Žene XX veka (5)
Volan
Motorističko-potrošačka histerija poslednjih nekoliko godina ne obećava mnogo razvoju ženskih prava – ne za volanom nego uopšte. Emancipacija vozačice više nije u pitanju, nego je u pitanju oslobađanje muškaraca iz zatvora kulturnih trauma
Na fotografiji je model
"Wasp Riksha-Phaeton" iz 1925, jedan od dva preostala na svetu – od ukupno
šesnaest, koliko je za svoju ekskluzivnu publiku proizvela korporacija Martin-Wasp u
Benningtonu, savezna država Vermont. Automobil je bio verenički poklon Douglasa
Fairbanksa Mary Pickford: omiljeni junak avanturističkih filmova, nezaboravni akrobata,
poklonio je ovaj motoristički dragulj Mary, koja je bila "ljubimica Amerike".
Da li je u feminizaciji automobila Claudia Schiffer sa probanjem sigurnosnog jastuka i
svlačenjem donjega rublja otišla dalje, procenite sami. U svakome slučaju, automobil je
relativno brzo po prelasku u opšte potrošačko dobro dobio jasan dvopolni karakter:
njegov ulazak u svakodnevni život poklopio se sa značajnim dobijanjem ženskih prava u
politici i ekonomiji. No, kako god da hronološki uredimo suživot žena i automobila,
ostaje da je sa ludim dvadesetim godinama nastao, procvetao i uglavnom brzo uvenuo
automobil koji ima status ženskoga nakita.
Kada se danas govori o "ženskom" automobilu, to je obično drugi, manji automobil u porodici, podoban za prevoz dece, kućnih ljubimaca i za kupovinu, svakako ne objekat ponosa. Za vožnju automobilom više se ne nose rukavice i marame, kako je to bio običaj još u šezdesetim godinama. Automobilska industrija je konačno usmerena samo u mušku publiku, za šta se besramno koristi žensko telo. Kada bismo odnos automobilske industrije tumačili u okvirima kulturne simbolike, mogli bismo se zapitati jesu li žene dobile ikakva prava i ekonomsku moć? Jedno je izvesno: "damski automobil" više ne postoji, ali ne zbog izuzetno visokog stepena ženskih prava i ekonomske moći. Stoga ovu savršenu modnu kompoziciju čelika, mesinga, kože, drveta, gume i voštanog platna na fotografiji, namenjenu skladnome dopunjavanju modne pojave vozačice (uključujući i livrejisanog šofera), možemo slobodno i konačno smestiti u nostalgičnu ali kvalitetnu prošlost, zajedno sa Chanel torbicom, Hermes svilenom maramom, mokasinama od krokodilske kože Repetto i parfemom Femme, u svet predmeta koje nije mogućno napraviti od plastike, poliestera i lavandinog ekstrakta.
PREZIR I STATISTIKA: Nekako od kraja tridesetih godina ovoga veka počinje jedna nova, izrazito mačistička tendencija, da odnos kola-vozačica-stil polako zamenjuje odnos konjska snaga-vozač-simbolna žena. Žene se od Drugog svetskog rata upotrebljavaju za reklamiranje kola, ali samo kao telo koje manje ili više izazovno i slabo odeveno plazi po karoseriji ili kao srećni teret. Začudo, stvarna dostupnost kola ženama je rasla, dok je istovremeno rasla i tendencija prikazivanja žena kao slabih vozača. Nigde kao u automobilu muškarci sebi ne dozvoljavaju da reč "žena" izgovore sa toliko prezira. Žene su navodno spore, nesnalažljive, uplašene, ne umeju da parkiraju. Ništa ne pomaže što svuda u svetu statistike pokazuju da žene izazivaju manje saobraćajnih nesreća, da su pouzdaniji vozači, da više misle o opasnosti uživanja alkohola i o sigurnosti svojih saputnika, da imaju bolju kontrolu nad brzinom. Žena za volanom ima neko dublje, kulturno starije značenje i traumu, koja duboko ugrožava muški identitet. Pokušaću da ponudim neke pravce tumačenja ovoga fenomena.
Upravljanje kolima, odnosno konjima, bila je vekovima isključivo muška obaveza. Žena je, zbog položaja i uključenih opasnosti, uglavnom isključivana iz sveta zaprega i konja, premda su žene nižih slojeva i te kako znale da upravljaju zapregama, a žene iz viših slojeva i te kako da uživaju u jahanju. Veliko dostignuće, staro tek nešto malo više od XX veka, bilo je da se ženama dopusti prirodno sedenje na konju, a ne iskošena poza, iz koje je žena lako izletala iz sedla – dakle nije smela terati konja u velike brzine. No, paralela između starijeg i novijeg sredstva individualnog prevoza nije sasvim opravdana. Premda je motoristički termin poštovao konjsku snagu, a mitske predstave automobila zmajeve, đavole i slično, u osnovi automobilske simbolike je jedan možda još jači element. To je točak, ponovljen u volanu. Točak je u najvećem broju znanih nam religija simbol Sunca, odnosno vrhovne muške vlasti. Sunce-muško i Mesec-žensko ponavljaju se u različitim mitologijama po celoj planeti. Mnogi savremeni teoretičari koristili su ove podele: možda najradikalnije Karl Jung, koji je simbolne sisteme i odnose kulture i psihologije iskoristio za teoriju o psihičkim tipovima. Ona u mnogome otvara područje preklapanja psihe, kulture i prošlosti – za razliku od Freudove. Sunčev točak pokreće svet, on je mobilna snaga, on određuje prostor svetlosti i regulacije, reda i moći. Noć, mrak, neuređenost, voda, mesečina, nepokretnost, nemoć – to bi bilo područje žene. Sunce je razum, Mesec nagon.
