Intervju: Goran Svilanović
Igra na ubedljivu pobedu
“Garantovaćemo Dejtonski i Kumanovski sporazum, poštovaćemo svaku demokratsku odluku građana Crne Gore, ali se najpre građanima mora objasniti kako će živeti bolje”, kaže u intervjuu za “Vreme” predsednik Građanskog saveza Srbije
Dok režim zvecka
pretnjama i oružjem a građani se guše u apatiji i strahu, opozicija s mukom pokušava
da se pokrene u pravcu neke suvisle akcije. Goran Svilanović (1963, pravnik) – od
avgusta 1999. predsednik Građanskog Saveza Srbije, jedan od retkih opozicionih
političara nekompromitovanih bogaćenjem na račun politike, šurovanjem sa vlastima,
bežanjem iz zemlje, viškom sujete i manjkom spremnosti za saradnju sa drugima u cilju
promena u Srbiji – analizira bolesnu političku klimu i nudi razloge za optimizam.
“VREME”: Zašto je Miloševićev režim tako teško smeniti?
SVILANOVIĆ: Nijednog časa ne smemo zaboraviti da je za ono što je činio Milošević imao veliku podršku većine građana Srbije. Ponekad se pitam da li je moguće da sada svi zaboravljaju kako je ta podrška bila velika. Ako se to ne zaboravlja, onda će biti lakše razumeti zašto je tako teško savladati ovaj režim. Uz sve što se može prebaciti demokratskoj Srbiji, ne smemo zaboraviti da je veliki posao obavljen upravo u obračunu s nacionalizmom u našoj zemlji i sa jednom klaustrofobičnom ideologijom. Tragovi postoje i danas, ali to nije dominantno osećanje, želja za promenama je veća. Cena koja je u međuvremenu plaćena veoma je visoka. Ona se meri životima onih koji su u ratovima stradali, imovinom onih koji su bez nje ostali, izbegličkim patnjama, odlaskom diplomiranih studenata, poniženim penzionerima, meri se i brojem nezaposlenih i brojem onih koji rade na ulici, razorenom ekonomijom i osiromašenjem svih građana Srbije.
Je li tačno da opozicija nema strategiju smene režima?
Naša ideja u ovom trenutku je da režim promenimo na izborima, ali da u tom procesu sačuvamo stabilnost. To je vrlo odgovoran i ozbiljan posao, nije strategija promene režima u nekoliko koraka, već samo strategija učešća na izborima i kako na njima pobediti. Mislim da se opozicija bavi onim što može da uradi.
Koja bi vrsta pritiska navela vlast da pristane na raspisivanje demokratskih izbora na svim nivoima?
Jedan oblik pritiska je ono što je Savez za promene radio, a to su dnevni protesti. Međutim, oni su se završili relativno malim odzivom građana, pa se i nisu pretvorili u pritisak koji je mogao da proizvede taj rezultat. Drugo je ono što mi u Građanskom savezu Srbije već mesecima radimo: dnevno prisustvo u gradovima Srbije kako bismo građane animirali da poveruju u mogućnost da svojim glasom mogu nešto promeniti. Ako uspemo da uverimo najveći broj ljudi da izađu na te izbore, onda možemo biti sigurni da ćemo na njima pobediti. Istina, to nije vrsta pritiska koja može navesti režim da odjednom promeni odluku, ali doprinosi formiranju javnog mnjenja, a ono, čak i u ovakvoj Srbiji, deluje na vlast. Možda nedovoljno direktno, ali deluje. Sve te aktivnosti zajedno stvaraju raspoloženje u kojem bi režim mogao da prihvati određene izborne uslove, da raspiše izbore na svim nivoima i odredi datum izbora.
Postoje i druge mogućnosti. Pritisak može da bude čak i neka incidentna situacija – čega se, normalno, ljudi boje, ali može da bude i ono što svakodnevno viđamo u radnjama i novčanicima. To je vrsta pritiska koja ne dolazi od nas, nego je rezultat vladavine tog režima. Mislim da ljudi u vlasti ne bi trebalo da potcenjuju ekonomske pokazatelje, cenu hleba, cenu benzina, nestašice. Poplave u Vojvodini uticaće na količine žita kojima raspolažemo – biće ga znatno manje. Ne volim da budem katastrofičar i neću da kažem da ćemo biti gladni, ali svi zajedno u ovoj zemlji imamo problem da su iz godine u godinu resursi na koje se svi oslanjamo sve tanji. Dogodine će biti tanji nego što su sad.
Znači li to da verujete da će Milošević i njegovi biti na vlasti i sledeće zime, i dogodine, i narednih godina?
