Nasilje i vlast
Od dekontaminacije do likvidacije
Kada se poređaju javna izjašnjavanja nadležnih i nenadležnih ministara, neminovno se stekne utisak kako se ovde zaista bliži kulminacija represije, straha, nasilja, mržnje i sveopšte nesigurnosti koja ulazi u svaku porodicu
Gotovo svi koji su imali prilike da prošlog četvrtka uveče vide i čuju potpredsednika srpske vlade i lidera radikala Vojislava Šešelja kako preti novinarima pojedinih medija da će zbog "izdajničkih aktivnosti", "primanja američkih para", "saučesništva" u ubistvu ministra vojnog Pavla Bulatovića i ostalih subverzivnih aktivnosti i sami doći na red za likvidaciju sutradan su tvrdili kako im je kod Šešelja ovog puta bilo ponešto čudno. Dok je na svojoj redovnoj konferenciji za štampu pominjao likvidacije, glas mu je očigledno povremeno falširao. Činilo se da njemu koji inače ima neverovatnu pokretnu silu jezika ovoga puta nedostaju reči i da je, možda zatečen onim što je prvobitno izgovorio, počeo da mrsi u krug što mu nije baš svojstveno. U jednom trenutku zvučao je čak kao neko ko sam sebi izražava saučešće, da bi se odmah zatim trgao i udario po neprijateljima svih boja, prelazeći začas sa (za njega) ne baš tipične patetičnosti na (za njega) tako karakterističnu bahatost. Sve u svemu, ni nalik onom čoveku koji je pre samo nekoliko nedelja na kongresu svoje stranke ponovo pomerao zapadne srpske granice na liniju Karlobag-Karlovac-Virovitica i govorio o privremeno okupiranim srpskim teritorijama ili, nešto kasnije, na radikalskom postkongresnom balu, okićen crvenom lentom, gazio onako kako to obično čini - kao da mu je more do kolena.
Predsednik Socijaldemokratske unije dr Žarko Korać inače psiholog po struci, tvrdio je sutradan kako je Šešeljev govor bio "izraz užasnog straha". "Kada je čovek u strahu, dolazi do tzv. dekompenzacije, odnosno do oslobađanja straha napadom na druge. On tako sebi deluje moćnije i ima potrebu da se drugi plaše namesto njega. To smo juče videli na Šešeljevoj konferenciji za štampu, a bojim se da ćemo toga videti još", primetio je Korać. Koji dan kasnije, na tribini Medija centra, i psiholog Žarko Trebješanin tvrdio je nešto slično - da ulazimo u haotično doba gde i oni koji su izazvali strah ispuštaju konce iz ruku i više ne mogu da zaustave talas nasilja. Trebješanin je istovremeno upozorio kako je i vlast i te kako zaplašena: "Iza Šešeljevog govora krije se užasan strah, osećanje potpune bespomoćnosti i životne ugroženosti."
NAHVATANI ZORT: Psiholozi,
dakle, kažu da se potpredsednik Vlade Srbije izgleda nahvatao nekog zorta. Iskreno
rečeno, nije svejedno ni novinarima. Pogotovo kada im poruče da će biti kažnjeni kad
za to dođe vreme. Uz to, Šešelj je poznat i kao uporan čovek, koji jako drži do
narodnih mudrosti i epike. On svakako ne bi voleo da jednoga dana neko, takođe epski, za
njim kaže - "sramota je takvome junaku, đilitnut se, ne pogodit cilja". Ovaj
Šešelj nije, naravno, onaj iz 1993. koga opisuje dr Mira Marković (vidi antrfile
"Utisak" uz ovaj tekst - op.aut.), već potpredsednik srpske vlade. Zato i
ostaje nejasno da li je pomenuta likvidacija novinara deo zvanične politike Vlade Srbije,
njegov lični stav, ili nešto sasvim treće. Na primer, sklonost vlasti koja sve više
liči na likvidacionog upravnika jedne države da olako upotrebljava reč
"likvidacija".
