Knjige: "Aleksandrida"
Zajednički san
Vladimir Pištalo, koji podrazumeva da je sadašnjost magla koja krije čitav vek, mirno je nastavio da ispisuje svoje stranice, s tim što mu se junak ne zove više Korto Malteze, na primer, nego Aleksandar Veliki
Onaj Vladimir Pištalo koji je
objavio knjige proze "Slikovnica" (1981), "Manifesti" (1986),
"Noći" (1986), "Korto Malteze" (1987), pa i, posle izvesnih
nedoumica, "Kraj Veka" (1990) i koji živi u Srbiji – sasvim prirodno
nastavlja svoj pripovedački opus pričom o Aleksandru Velikom, "Aleksandrida"
("Stubovi kulture", Beograd, 1999.). Onaj Vladimir Pištalo koji nam je tako
dobro poznat po knjigama priča "Vitraž u sećanju" (1994) i "Priče iz
celog sveta" (1997), koji živi i radi u Americi, nije mogao da napiše
"Aleksandridu" – mogao je samo da je neplanirano (?) sanja...
Onaj prvi Vladimir Pištalo, koji podrazumeva da je sadašnjost magla koja krije čitav vek, odnosno da je stvarnost ruda iz koje se ispiranjem dobija san, sasvim mirno je nastavio da ispisuje svoje stranice, s tim što mu se junak ne zove više Korto Malteze, na primer, nego, na primer, Aleksandar Veliki; zašto da ne, nije li Aleksandar ličnost veća od samog života, nije li putovao do kraja poznatog sveta, nije li fatalistički heroj koji veruje u sudbinu, nije li ujedinjavao filozofiju Istoka i Zapada, nije li umro mlad i "otišao u legendu"? Šta mari što je Korto Malteze samo fiktivni strip junak a Aleksandar, kažu, stvarni čovek koji je, jednom, živeo... I sam Pištalo ne krije ove veze, ali one nisu presudne – bitan je postupak. Ukoliko se, tako smelo, odlučio da isplete svoje paučinasto prozno tkivo "prepisujući" strip koji je samo jedan od mogućih prepisa života, zašto ne bi mogao, slobodno i suvereno, da "prepiše" ne životopis Aleksandra čoveka nego Aleksandra junaka mnogobrojnih verzija jednog te istog romana, Romana o Aleksandru (prvobitna grčka verzija pretrpela je mnogobrojne izmene/prerade još u helenističko doba, a u vizantijskoj književnosti poprima hristijanizovani vid i ulazi u književnosti slovenskih naroda)?
OBLIČJA SIMBOLA: U redu, ovaj Pištalo, koji sa sigurnošću zna da spoji potrebe samog dela i potrebe sopstvenog pripovedačkog postupka, zna kako da izađe na kraj sa izazovom: (nova) "Aleksandrida" jeste retorizovana u onoj meri u kojoj je to nužno, pa tako, poznajući od ranije građu, možemo da uživamo u melodiji koja nam kazuje o mogućim tehnikama beseđenja i onim idealnim efektima (pa zar nije Pištalo u "Manifestima" rekao i ovo: "Radnja je jelka na koju pisac veša ukrase"?) bitnim za oblikovanje proznog izraza. Ona je, treba naglasiti, više tragička nego što je dramska, ali i više transparentna nego što je katarzična (kako se ono zvaše prva Pištalova knjiga? "Slikovnica", ukoliko se ne varam). Teško je, zaista, da ovi, beskrajno literarizovani likovi, koji su poprimili definitivna obličja Simbola, a ne Ljudi, mogu da deluju poput strasnih ličnosti sposobnih da pate, vole, smeju se ili umiru. Čak i "neukrotiva sujeta", koja izaziva tragičan nesporazum koji dovodi do smrti prijatelja, može da izgleda samo kao retorička figura u muzeju uznesenih voštanih figura dalekih od svake stvarnosti. Ovaj Pištalo, o kome sada govorimo, nudi lep i izbrušen dijamant, ali postoji mogućnost da ekspert, dobrim okom, ipak primeti da je u pitanju lažni dijamant ili, kada to prevedemo na oblast kojom se bavimo, tekst, prepis prepisa. Naravno, u poetičkom putu ovog Pištala "Aleksandrida" zauzima svoje prirodno mesto i predstavlja prirodan sled. Roman o Aleksandru, zasnovan na romanima o Aleksandru, zašto da ne?