Ne. Verujem da oni razmišljaju o tome da će nekako pregrmeti ovaj period, da će odlagati izbore dokle god mogu da ih odlažu. Možda će pokušati da ih odlože i izvan okvira koji je zakonom i ustavom predviđen, znači da odlože lokalne i savezne izbore koji su na redu ove godine, s obzirom na to da po svim pokazateljima nemaju šta da ponude građanima. U svim istraživanjima javnog mnjenja, koje oni rade češće nego mi, vidi se da je nezadovoljstvo građana ogromno, i to je problem s kojim oni moraju da se suoče. Zato i kažem da je moguće da probaju bilo sami da isprovociraju sukob, bilo da neki incident iskoriste za uvođenje vanrednog stanja ili odlaganja izbora.
Postoji i mogućnost da se u zemlji nešto stvarno dramatično i dogodi. Pored ekonomske bede postoje još najmanje dve kritične tačke – Kosovo i Crna Gora. Na ono što se događalo u Kosovskoj Mitrovici vlast je reagovala tako što je poslala posebne policijske snage na područje oko Kosova. Nije nemoguće da incidenti – pre neki dan je ubijen čovek na teritoriji Srbije izvan Kosova – zaista prerastu u sukob većih razmera u koji bi bila uvučena i policija Republike Srbije.
Drugo, signali koje vlast šalje u vezi sa Crnom Gorom govore o tome da je spremna da interveniše, da isprovocira sukobe. Povećan je broj tamo poslatih vojnika, raspiruju se strasti plemenskih skupština i mržnja među građanima Crne Gore, što takođe može da preraste u sukob koji bi na neodređeno vreme odložio izbore.
To su mogućnosti iz crnih scenarija, ali ja sam ubeđen da će se dogoditi nešto sasvim drugo, da će izbora biti u ovoj godini, i lokalnih i saveznih.
Na čemu temeljite takvo uverenje?
Ni u ovakvoj državi kakva je ova nije tako lako doneti odluku o vanrednom stanju. Moralo bi da postoji objašnjenje koje je jasno svim građanima, neki veliki incident, odnosno velika stradanja građana, u vezi sa Kosovom ili Crnom Gorom, ili zbog totalnog sukoba sa međunarodnom zajednicom. Ukoliko bi se tako nešto dogodilo, ukoliko bi stranke bile zabranjene, ljudi iz opozicije morali bi da nastoje da sačuvaju ideju o promenama, ideju koju nosi većina ljudi u ovoj zemlji.
Ukoliko, međutim, ne bude odluke o vanrednom stanju, teško mi je da zamislim da se izbori neće održati u propisanom roku. A ako izbora bude, onda sam siguran u izbornu pobedu demokratske Srbije.
Zašto?
Zato što je i pored medijske manipulacije i propagande ipak jasno da bi svako drugi bolje vodio zemlju od onih koji to danas čine. Većina građana Srbije je prevazišla pitanje: a ko drugi? Kakve god primedbe mogle doći na adresu opozicionih političara, svaki od njih je spremniji da brani interese ove zemlje bolje nego režimski političari.
Režim je već proglasio celu opoziciju izdajničkom, i to je bitan deo njihove kampanje. Mislite li da opozicija treba da se brani od takvih optužbi, budući da imaju odjeka kod dela građana?
Oni kod kojih to i posle svega što smo preživeli prolazi nisu oni koje bih ja trebalo da ubeđujem u bilo šta. Zato nastojim da takve prozivke ignorišem, a mogu da ih ignorišem zato što mislim da sam uvek bio tamo gde je trebalo da budem, a nisam bio tamo gde nije trebalo, i u vreme ratova i u vreme svega drugog što se događalo u zemlji. Mislim da je najbolja odbrana govoriti o tome kako bi Srbija trebalo i kako može da izgleda. Stalne podele Srbije na one koji je izdaju i one koji je brane nije nešto što bismo mi smeli da radimo. Ne smemo dalje deliti građane, jer su Srbiji u promenama koje dolaze potrebni svi njeni ljudi. Nisam spreman da prihvatim bilo koju poruku tipa – mi ćemo njima kad dođemo na vlast uraditi ovo ili ono. Ne, nećemo. Ti isti ljudi koji su glasali za njih, velikim delom i zbog grešaka demokratske opozicije, sada će glasati za nas. Ostaće nekih 15 ili 20 odsto onih koji će i posle smene režima verovati da su oni bili u pravu – ali to je njihovo demokratsko pravo. Ukoliko mi budemo dobro radili nakon što preuzmemo odgovornost za budućnost zemlje, taj će se procenat dalje smanjivati.
