Zakon o prodaji poslovnog prostora u državnoj svojini

Nasilje na kvadrat

Problem nacionalizovanog prostora, pa ni gradske javne svojine, nije tako mali kako se čini dr Šešelju, i sve dok se to pitanje ne raspetlja - nikakva fer privatizacija, čini se, neće biti moguća

Iako je u Skupštini Srbije munjevito usvojen Zakon o posebnim uslovima prodaje određenih nepokretnosti u državnoj svojini (21. decembra), dakle zakon o prodaji gradskog poslovnog prostora, koji je još mesec dana pre usvajanja najavio republički ministar finansija Borislav Milačić, a istog dana potpisao predsednik Srbije Milan Milutinović, iz nekog neobjašnjivog razloga on se na terenu naziva "Šešeljevim zakonom". Neki ovaj naziv vezuju za okolnost da je Vojislav Šešelj u svojstvu potpredsednika Vlade Srbije potpisao uredbu koja prati taj zakon (29. decembra). Drugi se pozivaju na glasine da socijalisti nisu znali sadržinu zakona sve dok nije osvanuo na dnevnom redu Skupštine, pa i na čaršijsku priču da taj zakon navodno nije prethodno ni viđen u Republičkoj direkciji za imovinu, mada ona treba da vodi celu akciju i prikupi prihod od prodaje. Simptomatično je u tom smislu da je direktor ove direkcije tek 13. januara postao Nebojša Pršić, mada je rok za prijave za kupovinu lokala od 30 dana bio već u toku (istekao je 29. januara).

Na drugoj strani, da je ovaj zakon po ukusu šefa radikala naročito se videlo kada je Šešelj krajem prošle godine gotovo nervozno odbacio pitanje - ne prodaje li se ovim zakonom tuđa imovina, pošto je većina najatraktivnijih lokala u gradovima plen nekadašnje komunističke nacionalizacije. Doktor pravnih nauka i pravni profesor tada je potegao argument zastarelosti, pa je čak rekao da je od nacionalizacije poslovnog prostora protekao dovoljno dug rok čak i za ubice (a nekmoli, po toj logici, za one koji su otimali tuđe), pa se ni oni ne mogu više sudski goniti. Dr Šešelj će možda morati da osveži znanja o zastarevanju i nezastarevanju političkog, pravnog i svakog drugog nasilja.

KUPOVINA BEZ PARA: Pomenuti zakon o prodaji poslovnog prostora nije dočekan sa protestima samo kod starih vlasnika nacionalizovanih lokala i kod opozicije koja drži vlast u svim većim gradovima Srbije i kojoj se ovim zakonom umanjuje pravo gazdovanja poslovnim prostorom i pravo zahvatanja oko polovine prihoda iz zakupnina (a da ne govorimo o tome da se manipulacijom atraktivnim lokalima ostvaruje i mnogo drugih sumnjivih provizija, rođačkih usluga i "kupovine ljudi" en general). U proteste zbog donošenja ovog zakona uključili su se i sindikati trgovačkih i ugostiteljskih preduzeća u društvenoj svojini koji se plaše privatizacije lokala u kojima rade decenijama i u koje su (kako ko) mnogo ulagali da ih osavremene, građevinski održe i unaprede. Kako su trgovačka i ugostiteljska preduzeća u društvenoj svojini i inače u velikoj krizi i kako se blizu pola miliona zaposlenih zbog toga već oseća ugroženim, pitanje prodaje tih lokala nabijeno je strahom za golu egzistenciju. Tim pre što direktori ovih preduzeća mogu u celu operaciju ući čak i kad preduzeće "nema žutu banku" , ako negde do kraja februara ili početka marta (rok za uplatu cene lokala od dana potpisivanja ugovora po zakonu je 30 dana) nađu nekog likvidnog privatnika koji će avansno odmah prekupiti poslovni prostor čiji je zakupac društvena firma (te tako dati novac za prvu kupovinu). Uostalom, uz poznatu tajanstvenost ovdašnjih državnih ustanova, ti direktori, uglavnom podobni članovi stranaka na vlasti - mogu, tamo gde treba, za ciljnu prodaju obezbediti i neformalni, duži rok plaćanja cene lokala ili kredit od neke paradržavne banke.

