Žene XX veka (4)

Virginia Woolf

Virginia Woolf (1882-1941) u ovom je veku zauvek promenila pojam pisatenjice, pojam engleske pisatenjice, pojam angažovane žene, i u dobroj meri je stvorila ikonu intelektualke, u koju je konačno, samoubistvom, uložila i svoj život

Ta ikona, sem samostalnosti, nekonvencionalnog pristupa književnosti i uopšte intelektualnim vrednostima, uvođenja neophodne feminističke perspektive, sadrži i neizbežnu meru duševnih rana - ludila, depresije i kriza identiteta. Uznemirenost duha čita se na portretu koji je 1935. snimio Man Ray: tanka, osetnjiva, naizgled sanjiva, pisatenjica je prevalila pedesetu godinu, napisala svoja glavna dela, i ništa na njenome liku i u njenome pokretu ne odaje svest o sopstvenom autoritetu. Man Ray se seća da joj je sam stavio nešto ruža na usne pre fotografisanja.

Virginia Woolf je rođena u Londonu, u porodici sa mnogo dece (četvoro iz prethodnih brakova roditenja, četvoro u novom braku), i sa porodičnom istorijom psihičkih bolesti, posebno sa očeve strane. Duboko povezana sa porodicom, obrazovana u kući, doživela je posle smrti majke prvi ozbinjan živčani slom. Devet godina docnije, kada joj je umro otac, živčanom slomu sledio je njen prvi pokušaj samoubistva. Smrt polusestre nekoliko godina ranije i smrt brata dve godine docnije nisu nimalo popravili njeno psihičko stanje. Prava slika viktorijanske porodice, međutim, daleko je potresnija od ove emotivne povezanosti. Sve devojčice bile su žrtve seksualne agresije dva starija polubrata, čak i mentalno zaostala kći iz prvoga braka. To je trajalo godinama, i Virginia to pominje u svojim dnevnicima i pismima. U jednom od takvih svedočenja, ona navodi za žene opštevažeću formulu seksualne agresije: polubrat je bio stariji, društveno uspešan i bogat. Konačno, on je objavio njen prvi roman, Putovanje naponje, 1915.

BRILJANTNO LUDILO: Gotovo trideset autora koji su je blisko poznavali, uknjučujući njenoga muža Leonarda Woolfa, opisalo je njeno ponašanje i psihička stanja - da ne pominjemo biografije nastale posle njene smrti i bez direktnog poznavanja osobe, tako da je Virginia Woolf jedan od retko precizno psihološki objašnjenih autora. Pisatenjica je patila od manične depresije, koja nije morala biti u direktnoj vezi sa neprijatnim seksualnim iskustvima u mladosti. Skoro svi opisi njenoga ponašanja pominju njenu srećnu prirodu, glasan i spontan smeh, brinjantnu konverzaciju, zajednjivost, neverovatnu radnu energiju, šarm i društvenost. Česti simptomi, kažu stručnjaci. U krizama, konverzacija se pretvarala u neprekidnu logoreju, koja je mogla trajati danima. Nesanice i glavobonje bile su svakodnevni pratioci. U njeno doba nije bilo lekova i terapija koji bi joj olakšali život.

Sama Virginia, premda je u svojoj izdavačkoj kući prva objavila prevod Freuda, i premda ga je upoznala, nije verovala u njegove analize. Na jednome mestu čak pominje "nemačku glupost" u vezi sa jednim od opisanih slučajeva. Bila je svesna svojih kriza i demencije. Njeno poslednje pismo mužu pred samoubistvo jasno govori o strahu od ludila kao osnovnom motivu. Njena bolest nije sakrivana od drugih: Virginia je istupila iz modela "luđakinje na tavanu" engleske književnosti. Naprotiv, njen muž, rodbina i prijatenji, najbonji lekari, bili su stalno na raspolaganju. Leonard je godinama vodio dnevnik njene bolesti, čak i kalendar njenih neredovnih menstruacija. Svaki put kada bi zajedno primetili simptome, Virginia je stavnjana u postenju, prestajalo se sa društvenim događajima, bolesnici je propisivana dijeta za jačanje, smanjivano je njeno pisanje, izolacija je bila temenjita. "Koza", kako su je u porodici zvali, bila je, u uslovima svoga doba i svoga društvenog statusa, potpuno zaštićena.