Pojavljuju se pojedinačni stranački projekti o izgledu postmiloševićevske Srbije. Ima li šanse da se objedinjena opozicija u nekoj skoroj budućnosti pojavi sa pet ili deset bitnih i svima razumljivih tačaka koje bi građani mogli prepoznati kao alternativu postojećem režimu?
Važno je da u javnost izađemo sa jasnom slikom buduće Srbije. To dugujemo biračima, i to je na dnevnom redu narednog sastanka opozicije. Savez za promene i drugi sačinili su svoj predlog izgleda demokratske Srbije koji u nekoliko tačaka jasno definiše šta su ciljevi, pored promene režima.
Međutim, oni koji pažljivije prate političku scenu Srbije znaju da je dosta učinjeno poslednjih godina. Beogradski centar za ljudska prava, nekoliko eksperata sa Pravnog fakulteta i naši ljudi u Institutu za federalizam u Švajcarskoj napravili su nacrt novog ustava. Postoji projekat regionalizacije i decentralizacije Srbije, postoji model zakona o sudstvu i novi model zakona o informisanju, a NUNS sad radi na još jednom modelu. CeSiD je uradio projekat zakona o političkim strankama i njihovom finansiranju, kao i predlog izbornih zakona. G-17 je mnogo toga uradio u oblasti ekonomskih reformi, monetarne reforme, privatizacije, o tome koji resursi ostaju pod kontrolom ove zemlje. Na tome je radio i Avramović sa nekoliko eksperata. Voleo bih da se te dve grupe sretnu i prečiste to što imaju, jer mislim da to mogu da urade za jedan dan.
Veliki je posao urađen i još je veliki posao pred nama, ali tvrdim da nije tačan utisak da opozicija dosad nije imala nikakvih ideja o budućem uređenju Srbije ili da nema jasnu viziju buduće Srbije.
SPS animira birače na obnovi i patriotizmu. Kako će ih animirati opozicija?
Ekonomija i organizacija države su centralne teme. Moramo u predizbornoj kampanji nametnuti pitanja kao što su: zašto smo siromašni, šta bi trebalo uraditi da to više ne budemo, zašto je toliko ljudi nezaposleno i kakve su šanse da se zaposle, kakvim tehnologijama raspolažemo i zašto su tako stare.
Na ekonomskim temama se dosad u Srbiji nisu dobijali izbori...
Da, između ostalog i zato što smo mi svaki put prihvatali da nam glavna tema budu sankcije ili Bosna i Hrvatska, Crna Gora, Kosovo ili nešto slično. Mislim da tu grešku ne bismo smeli da ponovimo.
Demokratska Srbija, naravno, mora da odgovori na pitanja kao što su ova, ali ne sme da prihvati da to bude centralna tema izbora. Miloševiću bi u vezi sa tim temama samo trebalo postavljati pitanja, a neka on daje odgovore zašto je uveo Srbiju u četiri rata, zašto imamo milion izbeglica, zašto nije prihvatio mir u Rambujeu, zašto je Srbija bila bombardovana, da li je Kosovo i dalje suvereni deo ove zemlje... Njegovi odgovori da smo okruženi neprijateljima, da nas svet mrzi, da je sve o Kosovu sadržano u Rezoluciji 1244, a da su sankcije razlog siromaštvu nisu dovoljno dobri. On je problem ove zemlje, a ne svet. Njegov nacionalni, ekonomski i socijalni program doživeli su potpunu katastrofu.
Mi moramo nametnuti sopstvenu viziju buduće Srbije. Kada je u pitanju Kosovo, moramo da pokažemo visok stepen nacionalne odgovornosti, a kada je u pitanju Republika Srpska, odnosno BiH, moramo da pokažemo državničku mudrost i odgovornost za stabilnost međunarodnog poretka. Mi jesmo u stanju da preuzmemo odgovornost za ovu zemlju i da garantujemo sve potpisane sporazume, dakle i Dejtonski i Kumanovski.
I kad je u pitanju Crna Gora, želim da jasno saopštim svoj stav. Svaka odluka građana Crne Gore doneta u demokratskom ambijentu (što znači uz garancije slobode političkog organizovanja, slobode informisanja i slobode promovisanja različitih političkih ideja) mora biti podržana od strane demokratske Srbije. Mi smo spremni da razgovaramo o budućim modelima veza Srbije i Crne Gore, s obzirom na to da je prilično jasno da dosadašnji ustavi više nisu dovoljno funkcionalni okvir. Meni je najvažnije da i u Srbiji i u Crnoj Gori bude uložen iskren napor da se nađe okvir za zajednicu. Ako takav napor bude uložen, verujem da će dogovora biti.