U celu operaciju, prema izjavama srpskog ministra finansija Borislava Milačića, Republika ulazi pre svega iz fiskalnih razloga, jer po mnogim proračunima ona u svojini ima oko 100.000 kvadratnih metara poslovnog prostora, što znači da bi teorijski na prodaji mogla uzeti oko dve milijarde maraka. Pa ako proda samo deset odsto te imovine, eto za obnovu Srbije od bombardovanja pristojnih 200 miliona nemačkih maraka.

SLAB ODZIV: U ovom trenutku još nije potpuno jasno da li se spomenuta očekivanja mogu ostvariti, osim što je navodno u Direkciju za imovinu stiglo oko dve hiljade prijava zainteresovanih. Posle spomenutog 29. januara, roka za prijavljivanje, treba da prođe još deset dana da Direkcija počne sklapanje ugovora o prodaji, ali ni tada se još neće tačno znati obim operacije - sve dok ne istekne pomenutih 30 dana za isplatu cene. Prema informacijama iz gradova, koje su suprotne vestima iz Direkcije, odaziv na ponuđenu prodaju nije velik, a to se tumači navodno visokim cenama (cena lokala ravna je 30-godišnjoj zakupnini), malobrojnošću likvidnih kupaca, opštom dekonjunkturom, strahom da se uđe u posao sa nacionalizovanim lokalima (koji sutra mogu, eventualno, biti denacionalizovani), pa i relativno kratkim rokovima za plaćanje cene.

Potpredsednik beogradske vlade zadužen za finansije Bojan Dimitrijević smatra da je vlast svesna da neće dobiti onoliko para koliko je očekivala. Prema njegovim rečima, ciljevi ove akcije su i "oduzimanje finansijskih instrumenata moći lokalnim vlastima", kao i procena da će sadašnji zakupci lokala, bliski establišmentu, moći za male pare da otkupe vredan poslovni prostor. Što se tiče razvlašćivanja lokalnih vlasti, prodaja poslovnog prostora imaće efekta jer su opštine poput Starog grada u Beogradu od zakupa ubirale i do 70 odsto, pa i više svojih prihoda. U svakom slučaju, gradske vlasti računaju na 30 odsto manje prihode u ovoj godini po osnovu zakupa poslovnog prostora.

Otkup za male pare po ovim cenama nije moguć, mada ljudi iz Direkcije najavljuju mogućnost njihovog obaranja, ukoliko se to proceni oportunim. Upravo u tom pravcu razmišlja i naš sagovornik. On kaže da interesovanje kupaca neće biti veliko, s obzirom na cene, i da treba očekivati uredbe kojima će one biti korigovane.

GUBICI BEOGRADA: Stručnjaci za finansije pri lokalnim skupštinama i vladama ne bave se time hoće li vlast uspeti da namakne pare za obnovu, već se pitaju da li je prodaja poslovnog prostora samo nastavak trenda oduzimanja njihovih ingerencija. Beograd je, na primer, kao glavni grad dobijao 15 odsto prihoda na porez na promet naplaćenih na teritoriji grada, dok je po osnovu finansiranja opština sa iste stavke dobijao dodatnih 12 odsto naplaćenog poreza. Kada je opozicija preuzela vlast u glavnom gradu, odlukom republičkih vlasti ta stopa je smanjena na 7,5 odsto, da bi krajem prošle godine bila dodatno umanjena i oborena na 4,7 odsto. Recimo samo da u Požarevcu ta stopa iznosi nešto iznad šest odsto, u Dimitrovgradu više od deset procenata, a u Crnoj Travi čak 95 odsto. Kada se ovom doda smanjenje prihoda od naplate komunalne takse, koja se odbija direktno od plata zaposlenih, ispada da je Beograd na gubitku od 700 do 800 miliona dinara.

Beograd je, reći će gradske vlasti, i pre nego što je ostao bez poslovnog prostora opstajao zahvaljujući taksi od tri odsto, koja mu donosi oko 80 miliona dinara mesečno. Zbog toga, kaže Dimitrijević za "Vreme", beogradska vlast Srpskog pokreta obnove nije mogla da zadrži tekovinu nekadašnje koalicije "Zajedno", koja je ovu taksu ukinula.

Sa pukog teorijskog stanovišta, akcija Republike bi se mogla opravdati argumentima koji idu u prilog svakoj privatizaciji. No problem nacionalizovanog prostora, pa ni gradske javne svojine, nije tako mali kako se čini dr Šešelju, i sve dok se to pitanje ne raspetlja - nikakva fer privatizacija, čini se, neće biti moguća. Zato i ova akcija liči na nasilnu preraspodelu kapitala u režiji onih koji se nisu ovde pomučili da ga stvore.