Znamenitosti

Simbol moći i vlast

Knjiga gostiju prištinskog hotela "Grand" više govori o istoriji Kosova poslednjih decenija nego o samom hotelu

U cik zore koja je najavljivala tmuran i depresivan oktobarski dan, odjavljujemo se iz hotela. Na recepciji zatičemo policajca u panciru, s automatskom puškom o ramenu, oslonjenog na recepcijski desk kao na šank. Dok njegove kolege čuvaju ulaz hotela, on se sklonio od sipljive kiše i rešio da se ugreje vinjakom. "Hej, vi novinari! Ima da pišete istinu!" dobaci nam policajac zaplićući jezikom i pomalo mutnog pogleda. "Ovi šiptari tvrde da ih mi ugnjetavamo, a vi lepo vidite da lažu. Nikog mi ne ugnjetavamo...", dodao je i premestio automat na drugo rame, valjda u potrazi sa samopouzdanjem i pokušajem da zvuči što ubedljivije. Godina je 1991, a hotel je "Grand" u Prištini. Skoro deceniju kasnije, a pre nedelju dana, o isti recepcijski desk naslanjao se Džejmi Šej, portparol NATO-a, i čekao taksi. Još jedan dokaz da knjiga gostiju hotela "Grand" više govori o istoriji Kosova nego o samom hotelu.

SIMBOL: Kada je sagrađen krajem sedamdesetih, hotel "Grand" u Prištini smatran je ponosom socijalističke arhitekture stare Jugoslavije. Gotovo svaki veći grad imao je hotel istog imena, ali ono nije nužno bilo i merilo hotelske grandioznosti. No prištinski "Grand" trebalo je u ono vreme zaista da zaseni luksuzom. Sa dvanaest spratova, gotovo monstruzno velik za potrebe grada veličine Prištine, sa mermerom u kupatilu, dvostrukim zavesama i kvalitetnim reprodukcijama u sobama, trebalo je da bude dostojno utočište i najuglednijem gostu. Izgradnjom velikog i pravog hotela i sama Priština je dobila značajni gradski simbol, čime je i njen status prestonice nekako osnažen. Bio je tu, doduše, i hotel "Božur" ali malo ko bi u njemu video izvor bilo kakvog ponosa, i od kada je sagrađen "Grand" u njemu se odsedalo mahom "po kazni". Nakon progona Srba iz Hrvatske u njega su smeštene izbeglice, a danas je renoviran i zove se "Ilirija".

"Grand" se nalazi u srcu Prištine, i sve razdaljine mere se u odnosu na hotelski položaj. Kada se strancima izdaju stanovi, uvek se naglasi koliko su minuta udaljeni od "Granda". Odmah pored hotela Momčilo Trajković je držao kiosk sa nezavisnom štampom iz Srbije. Kada su hteli da upriliče naročito bogate svadbe, Srbi su tokom devedesetih najčešće odlazili u "Grand".

No ovaj hotel nije samo po luksuzu odskakao od sličnih hotela svoga vremena. Oduvek nešto više od hotela, "Grand" je do danas ostao simbol moći i vlasti na Kosovu. Kako su se menjale kosovske prilike, menjale su se i hotelske uprave, a sa njima i kućni red i pravila ponašanja koja su, međutim, preslikavala celokupnu političku situaciju. Dovoljno je uvek bilo baciti pogled na hotelski parking ili zaviriti u kafanu, pa da čovek stekne sliku o političkim prilikama. Tokom osamdesetih, na primer, hotelska kafana imala je značaj kakav je za nekadšnji Beograd imala kafana hotela "Moskva". Bio je to svojevrsni politički salon, i u "Grand" su tada na kafu svraćali svi viđeniji kosovski političari, od Mahmuta Bakalija, Veli Deve, Fadilja Hodže, do Azema Vlasija. Od kada je Srbija Kosovu ukinula autonomiju, i vrata hotela zatvorila su se za Albance. Godine 1993. ulaz u hotel čuvali su Arkanovi "Tigrovi", dok je poslanik Željko Ražnatović ručao u hotelskom restoranu. Poslednja dva sprata zauzimala je Stranka srpskog jedinstva, i kada bi Arkan dolazio u Prištinu, hotel je vrvio od kratko ošišanih nervoznih momaka. Hotel je već izgubio stari sjaj, slavine su curele, a topla voda bila je retkost i luksuz. Jedan kolega priseća se kako je uzalud čekao na kafu koju je naručio pre dosta vremena. Kada je otišao da se pobuni, prišao mu je jedan od kelnera i oprezno šapnuo: "Nemoj da se ljutiš, momak kod koga si naručio je malo nervozan. Bio je snajperista, sad je došao iz Sarajeva. Ovo ovde mu dođe k'o odmor i rekreacija."