Šešeljev nadređeni, predsednik srpske vlade Mirko Marjanović, nije se oglasio iako su pojedine stranke (DSS) tražile od njega da kaže šta je posredi. Ministar pravde Dragoljub Janković, upitan za pojašnjenje ovih pretnji, tvrdio je da nije pročitao Šešeljevu izjavu i dodao da u principu ne voli da komentariše tuđe izjave. Ministar za nauku u Vladi Srbije Branislav Ivković primetio je da tako nešto mora biti samo Šešeljev "lični stav". Ministar informisanja u istoj vladi, i jedan od najistaknutijih radikala Aleksandar Vučić objasnio je kasnije kako Ivković sigurno nije ni znao šta ga novinari pitaju. Za svog partijskog šefa rekao je da je "pogodio u suštinu pokušaja američkih obračuna sa svime što je srpsko, sa svime što je nacionalno i patriotsko u Srbiji i SRJ". Zbog toga je, po mišljenju ministra Vučića, kasnije pokrenuta čitava hajka prozapadnih i proameričkih medija u Srbiji protiv radikala. U svom prvom oglašavanju na ovu temu Vučić je optužio neke opozicione stranke i neke nezavisne medije da su odgovorni za ubistvo Pavla Bulatovića ("Nije bilo dovoljno ni to što su po nalogu stranih obaveštajnih službi, onih koji plaćaju te iste medije, likvidirali saveznog ministra Pavla Bulatovića. Njegov život, njegova žrtva, nije bila dovoljna."). Kada je drugi put progovorio na istu temu, Vučić je uglavnom pominjao strane obaveštajne službe kao likvidatore i čak poručio kako neće biti ni gašenja i gušenja medija. Savezni ministar za informisanje Goran Matić, koji izgleda honorarno radi i kao prvi federalni policajac, gotovo u svemu se složio sa stavovima Vojislava Šešelja i zaključio kako su "pojedini domaći mediji produžena ruka onih koji su nas bombardovali". Na sličnoj talasnoj dužini je i savezni ministar za telekomunikacije Ivan Marković.
Kada se poređaju sva ova javna izjašnjavanja nadležnih i nenadležnih ministara, neminovno se stekne utisak kako se ovde zaista bliži kulminacija represije, straha, nasilja, mržnje i sveopšte nesigurnosti koja ulazi u svaku porodicu. Posle serije nerazjašnjenih ubistava koja su stigla i do državnog vrha, svaka nova pretnja, kako je to ovih dana primetio kolega Aleksandar Tijanić, postaje "smrtno ozbiljna". Otkako je Šešelj pokrenuo onu lavinu, Tijanić je ujedno i prvi novinar na koga je režimska štampa direktno uperila prstom. Prvo Tanjug, zatim "Borba" optužili su ga "da je znao" kako se priprema ubistvo ministra vojnog. Novinarima nenaviknutim da veruju svojim očima, da postavljaju pitanja ili primećuju bilo kakvu društvenu patologiju oko nas (na primer da "dvadeset porodica, tri stranke, dve banke i jedna televizija" određuju sudbinu čitave Srbije) Tijanić je postao sumnjiv jer je u banjalučkim "Nezavisnim novinama" posle ubistva Željka Ražnatovića Arkana nagovestio da ima još, odnosno da beogradska spirala smrti kreće dalje. Na sličan način, u aprilu ove godine, odvažni komentator "Politike ekspres" pomenuo je novinara Slavka Ćuruviju. Nekoliko dana kasnije Ćuruvija je usred bela dana ubijen ispred ulaza u kuću u kojoj je živeo. Onima koji izgleda znaju kad bi koji beogradski novinar mogao da umre Tijanić je poručio kako bi rado izbegao da pre vremena dođe na sopstvenu sahranu.
