Zametanje tragova grabeži

Povodom Zakona o posebnim uslovima prodaje određenih nepokretnosti u državnoj svojini (Sl.gl. RS br.54 od 22.12.1999)

Nezgrapan naziv ovog zakona izražava muku zakonodavca da prikrije, između ostalog, i banalnu grabež. Otimanje koje je država svojevremeno sprovela konfiskacijom i nacionalizacijom u najnovije vreme etablira se Zakonom o sredstvima u svojini Republike Srbije (donet 1995, menjan u naredne dve godine), Zakonom o stanovanju (donet 1992, menjan 199-1997) i sada ovim zakonom.

Sve bivše komunističke zemlje, sa nasleđem "eksproprijacije eksproprijatora", u ekonomsko-pravnoj oblasti mogu da kupe ulaznicu za Evropu samo denacionalizacijom i privatizacijom. Privatizacija se kod nas pretvorila u lakrdiju, a iz samih vrhova vlasti jasno je poručeno da o denacionalizaciji ne može biti ni reči. Čula su se i takva pravno besmislena obrazloženja kao što su, na primer, ona o zastarelosti stvarnih prava ili o nepravednosti određivanja prelomne tačke u istoriji.

Umesto donošenja Zakona o denacionalizaciji, država je krenula u akciju da, rasprodajom nacionalizovane imovine, svojoj grabežnoj baštini zametne tragove. Najpre je legalizovana rasprodaja stanova, od koje nisu bili izuzeti stanovi ranije razvlašćenih sopstvenika. Potom su, uz niz drugih stvari, nepokretnosti organa i organizacija lokalne samouprave i javnih službi proglašene svojinom države Srbije. Najzad, država Srbija, opet ne pošteđujući svojinu bivših vlasnika, odlučila je da jednim potezom, kao i stanove, rasproda poslovni prostor. Kada se ovo sprovede, do denacionalizacije se više, zaista, neće moći da dođe političkom i pravnom evolucijom, već samo novom političkom i pravnom revolucijom.

Radi se, dakle, o zakonu koji je zakasneli, možda poslednji čin nacionalizacije. Ne mogu, pri tom, da kažem da se za naše prilike radi i o anahronom zakonu jer je on verna slika vremena upravo ove vlasti i njene politike.

Što se tiče stanova i poslovnog prostora koji su pripadali zadužbinama, zakoni iskazuju lažni liberalizam. I Zakon o stanovanju i ovaj poslednji zakon izuzimaju od prodaje nekretnine koje su pripadale zadužbini ili su predmet legata. Ali, simbolični liberalizam ne osujećuje realnu pohlepu. Iskustvo Zakona o stanovanju, koji je nekoliko puta menjan, sve dok nije ustanovio formulu po kojoj su zaštićene samo one zadužbine koje su (bez imovine, jer im je oduzeta) obnovile svoj rad i nastavile da ostvaruju svoje ciljeve, a nisu se našle na index prohibitorum-u Ministarstva kulture, govori nam da se nešto slično može dogoditi i sa poslovnim prostorom. Biće pošteđena imovina zadužbina koje "mogu da ispune" realno neostvariv uslov ili, drugim rečima govoreći, imovina zadužbina kojima vlast udeli privilegije po svom privatnom političkom merilu zasluge i probitačnosti.