Štrajk prosvete
Odumiranje škole
Stereotipna priča o siromašnoj školi u kojoj nema gotovo ničega osim krede i table i nezadovoljnih učitelja ovih dana i bukvalno poprima obrise uništenja profesije, škole i znanja, obrazovnog sistema
Zaposleni u više od 900 srednjih
i osnovnih škola u Srbiji (od ukupno 1618 škola) već četvrtu nedelju pokušavaju
štrajkom da ostvare ono što bezuspešno traže od države godinama: pristojnije plate
kojima bi se bar zaustavilo sadašnje egzistencijalno i biološko urušavanje prosvetnih
radnika i njihovih porodica.
Ovoga puta su na kartu provere tanane sindikalne borbe sa poslodavcem – srpskom državom – izgleda uložili sve: sopstveni ugled, volju da se nose sa pritajenom i vidljivom represijom prosvetnih vlasti i pritiskom učeničkih roditelja, uspeli su da artikulišu zajedničke zahteve o ceni rada i da privremeno objedinjeni u nekoliko sindikata, državnih i nezavisnih, nastupaju pred državom zajedno. I da drže nastavu. Potkraj prošle sedmice četiri sindikata koji i vode štrajk (Sindikat obrazovanja Srbije, Nezavisni sindikat prosvetnih radnika Vojvodine, sindikat "Prosvećenost" i Unija sindikata prosvetnih radnika Srbije) potpisali su dokumenat kojim se obavezuju da se u pregovorima sa vladom ne sme ići ispod zahteva da najniža cena rada mora iznositi 20 odsto od republičkog proseka. Zarad mira u kući nezavisni sindikati, čije su ambicije o povećanju plata na početku štrajka bile znatno više, popustili su pred državnim sindikatom, bar kad je minimum zahteva u pitanju.
PREGOVORI: Poslodavac, tj. Vlada Srbije i resorno ministarstvo, na najnoviju prosvetnu pobunu reagovali su kao i u svim prethodnim slučajevima. U odmeravanju čvrstine sopstvene politike prema sopstvenim službenicima – udeli samo kad baš moraš – prve nedelje protesta štrajk je ignorisan. Druge nedelje se krenulo sa propagandnom taktikom o isplati zarada, dobro savladanom retorikom o izdajnicima i stranim plaćenicima u prosvetnim redovima, direktorskim pretnjama štrajkačima. U trećoj sedmici sindikalci, ali samo državni (nezavisni kod vlade nemaju legitimitet pregovarača), udostojeni su pregovaranja sa poslodavcem i čvrstim stavom Vlade o povećanju osnovne cene rada od deset posto. Ponuda je odbijena a, kako tvrde u Samostalnom sindikatu prosvetnih radnika Srbije, pregovori "nisu ni završeni ni prekinuti". Štrajk se nastavlja, za sada do ispunjenja zahteva.
"Dobili smo prvi deo januarske plate, dakle polovinu od 1695 dinara, koliko iznosi profesorska plata. U januaru smo dobili i polovinu regresa od 700 dinara za prošlu godinu. Isplaćen nam je i topli obrok za četiri meseca, do novembra prošle godine od po 225 dinara mesečno. Kada smo pitali šta je sa daljom isplatom toplog obroka, u Vladi nam je rečeno da se obratimo gradovima koji su po novom zakonu o lokalnoj samoupravi dužni da nam ubuduće plaćaju topli obrok. Naravno, oni nemaju para niti su to predvideli svojim budžetima", kaže za "Vreme" Miljko Đilasović, predsednik beogradskog sindikata prosvete, najavljujući nastavak štrajka koji se zasad svodi na skraćenje časova na 30 minuta, ali i mogućnost potpune obustave rada ukoliko vlada ne ispuni zahteve sindikata.
Već izlizana priča o siromašnoj školi u kojoj nema gotovo ničega osim krede i table i nezadovoljnih učitelja, nastavnika i profesora, poniženih pre svega sopstvenim siromaštvom, a potom i ozbiljnom društvenom degradacijom profesije, ovih dana i bukvalno poprima obrise uništenja profesije, škole i znanja, obrazovnog sistema, u kome se još jedino osnovni akteri – đaci i profesori – koliko toliko trude da ne pogube baš sasvim međusobne ionako sve krhkije veze.