PIT BULOVI: Priče o likvidacijama otišle su toliko daleko da je predsednik Socijaldemokratije Vuk Obradović u jednom trenutku pozvao Slobodana Miloševića da obuzda svoje pit-bulove. Onima koji sede u vladi, a unapred znaju kako se na našoj teritoriji do mile volje igraju strane obaveštajne službe i ubijaju koga stignu, Obradović je postavio i sasvim logično pitanje - pa što su ih pustili da slobodno vršljaju?! Predsednik SRJ Slobodan Milošević okupio je u međuvremenu predstavnike najviših pravosudnih organa u zemlji i pozvao ih da dosledno primenjuju zakone i doprinesu afirmisanju vladavine prava. Zatim je prošlo nekoliko dana i niko od pozvanih na dosledno primenjivanje zakone nije rekao ni reč o istupu Vojislava Šešelja, iako je svakome ko je ikada samo prošao pored pravnog fakulteta prilično jasno da u prošlonedeljnom istupu potpredsednika vlade i novopečenog profesora prava ima svega - zloupotrebe činjenica, elemenata klevete, pretnje ličnoj i imovinskoj bezbednosti, ugrožavanja javne bezbednosti zemlje...
I ovoga puta, kao i u mnogim prethodnim sličnim situacijama, dogodilo se da su se julovci u potpunosti složili sa onim što Šešelj govori, dok socijalisti ponovo nisu bili odavde. Ili nisu ništa primetili. Slaganje JUL-a i radikala sasvim je razumljivo ako se zna da i jedni i drugi već mesecima nose u džepovima šibere za merenje patriotizma, hrabrosti, dobronamernosti ili odanosti medija njihovoj politici. U decembru prošle godine iz JUL-a su najavili da će ubuduće nositi i "Gajgerov brojač" jer sledi hitna i neizbežna dekontaminacija zabludelih "narodnih izdajnika". U tom saopštenju bilo je govora i o "objedinjavanju i koordiniranju informativne delatnosti". Od dekontaminacije u decembru, stiglo se i do likvidacije u februaru. Sve to vreme socijalisti se i dalje ponašaju kao potplaćeni policajac koji ne obilazi sopstveni reon dok lokalne siledžije ne umlate onoga koga su naumili. Ponekad kao da žele da nam stave do znanja kako bi ova zemlja izgledala kada bi njome vladali samo njihovi koalicioni partneri. Pozivajući se na izvore iz RTS-a, Čovićeva Demokratska alternativa u saopštenju za javnost tvrdi da se i ovoga puta ništa nije događalo bez znanja socijalista. Navodno, prvi prilog sa Šešeljeve konferencije za štampu bio je prilično oskudan i škrt, kao i obično (nejednom su se radikali žalili kako je njihova vidljivost na RTS-u prilično mala i tražili od Milanovića da ih primeti). Tek posle intervencije Nekoga, kažu u DA-u, prvi čovek u Takovskoj 10 odlučio je da pusti celu Šešeljevu tiradu od koje se "zatresla cela Srbija". U istom saopštenju se tvrdi kako je lider radikala ponovo iskorišćen, ovoga puta u panici zbog nagoveštaja da bi Slobodan Milošević uskoro mogao da ga pusti niz vodu.