Želim da jasno kažem da ćemo garantovati teritorijalni integritet Bosne i Hercegovine i da ćemo posebne veze sa Republikom Srpskom koristiti poštujući celovitost Bosne, a ne da bismo je slabili i delili.
Ipak, uveren sam da građane Srbije iznad svega interesuje zašto žive tako kako žive i imamo li mi ideju kako povećati životni standard svih naših građana. U tih desetak tačaka zajedničke platforme cele demokratske Srbije trebalo bi da damo odgovor sa kakvim sredstvima, čijim sredstvima, u kom obimu i kojim tempom će da raste standard građana Srbije. Od toga zavisi budućnost Srbije, a ne od svih ovih pitanja o kojima sam rekao po nešto.
Da li vaša istraživanja javnog mnjenja pokazuju da opozicija vraća izgubljen kredibilitet otkad je počela da nastupa zajedno?
Imamo vrlo ohrabrujuća istraživanja javnog mnenja iz februara, koja još nisu objavljena, ali će uskoro biti. Savez za promene jeste definisan kao koalicija kojoj se najviše veruje. Kad je reč o rejtingu političara, jasno se vidi da se nastavlja pad Miloševićevog ugleda i uticaja, a onda ostali iz vlasti prestaju da budu važni.
Uglavnom, rezultati govore da građani tačno znaju šta u ovom trenutku postoji na političkoj sceni Srbije, ali daju i jedan upozoravajući signal: oko 40 odsto građana još nije odlučilo za koga će glasati. To znači da opozicija trenutno ima veću podršku nego režim, ali da za tih 40 odsto glasova onih koji žele promene, ali nisu sigurni kako će se oni u tim promenama snaći, moramo mnogo da radimo. Oni bi tek trebalo da vide za koga će glasati i za šta.
Mnogo se govori o mogućnosti, odnosno nemogućnosti mirne tranzicije vlasti. Šta te dileme za vas znače?
Znam da dobar deo razgovora u zemlji danas, na pijaci, svuda, počinje rečenicom – neće se ovo završiti bez krvi. Siguran sam da je ta rečenica pogrešna, ali znam i da moramo mnogo da učinimo da ohrabrimo ljude da poveruju u drugačiji scenario, da ih uverimo da jesmo u stanju da pobedimo na izborima, da znamo kako će Srbija izgledati posle izbora – dakle, da jesmo alternativa koja želi isto što i građani, koji se sad tako boje te drugačije Srbije. Pomenuta rečenica je rezultat velike propagande režima da neće dati vlast ni po koju cenu, da će je braniti, da su svi drugi izdajnici. Koliko god da je vlast spremna da širi strah, u trenutku suočavanja sa izbornim porazom neće biti tako agresivna, mada to sada nekima izgleda nemoguće. Te pretnje i služe tome da izazovu strah kod jednog dela stanovništva. Tehnički gledano, ukoliko bi izborni rezultat bio tesan, oni najagresivniji u vlasti bili bi ohrabreni da nekakvom dodatnom represijom probaju da spreče priznanje poraza. Ukoliko izborna pobeda bude sa znatnom razlikom, onda sam siguran da će tranzicija vlasti biti potpuno mirna. Nama je potreban ubedljiv pobednički rezultat 65:35, a ne 55:45.
Ipak, nije reč o novoj kampanji zastrašivanja. Još pre desetak godina izgovorena je čuvena rečenica da vlast nisu dobili za zelenim stolom, pa je za zelenim stolom neće ni predati.
Znam, ali to su nesrećni ljudi čije reči ne bi trebalo uzimati kao nešto što će se sigurno dogoditi.
Ti nesrećni ljudi kontrolišu aparat represije u zemlji, zar ne?
Oni se sve ove godine oslanjaju na različite službe bezbednosti, tačnije na kombinaciju korupcije i direktne sile. To može trajati još neko vreme – nedovoljno dugo kad je u pitanju njihova politička budućnost, a vrlo dugo kad je u pitanju život ljudi u ovoj zemlji – ali je to vreme pri kraju. Posle njih će nestati taj rečnik, te pretnje. Sve će to naprosto iščileti.
Roksanda Ninčić
Sve što se događa na Kosovu velika je nesreća, ali to nije razlog da
zaboravimo kako smo stigli do te velike nesreće, koliko je nasilja i drugih pogrešnih
koraka bilo prema Albancima u poslednjih desetak godina i koliko političke
neodgovornosti. U međuvremenu je bio rat, i sad stradaju Srbi koji su probali da ostanu
na Kosovu. 