PISANJE, OBLIK ŽIVOTA: Njen njubavni život, duboko upisan u njeno stvaralaštvo, takođe otvara novu stranicu u ženskom pisanju i u ženskom objavnjivanju drugačije, neskrivene i necenzurisane seksualnosti. Tu se upečatnjivo pojavnjuje teško iskustvo iz detinjstva: najteži i najduži period maničnosti usledio je posle prve godine braka. Leonard, premda pre nije ni slutio koji je stepen njene bolesti, pokazao se kao njen privrženi prijatenj, čuvar i organizator. Kupovina štamparske mašine 1917. i osnivanje izdavačke kuće bili su deo terapije, i uglavnom njegova dužnost. Virginia sama govori o svojoj frigidnosti, ali veza očito nije bila platonska, i planovi o deci odbačeni su tek posle ozbinjnih lekarskih saveta. Pisatenjica je otvorila i potisnutu temu homoerotičnosti i transseksualnosti, posvećujući prijatenjici Viti Sackville-West njenu imaginarnu biografiju, Orlando. U telesno postojanje ove veze još uvek sumnjaju neki stručnjaci za Virginiju Woolf.

Pisanje je za Virginiju bilo redak oblik života u kojem smrt i patnja nisu stalno prisutni. Započela je kao kritičar i esejist, ali je imala i iskustvo u večernjoj školi, gde je predavala radničkoj klasi. No njeno poreklo i društvene veze ipak su je doveli do krugova gde se osećala dobro, i gde je mogla da isproba svoje ideje u dugim, temenjitim razgovorima - do grupe poznate kao "Bloomsberry Group". Bloomsberry je deo Londona blizu Britanskog muzeja. Godine 1907. Virginia i njen brat Adrian doselili su se u susedstvo svoje sestre Vanesse, koja se udala za kritičara Clivea Bella. Među intelektualcima koji su se kod njih okupnjali bili su Roger Fry, Lytton Strachey, Desmond MacCarthy, John Maynard Keynes, E.M. Foster. Grupa nije imala poseban program niti zajedničke ideje, već samo zajednički interes za filozofiju, estetiku i etiku, i radoznalost za novo, za pretapanje umetnosti - posebno književnosti i slikarstva. Virginia je tu upoznala svog budućeg muža, Leonarda Woolfa.

FEMINIZAM: Ova obnova književnog salona XVIII veka, sa svom liberalnošću i slobodom izražavanja, odgovarala je pisatenjici kao osnova, intelektualna i socijalna, iz koje će formulisati svoj feminizam. Neobremenjen neposrednim političkim cinjevima - premda je Virginia bila spremna za direktne akcije i društvene skandale, kao što je upadanje u ekskluzivne klubove "samo za džentlmene" - taj feminizam je pre svega bio usmeren u osvajanje socijalnog i intelektualnog prostora za žene. U svojoj knjizi Sopstvena soba (1929) i docnije u knjizi - feminističkom eseju Tri gvineje (1938), Virginia Woolf postavnja osnove feminizma koji prema sponjnjem svetu određuje beskompromisni pacifizam, ali čija je "unutarnja" politika još mnogo važnija. Ženino pravo na duševni, telesni, intelektualni integritet, na potragu za identitetom, bez obzira na pokrete i politiku, zahtev je koji pre nje nije bio postavnjen. Njena argumentacija je kulturno-istorijska, ispovedna, duhovita, bespoštedno kritička. Možda tek u svetlosti njenih zahteva možemo razumeti njeno odbijanje Freuda: Virginia Woolf je shvatila da psihoanaliza može lako postati još jedno sredstvo kontrole nad ženama. Njen književni postupak, obično svrstan u "roman toka svesti" (Gospođa Dalloway, 1925; Talasi, 1931), zapravo je suprotstavnjen psihoanalitičkom postupku, sa svojom mrežom asocijacija, uvek upisanih u neku interpretaciju kulture. Današnja feministička teorija pronašla je u Virginiji Woolf svoju klasičnu prethodnicu, svoj stalni izvor ideja o ženskom identitetu i njegovoj decentrisanosti, i na prvo mesto u njenome delu pomerila njene feminističke eseje - i Orlanda.

ŽENSKA LAKOĆA: Virginia Woolf izvršila je samoubistvo 28. marta 1941. Ona i Leonard (koji je bio Jevrejin) imali su od početka rata letalne doze otrova u slučaju da dođe do invazije Engleske. Njihova kuća u Londonu već je bila pogođena bombom. No Virginia nije popila otrov koji je imala. Stavila je kamenje u džepove, u šetnji blizu kuće u Sussexu, i utopila se u reci Ouse. Po jednoj srednjovekovnoj tradiciji, žensko telo je lakše u vodi i teže se potapa. Dok su retki autori mislili da je to prednost ženskoga tela, drugi su praznovericu upotrebnjavali u suđenjima "vešticama". Shakespearova Ophelia skače u vodu i pluta po njoj, poludela i pevajući, pre nego što će potonuti. Žena je, peva amoralni zavodnik u Rigolettu, laka, tal' pium' al' vento. Virginia Woolf je verovala da je njena telesna težina garancija njene mentalne stabilnosti, i radovala se kada je debnjala. I tako je Ophelia, u strahu pred konačnom pobedom ludila, pokupila kamen mudrosti da je spase od njene ženske lakoće.