SAJGON: Nekoliko godina kasnije, avgusta 1999, kolega iz Beograda u hotelskom restoranu uzalud je čekao da dobije večeru. Sedeo je i ćaskao na srpskom sa jednim albanskim prijateljem. Prišao im je kelner i rekao da je uslov da bi dobili večeru ili da govore engleski, ili albanski. Dokle god govore srpski, niko ih neće uslužiti. Samo par nedelja pre toga, 4. jula 1999, za šankom stoje neki drugi nervozni kelneri. Brooklyn Division, tada još nerasformiranog UČK-a, rešio je da napravi veliku žurku za američki Dan nezavisnosti. Dim je bio toliko gust da je mogao nožem da se seče, iz podruma hotela dopiru zvuci "revolucionarnih pesama". Od reči razabiralo se samo nešto u stilu "UČK, projektil". Foajeom se šetaju doterane devojke u potrazi za "oficirima". Na ulazu u hotel stoje Englezi, ali pravo ko sme da kroči u hotel ipak dodeljuju pripadnici UČK-a.

Ipak, "Grand" nikad više nije odslikavao stanje stvari na Kosovu nego 11. juna, pred ulazak NATO trupa. Hotel je već bio krcat novinarima koji su u konvoju stigli iz Beograda. Na krovu su stajale načičkane satelitske antene, ispred hotela špalir Srba koji su sa zastavama i božurima u ruci čekali dolazak Rusa. Noć se otegla, a od Rusa ni traga ni glasa. Zajedno sa novinarima, na krovu Ruse su čekali i pripadnici državne bezbednosti sa motorolama u rukama. Na pitanje kada će da stignu Rusi, jedan od njih mi mrzovoljno odgovara: "Od kad su nam srušili predajnike, ove motorole jedva da dobace na 10 kilometara. Znam isto onoliko koliko i vi." A zatim se okreće kolegi: "Je li, šta ćes da radiš sa uniformom? Ja sam svoju sakrio. Neću da se povlačim. Kad me pitaju šta sam radio, ja ima da kažem da sam bio u opštini. Pa da probam da se zaposlim u nekoj međunarodnoj organizaciji. I meni dobro, a i službi da budem od koristi..." Mlađi kolega odgovara: "Uz beneficije, u penziju bih mogao za godinu dana... Ne znam, pitaću šefa..." "Ma, kog šefa ćeš da pitaš, taj ti je već u Beogradu", odgovara prvi. "Kako u Beogradu, juče sam ga video..." "Ma došao samo da iseli stvari, i majku da poveze. Stan je prodao, sve je završio." Mlađem kolegi kao da se srušio svet. Nekoliko sati kasnije, iz sna su me prenuli zaglušujući hici iz mitraljeza. Zatim se začulo rolanje oklopnih transportera i skandiranje na ulici. Rusi su ipak stigli. Nekoliko narednih dana "Grand" je ličio na Sajgon. Sa snagama KFOR-a stigli su novinari iz svih mogućih novinskih kuća. Spavalo se po foajeu, hotelskim hodnicima, na svim raspoloživim foteljama. U hotelu nije bilo vode, pa je ulazni hol bio prekriven kartonima kisele ili negazirane vode. Mlađi reporteri imali su obavezne moderne pantalone u stilu combat, a na cipelama im se još nije skinulo blato iz izbegličkih kampova u Makedonji ili Albaniji. "Mislim da vas se sećam iz Kukesa... Ili smo se sreli u Blacu?", gotovo je nezaobilazni deo upoznavanja. Izveštavanje iz Kukesa ili Stenkovca trebalo je valjda da posluži kao potvrda da se novinar kvalifikovao da pokriva Kosovo. U sali za ručavanje bila je neprekidna gungula, a do večere se dolazilo ili preko veze, na šarm ili uz podmićivanje. Jedan sto uvek je bio rezervisan za bračni par Silviju Padjoli (NPR) i Pjera Benacotija (Corriere de la serra). Ovi veterani svih jugoslovenskih ratova prezrivo su gledali na novopečene novinare. "Vidite ih samo, sigurna sam da su sa sobom poneli ašovče i plastične rukavice. Svako bi da otkrije sopstvenu masovnu grobnicu, pa da dobije novinarsku nagradu. Nikako da shvate da ovo nije Bosna..."

