Bizarnost tranzicije
Frenk Zapa smenio Lenjina
Sa raspadom sovjetske imperije, u Litvaniji se pojavio problem: šta raditi sa praznim mermernim postoljima; piše Kejt Konoli
Nije mnogo Litvanaca bilo u
prilici da pogleda klasičnu komediju "Pasoš za Pimliko", u kojoj grupa
Londonaca proglašava nezavisnost od Britanije po javnom iznošenju dokumenata u kojima se
otkriva da njihove rodne ulice zapravo pripadaju Burgundiji. Prava šteta, zato što je
gledanje te komedije moglo pomoći zbunjenim stanovnicima Vilniusa da shvate šta se
dešava u starom delu grada koji se zove Uzupis. Ovo je i priča o nekolicini
ekscentričnih pobunjenika u glavnom gradu Litvanije.
Uzupis, ili Republika anđela – kako su je prozvali – sastoji se od 148 jutara zemlje na kojima živi 120 stanovnika. Ima jednu glavnu ulicu, okruženu stazama i dvorištima, krcatu umetničkim galerijama. Aprila meseca prošle godine Uzupis je dobio svog predsednika, biskupa, dve crkve, ambasadu u Moskvi i ne manje od četiri zvanične zastave – po jednu za svako godišnje doba. Na oronulim zgradama vijore se barjaci Šeratona, Šanela ili Harodsa, a uskoro će malena država imati sopstveni Ajfelov toranj – bronzanu skulpturu anđela koja će biti postavljena na glavnom trgu, u čast Zeonasa Stajnisa, veoma poštovanog lokalnog slikara koji je umro 1988. godine. Postavljanje te skulpture označiće zvanično osnivanje Republike anđela, a ukoliko to prouzrokuje neke probleme sa ostatkom Litvanije, tu je armija od dvanaest snažnih vojnika da se javi na dužnost. U Pimliku pobuna počinje sa detonacijom jedne neeksplodirane bombe zaostale posle Drugog svetskog rata. U Uzupisu okidač je bio Frenk Zapa, nadarena ali nesumnjivo otkačena američka zvezda.
Litvanija se pre devet godina odvojila od Sovjetskog Saveza, koji je za sobom ostavio mnogo praznih mermernih postolja na kojima su ranije stajale statue Lenjina, Marksa ili nekih drugih regionalnih istomišljenika. Sa raspadom imperije, u Litvaniji se pojavio problem: šta raditi sa praznim mermernim postoljima? Saulius Paukstis, civilni činovnik i član vilniuskog boemskog društva, video je mogućnost da najzad ostvari svoju životnu ambiciju – osnovao je fan klub Frenka Zape i naručio od vajara socrealiste statuu Frenka Zape, koju je namerio postaviti ispred dečje bolnice u centru grada. "Očajnički smo tragali za simbolom koji bi obeležio kraj komunizma, ali i naznačio, u isto vreme, da komunizam nije uvek bio strašni sud", priseća se Paukstis, sada na dužnosti šefa državne bezbednosti.
Vlasti su se isprva kritički odnosile prema njegovom planu, naročito kada su otkrili da je Zapa bio pomalo levičar. "Pitali su kakve veze ima Frenk Zapa sa Litvanijom. Odgovorili smo: 'Nema nikakve.' Onda ih je neko ubedio da Zapa ima jevrejsko poreklo i da je jevrejska istorija veoma važna za Litvaniju, i tek tada su dali odobrenje."
Statua je postavljena u centru Vilniusa pre pet godina. Najpoznatiji moderni boem, česki predsednik Vaclav Havel, pozvan je na svečano otkrivanje statue, a ceremoniju je pratio vojni orkestar koji je svirao Zapine hitove. Članovi kluba Zapinih obožavalaca nosili su balone za vreme svečanosti, a radio stanice su čitav vikend emitovale njegove hitove i delove iz filozofskog opusa, a ni klub "Zapinih ljubavnih pisama" nije gubio vreme – pokrenuli su akciju zbližavanja usamljenih duša. Klub obožavalaca i gradska umetnička zajednica praktično su sinonimi, a Zapa je postao prirodni kandidat za sveca zaštitnika čim su se umetnici vratili baštini i starom Uzupisu. Lokalni umetnici i omladinci su prošlog proleća odlučno zauzeli stav po pitanju zapuštenosti Uzupisa protiv gradskih vlasti, a Frenk Zapa je bio ime iz kojeg su stali prilikom protesta. "Zapin duh nas je naterao da shvatimo da nam nezavisnost od Moskve nije dovoljna, on nas je ubedio da objavimo nezavisnost od ostatka Vilniusa", rekao je Paukstis. "Pokušavamo iznova da osetimo i usvojimo 'miris identiteta'", slaže se Roman Lileikis, predsednik Uzupisa i jedan od vodećih litvanskih muzičara i filmskih stvaralaca. "A miris može biti opor. Ime Uzupis znači "druga strana reke"; voda je niz godina predstavljala prirodnu granicu – ovaj deo grada je godinama bio odsečen od starog grada sve do XVI veka, kada su izgrađena dva mosta. Hiljadama godina Uzupis je bio dom za Ruse i Jevreje, ali je tokom rata gotovo polovina njihove populacije nestala i za sobom ostavila prazne kuće koje su zaposele prostitutke i banditi."