OJ SRBIJO, MAJKO: Iskreno rečeno, to da se Milošević sprema da se otarasi Šešelja nije baš previše vidljivo. Ali da prošlog četvrtka Šešelj nije bio onaj stari videlo se i te kako. Oni koji su ubeđeni da se lider radikala nečega uplašio razvijaju ovih dana različite teorije o mogućoj prirodi tog "straha". Zlobnici tvrde kako je Šešelj na RTS-u izgleda čuo da savez sa Rusijom i Belorusijom tek što nije, pa se zabrinuo da će u tom savezu najverovatnije morati da važe isti demokratski standardi. Predsednik Belorusije Lukašenko je naime nedavno dozvolio tamošnjoj opoziciji da se svakoga dana pojavi na udarnim TV vestima u trajanju 1,5 minuta + 10 minuta na dve najveće radio stanice, i to pod uslovom da prilozi budu snimljeni dan ranije. Drugo, ništa manje zlobno tumačenje kaže kako je Šešelj pomalo dekoncentrisan jer je na nedavnom kongresu svoje stranke preterao kada je preko razglasa u Centru "Sava" puštao onaj omiljeni radikalski hit "Oj Srbijo majko, ote mi se krik, Vojo će ti Šešelj biti predsednik", što se nije svidelo koalicionim partnerima. Ima i sasvim ozbiljnih mišljenja kako Šešelju nije baš prijatno saznanje da mu je doskorašnji telohranitelj nedavno upucan u Surčinu (ma šta iza toga stajalo). Prilično uverljivo deluje i pretpostavka da se potpredsednik srpske vlade, inače čovek poznat po nuđenju lakih, naglih i brzih rešenja, posle ubistva Pavla Bulatovića najednom našao pred nemogućnošću da i sebi samom objasni šta se to zbiva u državi u kojoj u priče sa naslovne strane spada i to da neko nije ubijen. Opisujući ono što se trenutno zbiva, profesor Dragor Hiber izuzetno precizno uviđa kako srastanje parapolitike, paraprivrede i kriminala stvara sivu zonu u kojoj se kao žrtve pojavljuju i oni koji učestvuju u privrednom i političkom životu a ne pripadaju mafijaškim grupama. "Počelo je sa jezdama, stambenim zadrugama čiji su direktori bili ubijani, vinarijama po Slavoniji, ratnim profitima, a završilo se tako što u imidžu šefa kriminalne bande, državnog rukovodioca i biznismena više nema razlike. Ozbiljni kriminalci odavno ne nose zlatne lance preko košulje", tvrdi dr Hiber u "Glasu javnosti".
Sam Šešelj bi mogao biti nervozan i zbog sve rasprostranjenijeg uverenja da se od "najdoslednijeg" srpskog političara pretvorio u političara koji je najviše odstupio od svojih nekadašnjih uverenja. Otkako je na vlasti Šešelj je poprilično zaboravio gotovo sve ono za šta se nekada zalagao. On doduše i dalje priča o Velikoj Srbiji, ali retko pominje slobodu štampe, staru deviznu štednju ili finansijsku elitu stvorenu u poslednjih desetak godina. Ispada da radikali kao stranka "nezadovoljnih revanšista" i nisu baš toliko nezadovoljni. Tobože ne prihvataju kumanovski sporazum kojim se krši njihovo najupornije ponavljano obećanje da nijedan strani vojnik nikada neće kročiti na Kosovo, a zatim skrušeno ostaju u vladi kada na Kosovo stigne 50.000 do zuba naoružanih vojnika.
Milan St. Protić iz Saveza za promene tvrdi da je ono što je Šešelj izgovorio prošle nedelje samo uvod u predizbornu kampanju, i da je režim očito krenuo da se razračunava i preti svima koji misle drugačije. Ukoliko je ova pretpostavka tačna, a čini se da jeste, lider radikala svakako veoma dobro zna da je u ovom trenutku bar 40 odsto biračkog tela neodlučno za koga da glasa i da li uopšte da izađe na izbore. Šešelj zna i to da je izborna pobeda opozicije moguća samo u slučaju velikog odziva birača. Zato je priča o likvidaciji "novinara izdajnika" zgodna da se oni sa ionako slabom motivacijom dodatno odvrate od izbora. Aleksandar Tijanić ovih dana piše da je vlast u Srbiji zapravo u panici jer uviđa da neće večito trajati.
Ne tako davno Vojislav Šešelj je pretio kako će bombardovati Rim i London, a planirao je da nekako dobaci i do Vašingtona. Onda je Žirinovski zakasnio sa onim obećanim tajnim oružjem, i svi su se izvukli. Jedino je Beograd bombardovan. Pretnja se sada usmerava prema novinarima. Potpisnik ovog teksta zna jednoga koji je u zadnje vreme često pisao o misterioznim likvidacijama. Pre nekoliko dana preko mobilnog telefona je dobio pisanu poruku: "Pazi šta pišeš, znamo gde stanuješ." Nije za zezanje.
Nenad Lj. Stefanović