"500 $ FOR A MASS GRAVE": I zaista, pred hotelom vas presreću Albanci i nude na engleskom: "You want to see a mass grave? 500 $ for a mass grave..." Ostali prilaze novinarima i mole ih da sa njihovih satelitskih ili mobilnih telefona pozovu rođake u Nemačkoj, Makedoniji, švajcarskoj... da im kažu da su dobro, da su se vratili, da razmene informacije o rođacima ili da kažu u kakvom stanju im je kuća ili imanje. Tih dana kroz hotel "Grand" vrzmali su se svi: od jugoslovenskih vojnika koji su čekali na povlačenje, preko najvećih svetskih novinarskih zvezdi, do komandanta KFOR-a generala Majka Džeksona. Mogli ste da vidite kako srpski policajci u uniformi ili u civilu taru laktove sa uniformisanim pripadnicima UČK-a. "Izvinite, ja sam asistentkinja šefa misije UNMIK-a Serđa de Meloa. Da li biste mogli da mi kažete gde je najbliži fotokopir aparat? Znate, nismo se još smestili, nemamo kancelarije...", objašnjava mlada unezverena žena. U izlogu hotela, gde su se nekada prodavali suveniri, smestili su se "Lekari bez granica".

Od tada je prošlo devet meseci. U međuvremenu, Serđa de Meloa zamenio je Kušner, koji sada ima i kancelarije i fotokopir aparat, UČK se rasformirala, "Lekari bez granica" su dobili Nobelovu nagradu za mir. Albanci koji su početkom devedesetih izgubili posao mahom su se vratili u "Grand". Hotel je donekle renoviran i očišćen, svaka soba ima televizor, kupljena su nova ćebad i u sobama se posteljina i peškiri menjaju svakodnevno. Natpisi u hotelu su dvojezični, albanski i engleski, ali hotelske sapune i šampone pravi "Nevena" iz Leskovca. Kafana je opet puna i u njoj sad sede predstavnici OEBS-a, strani i lokalni novinari, članovi Tačijeve partije, ali i običan svet koji je svratio da uz kafu na miru pročita novine. Služe se makedonska, kosovska i crnogorska vina, kisele vode iz Srbije i "fruktalovi" sokovi. Espreso koji može da se poredi sa onim u Veneciji možete naručiti na raznim jezicima, a porudžbine se pretvaraju u male jezičke radionice. "Hvala", na albanskom kažem kelneru koji mi je doneo kafu. "S'ka perse, nema na čemu, you are welcome", odgovora. Za trenutak, "Grand" mi se učinio kao bilo koji drugi hotel. Do sledećeg trenutka, kada se prolomio aplauz. Upravo je u kafanu ušao Džejmi Šej.