Po mom dolasku u Uzupis, posle dobijanja ulazne vize (ruka sa crvenom rupom koja simbolizuje žuljevite radničke ruke), nije mi bilo teško da pronađem osnivače, predsednike i ostale značajne ljude u republici. Pronašao sam ih u "Uzupijskoj kafani", gde su se gotovo svakodnevno okupljali i pijuckali "Trejos devinerios", poznatu litvansku medovinu napravljenu od 27 različitih vrsta korenja i trava. Jelovnik ovog restorana je isto toliko ironičan koliko i sama republika: monmarto salata, uzupio ruševine (nacionalni specijalitet) i bohemia pečenje. U Uzupisu sam pored umetnika upoznao i jednog inženjera, doktora i nekoliko poslovnih ljudi. Većina je ranije bila prilično skeptična prema nezavisnosti, ali sada pozdravlja uzupijske vrednosti s nadom da će ih prihvatiti i njihova deca. Predsednik Lileikis, obučen u pecaroški džemper sa izgledom koji asocira na Keneta Branu, sipao je sebi nešto više medovine dok je objašnjavao kako je osnovao "Uzupijske pingvine" pre nekoliko godina, u cilju očuvanja uzupijskih vrednosti i podsticanja kreativnog duha zajednice. Njegov izbor za predsednika bio je potpuno prirodan, a on je, zarad funkcionisanja republike, zapostavio uspešnu karijeru propagandiste. "Uvođenjem nezavisnosti pokušavamo da ojačamo zajednicu", izjavio je Lileikis. "Ova situacija se veoma razlikuje od nezavisnosti koju smo ostvarili 1991. godine, i mi se trudimo da održimo duh iz tog perioda i utičemo na ljude da se sami bore za sebe, a upravo je to osobina koju smo izgubili tokom 70 godina ugnjetavanja."
Uzupis je svakako jedinstveno mesto u Vilniusu – nijedan drugi deo glavnog grada nema pravi osećaj za zajednicu. U cilju prenošenja duha na ostatak grada održavaju se karnevali i pirotehničke predstave na reci, umetnički performansi na otvorenom, ali najveću ironiju ipak predstavlja praznik republike – održava se prvog dana meseca aprila. "Mi karneval shvatamo u njegovom srednjovekovnom smislu – poenta je u promeni statusa quo i kratkotrajnom izbacivanju ljudi iz kolotečine", kaže Vitautas Kalanauskas, avangardni umetnik koji liči pomalo na Pikasa. Umetnik je živeo u Uzupisu tokom pedesetih godina, napustio je zemlju zbog vladajućeg režima, da bi se vratio 1984. godine. On kaže da umetnička zajednica, nakon što je provela mnoge godine u nadmudrivanju vlasti govoreći "ezopovskim jezikom", sada "nastoji da povrati sopstveni jezik".
Umetnici Vilniusa doživljavaju svoj grad kao kulturni centar Evrope otkako je Oskar Miloš, pesnik iz posleratnog peroda, glavni grad Litvanije proglasio severnom Atinom XXI veka. "Danas mislimo da je taj termin malo bombastičan i pompezan, ali još uvek možemo da sanjamo da će to postati jednog dana stvarnost", kaže Linas Paulasukis, urednik magazina za kulturu pod nazivom "Severna Atina". Uzupis poprima, smatra urednik, ispravan oblik. "Njihova vizija je stvaranje atmosfere u zajednici pomoću umetnosti", kaže on, "i možda to ima više značaja sa stanovišta socijalne fenomenologije nego sa umetničkog – vizija pomaže Litvancima u otvaranju ka drugima."
Postavlja se pitanje koliko će taj proces odmaći od samog početka. Nacionalna žudnja za slobodom veoma je izražena, a jedan Uzupijanac, video umetnik, poverljivo je izjavio: "Proglasio sam samog sebe nezavisnom državom – republika Uzupis nije mi dovoljna."
(The Guardian)
Priredila Biljana Vasić