VEŠTIČJA POSLA: Kada u okviru te uistinu globalne mitske tradicije pogledamo čin sedanja žene za volan, i uzimanje u ruke točka koji pokreće svet, ženska drskost zaista prevazilazi sve dosada poznate: to je direktno mešanje u najveću kompetenciju stotina muških božanstava kojima su se milioni muškaraca (i žena) molili hiljadama godina. Zvao se taj bog Zevs, Jupiter ili Perun, gospodar vedra neba i munje, ili u suptilnijoj verziji bog razuma i reda, sistem vrednosti upisan u kulturu skandalozno se menja kada se u putanju Sunca i odgovarajućih bogova umeša ženska ruka. Pri Sunčevim pomračenjima po Evropi su, sve do XVIII veka, spaljivali veštice – i ponekog vešca, agente Meseca i mraka.
Možda je sada muška trauma zbog žene za volanom jasnija. Svakako je jasnije kako simboličke predstave mogu daleko i duboko delovati, i koliko je mašte i dobre volje potrebno uložiti da se pogubni efekat smanji. U tome smislu, korporacija Martin-Wasp je pre dobrih sedamdeset i nešto godina umela da proizvede automobil-dragulj, samo za Njeno uživanje, a i postojala je publika koja se Nje na drumu, u ovakvim kolima, nije bojala. No ovaj sklad nije imao upisanu sudbinu dugoga trajanja. U motorističkoj mitologiji, žena je već imala mitski fiksiranu priču o smrti Isadore Duncan, poznate pionirke modernog baleta, koju je zadavila njena sopstvena dugačka ešarpa, zaglavljena u točak njenoga automobila. Šta je u novijoj istoriji pogodovalo ovoj kulturnoj traumi? Ubistvena, brza i teško uništiva kola koja su se javila na evropskim frontovima Prvog svetskog rata? Po ugledu na borna kola, među rovovima su brundali patriotski rekvirirani pariski taksisti, bolnička kola, kola iz kojih su generali gledali smrt bednih pešaka. Traumatična slika motornog vozila bila je još jača u Drugom svetskom ratu. Zato bi mušku ugroženost za volanom i te kako trebalo istorijski i kulturno osvetliti da bi se mogla lečiti, bar u smislu jungovske terapije.
PATERINSKA LJUBAV: Motorističko-potrošačka histerija poslednjih nekoliko godina, posmatrana u tome kontekstu, ne obećava mnogo razvoju ženskih prava – ne za volanom nego uopšte. Emancipacija vozačice više nije u pitanju, nego je u pitanju oslobađanje muškaraca iz zatvora kulturnih trauma. Jedna od njih je i muško viđenje automobila kao podatne mašine, i primetno jednačenje mašine i ženskoga tela. Ova providna manipulacija industrije automobila dovela je sa jedne strane do neobičnog skretanja erotskog rečnika u područje motoristike – što i nije nezabavno – ali, sa druge strane, do katastrofalne zloupotrebe i instrumentalizacije ženskoga tela. Kultura feminizma ponekad je umela da ironično iskoristi ovu opsednutost. U vrlo zabavnom obrtanju motiva privatnog detektiva iz "crnih filmova" četrdesetih godina, V.I. Warshawski sa Kathleen Turner (1991, po motivima feminističkih detektivskih romana Sare Paretsky), žena – detektiv, koja inače ponavlja sve znane muške stereotipe, parodirajući ih, zaustavlja svoj stari automobil u bednome stanju ispred sumnjivog lokala u još sumnjivijem delu Čikaga, i grupi ne manje sumnjivih mladića kaže: "Učinite mi uslugu, ukradite ga!"
Još jedan antropološki aspekt odnosa prema automobilima suprotstavlja dva pola: dok je animizam, odnosno pripisivanje odlika živih bića neživima karakteristično za oba pola u odnosu sa automobilima, muški pol je prema automobilima sklon da ispoljava sasvim neočekivano materinsko ponašanje – negovanje, pranje, "lickanje". Dok u konjičkom sportu, iz kojeg verovatno potiče kulturni uzor "timarenja", pažnju prema konju moraju podjednako deliti jahači i jahačice, nega automobila postala je skoro ekskluzivno muško područje. Da li je u pitanju osvetnička razmena moći – vi uzimate naš volan-Sunce, mi vašu materinsku kompetenciju?
Svetlana Slapšak