UČITAVANJE: Onaj drugi Pištalo, koji je tako dobro osmotrio i analizirao stvarnost u knjigama "Vitraž u sećanju" i "Pričama iz celog sveta", bez obzira na to koliko ta stvarnost, navodno, bila skrivena ili nedostupna u magli istorije i (individualne) percepcije, mogao je da piše o ovoj priči koja je otišla u Aziju sa helenskom vojskom i vratila se u Evropu sa krstašima, ali bi tada rezultat trebalo da bude drugačiji. Na stranu prelepi jezik sa lucidnim opisima u kojima se metafora na pravi način vraća na puteve divnog, starinskog poređenja – "reči su sipino mastilo za namere strasti" ili ona još lepša u svojoj jednostavnosti i prividnoj običnosti: "usna je pukla kao nar" – ili onim lucidnim obrtima za koje su sposobni samo majstori jezika ("Filozof je učio Aleksandra sve dok dečak nije zamrzeo njega, a zavoleo filozofiju i lekarstvo"), dobijeni rezultat trebalo bi više da nalikuje na priče utemeljene u istoriju, sa živim junacima koji nas podsećaju na sopstvene tragične ili uzvišene scene koje se dešavaju gotovo svaki dan. Ili da jednostavno nalikuje na romansiranu biografiju kojoj nije strano bavljenje i običnim okolnostima života. Da li bi to moglo da liči na moderne biografije koje se tako masovno pišu u Engleskoj, na primer, ili na neku priču iz Borhesove istorije beščašća, svejedno. Na sreću, čitaoci ne mogu naknadno intervenisati u tekstu koji je tako postojano utemeljen, i trebalo bi odbaciti sve apsurdne teorije o tome "kako je trebalo"... Ali, to nas prisiljava da pođemo drugim putem. Kako mislimo – što je opet spekulativno i naknadno, verovatno i pogrešno učitavanje – da ovaj drugi Pištalo ne bi mogao da napiše "Aleksandridu" kakva je pred nama, moramo pronaći najbezbolniju varijantu i zaključiti: ovaj drugi Pištalo je "Aleksandridu" sanjao! Može li individualni, lični san da postane i kolektivni, bilo bi pitanje na mestu, ali gubi smisao u ovoj konkretnoj situaciji: priča o Aleksandru već jeste arhetip, neporecivi deo kolektivnog sna, a Pištalova poetizovana interpretacija još je jedno imenovanje koje, i pored niza drugih, pa i uprkos tome, nalazi svoje mesto.
IGRA: Lično više volim onog prvog Pištala, istovremeno više poštujem i cenim pripovedački rad onog drugog Pištala, ali i moram da priznam da su i ova postavljena hipotetička pitanja zapravo samo retorička igra. U skladu s tim, prisećam se da je Pištalo nedavno citirao Pitagoru: "Bogovi žive između svetova." Ni mi, čitaoci, a ni Pištalo, pisac, na žalost ili na sreću, ne možemo da polažemo pravo na božanske prerogative, ali možemo bar da se poigramo i na tren zaboravimo na oporu stvarnost. Ukoliko, dakle, smatrate da književnost mora da deluje na pomenutu stvarnost, da je menja ili bar detektuje sa obećanjem koristi u budućim opsesivnim situacijama u koje nas odvodi život, teško da ćete pronaći smisao ponovnog retoričkog ispisivanja nečega što je toliko puta zapisano. Ukoliko volite lepotu jezika, slika i slaganje (poznatih) događaja u novi šareni pazl, estetski doživljaj može da nadmaši moguće sumnje i da Pištalovu novu knjigu "Aleksandrida" priključi onim lepim, a često nekorisnim, delima kakve mogu biti i lepe slike koje vešamo po zidovima svojih stanova, uživajući u njima, onda kada se, i ukoliko, setimo da ih pogledamo.
Đorđe Pisarev
