Srednji put

Kako oribati sve pomije totalitarizma?

Autoritarne vladavine imaju svoje simbole, svoje toteme & tabue, i uzgajaju ih brižno kao Pata muškatle; pokojni hrvatski kaudiljo i Otac nacije Franjo Tuđman bio je, recimo, opsednut (stvarnim i nabeđenim) simbolima komunizma i Jugoslavije, pa se, čim se ustoličio na vlasti, poduhvatio megalomanskog menjanja imena svega postojećeg u državi koju je zatekao. Bio sam prisutan: omrkneš u jednoj ulici, osvaneš u drugoj; uđeš u kino "Balkan", dva sata docnije izađeš iz kina "Europa"... Ipak, ovaj krepki, prgavi i svojeglavi starčić ostaće najživopisnije upamćen po svojoj tvrdoglavoj nakani - opsesiji čak - da poznatom zagrebačkom fudbalskom klubu pošto-poto i zavazda ukine ime Dinamo. Navijači su od prvog trenutka bili žestoko protiv toga, zbog čega su zaradili titule izdajnika i neprijatelja svih boja, ali su takođe i Poglavaru (koji je voleo da, praćen Ćirom i ogrnut ćebencetom, sedi u počasnoj loži stadiona) priredili mnoge nezaboravne trenutke, skrativši mu život bar za pet godina.

Znamo kako se sve to završilo (v. str. xy). Dakako, sa stanovišta nove vlasti, ovo je zgodan i popularan primer stvaranja simboličkog diskontinuiteta sa jednim omraženim režimom, simbolička najava "nečeg novog". Odmah ćete, međutim, lako uočiti da se to "novo" gradi na temeljima nečeg što je "nekoć bilo", pre nego što je došao Diktator i pokvario stvari. "Novo" je, dakle, to što jedan fudbalski klub ponovo ima svoje staro ime. Veštom Ivici Račanu ovo nije prvina da se ovako poigra simbolima na polzu i veselje širokih narodnih masa; još je za njegovog starog vakta, pre nego što je Tuđmanu pozajmio ključeve vlasti (kao u onom vicu: "daj, bolan, da ja malo vozim!"), učinjena glavna stvar glede simboličke smrti komunističko-jugoslavstvujuščeg sistema u očima lokalne malograđanštine: na Trg Republike je vraćen spomenik Banu Jelačiću, a i samom je Trgu vraćeno Jelačićevo ime (što neuke beogradske novinare stalno navodi da ovaj trg nazivaju Jelačića plac, valjda po analogiji s Kalenića gumnom...). Tako je učinjen akt diskontinuiteta s postojećim da bi se uspostavio kontinuitet s onim što mu je prethodilo; tako se, uostalom, kao raskid-sa-starim-u-ime-još-starijeg, u ovom kraju sveta zamišlja simbolički "povratak u normalu". Nešto kao otužni, filistarski srpski monarhizam, samo manje pretenciozno.

Ali, lako je Račanu i društvu sada seiriti nad simbolima jedne propale vladavine i zadobijati simpatije pučanstva na njihovom "demontiranju"; ova zabava će brzo da dosadi, kao što to uvek biva. Prava iskušenja počinju kada se sa simbola pređe na ljudske sudbine: ljudi nisu mermerni kipovi ili bronzani spomenici da ih pomeraš tamo-amo, kako se kojoj vlasti ćefne... Ovih dana se u bivšem tuđmanlendu podiglo dosta bure oko jedne peticije za smenu novog, tek ustoličenog hrvatskog ministra kulture Antuna Vujića, čoveka iz Račanove stranke. Inicijatori peticije (Saša Milošević i Bojan Munjin, poznati NGO-aktivisti) revoltirani su Vujićevom izjavom iz jednog novinskog intervjua da nema nikakve potrebe da se u ime države izvinjava poznatim hrvatskim umetnicima i intelektualcima koje je hadezeovska vlast stigmatizovala kao izdajnike i da ih poziva da se vrate u Hrvatsku, a sve to zato što njih država i nije prognala, nego je njihov odlazak bio "stvar njihova izbora".