IZGUBLJENA BUDUĆNOST: Današnja generacija maturanata preturila je preko glave sve: od ratova do bede; plaši se i prošlosti i budućnosti. Nije imala mnogo sreće ni sa školom. Nastava je u dužim intervalima prekidana višenedeljnim štrajkovima profesora, koji su se bunili iz istih razloga zbog kojih to i danas čine. Bombardovanje zemlje ih je koštalo nekoliko meseci odsustvovanja iz škole. Nije ih mimoišlo ni učenje u sirotinjski hladnim učionicama zbog nedostatka uglja, nafte ili struje. Niti natrpani razredi od po 45 učenika. Nisu ih mimoišli ni droga, ni alkohol, ni pucnjave u školskim dvorištima i učionicama, ni susreti s ojađenim vršnjacima izbeglicama.
Malo ko ovih dana uzima za ozbiljno ili pominje još trajući protest maturanata beogradskih škola, koji ovih dana protestuju u svojim školskim dvorištima odbijajući da pohađaju nastavu. Traže ukidanje mature i najavljenog upisa na studije bez prijemnih ispita.
Gordana Nikolić, psiholog u Petoj beogradskoj gimnaziji (vidi okvir), u protestu maturanata vidi revolt veći od polaganja mature: "U devetnaestoj godini se prvi put u životu svode računi: ko sam, šta sam, podvlači se crta dotadašnjih uspeha i padova i razmišlja se o budućnosti. Kakva matura? Ovo je reakcija na totalno beznađe i nemanje budućnosti. Ko može da pomisli da beogradski maturant nije u stanju da na maturskom ispitu prevede uz rečnik tekst sa engleskog jezika, da uradi pismeni rad iz srpskog i da gotovo formalno odbrani maturski rad. To je smešno. U pitanju je opravdan revolt mladih ljudi koji nemaju osiguranu budućnost."
Iako u okviru školskog dvorišta, dodatne tenzije je ovih dana u nekim beogradskim školama izazvalo to što su se protestu maturanata pridružili i mlađi srednjoškolci, koji baš nisu znali zašto nisu na časovima, pa makar i skraćenim, ali su svejedno ostajali van učionica. Tek da izraze solidarnost sa uzorima iz "četvrtog".
U svakom slučaju, u školama je haos sve veći. Poput svojih nastavnika, i učenici su bili podeljeni na one u dvorištu i one u učionici. Već sviknuti na proteste svojih nastavnika zarad plata i ostalog, a suočeni i sa bedom u sopstvenoj kući, učenici uglavnom podržavaju nastavnike u njihovim zahtevima. I tu svađe i raskola nema.
"KADROVSKA OBNOVA": Već godinama škola tiho prolazi kroz "kadrovsku obnovu" shodnu materijalnim mogućnostima poslodavca i sve manjoj otpornosti profesora na bedu, poniženja, uništavanje nekad prestižnog društvenog statusa više od 100.000 zaposlenih u prosveti Srbije. Ko god je mogao proteklih godina je iz škole pobegao glavom bez obzira: u penziju u inostranstvo, u trgovinu, u sivu ekonomiju. Tako se dešava da strani jezik u školi predaju, na primer, nediplomirani studenti, što je pre desetak godina bilo nezamislivo. I površnom analizom ko u školama danas radi, može se videti da su na strani suprotnoj od štrajkača uglavnom ljudi koji baš nemaju izbora: omogućeno im je da rade bez stručnih kvalifikacija, i oni to jednostavno cene. Ceni to i poslodavac, srpska država koja ih je u prosveti i zaposlila bez odgovarajućih pedagoških i stručnih kvalifikacija.
Umesto većih plata, država u dane štrajka u škole, opet mimo propisa, sve češće šalje inspektore i nadzornike. Nije baš jasno šta bi oni trebalo da kontrolišu u školama u kojima je nastava na ivici pucanja, osim ako nisu deo mehanizma za zastrašivanje. Sindikalni funkcioneri tvrde da je ovih dana pritisak direktora na profesore ogroman, a suspenzija nastavnika i sindikalnih aktivista u kraljevačkoj opštini, na primer, dovela je do potpune obustave rada u desetak škola.
U celoj ovoj priči roditelji su izgleda digli ruke od škole. Zaobilaze je kad god mogu, kivni su i na državu i na prosvetu. Sve u svemu, i oni poput đaka idu logikom – dajte mu dvojku i diplomu. A posle ćemo da vidimo. Svoju liniju manjeg otpora iskazali su i pomirljivošču sa odlukama prosvetnih vlasti o školama bez ponavljača i slabih ocena posle NATO bombardovanja.
Sporadična upozorenja da škola ozbiljno ide nizbrdo zasad nikoga previše ne uzbuđuju. Ko god je držao do škole, a bio u prilici da nešto učini za obrazovanje svoje dece, poslao ih je daleko odavde.
Branka Kaljević