Formalno gledano, Vujić je bez sumnje u pravu. Ako nam kao reper posluži slučaj kad je čuvena Narodna Vlast u zdravlju i veselju krepalog SSSR-a doslovno utrpala Aleksandra Solženjicina u avion koji će ga odvesti u dugogodišnje progonstvo, može se reći da ovde nikakvog proganjanja, naročito od strane Države, nije bilo. Međutim, malograđanska histerija koja je stvorena oko slučajeva "vještica iz Rija" (Dubravka Ugrešić, Slavenka Drakulić, Vesna Kesić, Rada Iveković, Jelena Lovrić), glumice Mire Furlan ili glumca Radeta Šerbedžije - a ovo su samo najčuveniji slučajevi - nije pala s Marsa nego je bila direktan proizvod stvorenih društvenih okolnosti, pri tome i dodatno potpomognutih državnom medijskom mašinerijom za mlevenje "nepodobnog" ljudskog mesa. U tim organizovanim hajkama sudelovali su i razni činovnici režima i krdo "saputničke" inteligencije i medijskih izmećara koji nikada ništa ne rade na svoju ruku. Pomenute stigmatizovane osobe niko, dakako, nije stražarno sproveo iz zemlje, ali im je faktički onemogućeno normalno obavljanje i javno valorizovanje njihovog posla, neretko čak i normalna svakodnevica. I šta je onda trebalo da rade? Da se zaposle u pivari, kao Havel?! Većina ih je pokupila svoje pinkle i otišla negde gde će im noću dahtati i režati u slušalicu samo obični a ne i politički manijaci. I u tom je smislu Vujićeva izjava problematična: ona najavljuje i reprezentuje moralno smrduckavu liniju srednjeg puta, moguće odsustvo spremnosti vlasti koja nasleđuje autoritarni režim da se i delatno i simbolički razračuna sa najpogubnijim manifestacijama autoritarnog duha. Taj milje zagovornika srednjeg puta tamošnji istoričar i publicista Ivo Banac zgodno naziva Močvara.

Hajde da se sad vratimo kući: zamislite da jednom sve ovo prođe (a proći će!), a onda neko ko u nekom budućem poretku bude oličavao vlast stane da vas ubeđuje kako, recimo, prošlonedeljne bljuvotine i pomije one infamne individue koja se zove Duke of Karlobag & Virovitica nisu bile stvar Države nego "lični stav", takoreći privatna naklapanja jednog dokonog čoveka?! Najmanje što biste mogli da učinite je da takvom Mudroseru zafrljačite šlag-tortu u lice. Jer te pomije zapravo su sam (s)ukus jednog poretka, pornografski ogoljena istina o opasnom ludilu jednog nakaradno postavljenog i nakazno strukturiranog reda stvari, koji kad-tad mora da se spektakularno raspadne, uz opasnost obilnog krvarenja nedužnih, kolateralnih žrtava tog rasprsnuća. Zato treba na vreme suzbijati krivotvorine i demontirati lažljive konstrukte ovdašnje Močvare, vazda tako Nevine U Ludnici. Ovaj režim je svima oduzeo deset godina života, a nekima i sam život; i nije mu dosta, nego pravi belaj tek najavljuje. Kada jednom ode - a sam će izabrati način svog odlaska, i pravo mu budi - neće biti prečeg posla nego da se odlučno pometu sve banalne mistifikacije ove bazične istine: da je sam Poredak od prvog po poslednjeg dana sistematski uništavao ljudske živote i sudbine. Kako u Hrvatskoj tako i ovde. I da zato Novo Doba može značiti samo dosledno dekonstruisanje svih (para)ideoloških mantri (prijatelj/neprijatelj, Mi/Oni etc.) na kojima postojeća društvena struktura počiva i koje, po logici stvari, traže i nalaze svoje žrtve. Je li to revanšizam? Koješta. To je nešto mnogo jače: ukidanje tragova njihovog postojanja. Osim onog slatkastog smrada pomija, koji nikada neće baš sasvim nestati: smrduckaće u Večnost, kao nauk i opomena.