Intervju: Dejan Mijač, reditelj
Sudbine više nema
Sve je ne u raspadu nego u razaranju, kao da se neko zarekao da sve uništi, ali ne sa namerom da sagradi novo nego da uživa u uništavanju. Kao da postoji neki satanski um koji uživa u uništavanju, neki virus koji uživa u sopstvenoj egzistenciji
Smatra se da retko koja
generacija i retko koji grad imaju priliku da njihova pozorišta igraju velikog Antona
Pavloviča Čehova. U Beogradu su, međutim, samo ovog februara premijerno prikazane dve
Čehovljeve drame, “Višnjik” u Jugoslovenskom dramskom i “Divlji med” Majkla
Frejna po “Platonovu” u “Ateljeu 212”, a počele su i pripreme treće,
“Galeba” u Narodnom pozorištu. Za Dejana Mijača, reditelja “Platonova”, to
znači da ovo vreme proziva Čehova, što bi moglo da odgonetne zašto druge metropole
imaju nešto manje prilike od nas da uživaju u estetici i stavovima Čehova.
“VREME”: Koja je sličnost između “Platonova” i nas? Izgubljene iluzije, čamotinja?
DEJAN MIJAČ: Čehov je sigurno pisac koji je nagovestio preokrete, socijalne pre svega, pisac razmeđa dva do sada najznačajnija veka u istoriji čovečanstva. Devetnaesti vek je akumulirao, formulisao ideje, a provođenje tih ideja je dopalo XX veku. Sada upravo te ideje doživljavaju krah, i došli smo do neke vrste beznađa, jer vek koji je prošao nije ostavio nijednu ideju za budućnost. Ono što se zove socijalna pravda definitivno je zanemareno. Prednost ima utilitarizam, to znači proizvodnja i profit, u čemu je moguće videti Marksove ideje. Čehov, lekar, video je ljude koji boluju, osim od bolesti, i od raznih ideja. Shvatao je da, kao što u organizmu postoji nedostatak minerala, vitamina, sastojaka koji su potrebni da bi organizam dobro funkcionisao, da je tako negde, na kraju veka, čovek ostao obezdušen. Platonov se pita ‘Šta će sa nama biti? Zašto ne možemo da budemo onakvi kakvi bismo želeli da budemo, šta nas to gura?’, a odgovor niko ne zna. Iako se više nego ikad govori o demokratiji, o pravu čoveka, o humanizmu, čini se da nema milosti. Reč ‘demokratija’ upotrebljava se kao krilatica da bi se prikrilo pravo stanje. Najvažnije je ono što bi Marks nazvao kapital. Sve ostalo je sporedno, naročito ljudski životi. Eto, to je bezdušje. E sad, Čehov opisuje još jednu opaku boljku, a to je pristajanje na to bezdušje u programu koji se zove banalnost. I to je fatum, sudbine više nema. Postoji banalnost koja je sveprisutna i svezadovoljavajuća. A iz nje se rađa samo to što Čehov, kroz lik Trileckog, kaže ‘Da li je to ljubav ili čamotinja?’ Ide se dotle da jedno uzvišeno osećanje zamenjuje surogatom koji dolazi iz retorti banalnosti.
Čehov je zadavao gledaocu da bude porotnik. Da li ste i vi, kroz “Platonova”, publici odredili da procenjuje?
Čehovljev ideal je bio da publika mora proći neku vrstu uosećavanja u problem, da ne sme ostati indiferentna, ali tako da ne bude zahvaćena tom čarolijom nego da ostane svega toga svesna kako bi presudila pre svega o sebi. To je pogled lekara interniste koji ne pokušava da interveniše u živom tkivu nego animira organizam da prevaziđe svoju boljku. Normalno, uvek, svaki put se radi sa nadom da će ljudi nešto saznati o sebi.
Izvođački, “Platonov” je velika predstava. Da li je to vaš odgovor na aktuelnu tezu da je ovo vreme duodrama i takozvanih malih predstava?
Te male forme, ti dobro napisani bulevarski komadi sa Zapada, proverenog uspeha, kasa štihovi, to se zna šta je, i toga je uvek bilo. Kritika koju upućuju veliki pisci kao što je Čehov, to su neke fundamentalne stvari koje se tiču problema opstanka ljudskosti, a sve ostalo je zabava. Može čovek da kritikuje kada neko pravi veselo veče, ljudi uživaju u vicevima, opanjkava se vlast. A zapravo, kada se pravi takva vrsta susreta sa publikom, afirmiše se to stanje, otvara se ventil banalnosti i na taj način ponovo ugrožava ljudskost. A kada se desi Čehov, onda je to nešto što dira ljude. To je pisac koji je žanr za sebe, to je – Čehov. Svi teže da budu Čehov, teško ko može, dešava se da manje ili više uspeju, ali teško da postanu Čehov. On, spaja nespojivo: žestinu i toplinu, tugu i skoro raskalašni smeh, oštar udarac i melem.
Pritisci i pretnje, postali su gotovo svakodnevni. Da li ih oseća i pozorište?
Kako da ne. Pozorište reaguje na sve što se događa u društvu, ono vibrira kao seizmološka igra, odražava svaki pokret vremena u kome se desilo da pozorište i bez bombe bude u ruševinama. Kod nas je pozorište uništeno kao da su na njega pale ne one bombe koje su razorile zgrade u Knez-Miloševoj nego bomba koja je bačena na Hirošimu. Tako izgleda. U razvalinama. Na to, naravno, čovek može da kaže, pa dobro, a šta nije u razvalini? Sve je ne u raspadu nego u razaranju, kao da se neko zarekao da sve uništi, ali ne sa namerom da sagradi novo nego da uživa u uništavanju. Kao da postoji neki satanski um koji uživa u uništavanju, neki virus koji uživa u sopstvenoj egzistenciji.
Pre godinu dana, u Narodnom pozorištu ste započeli probe drame Petera Handkea “Vožnja čunom”, ali ste ubrzo odustali. Kasnije je novinarima napomenuto da vam to nije prvi put, naprotiv.
Ako ja odustanem, to znači da sam morao da odustanem, jer ipak sam ja nekakav kreator. Mora da se steknu neki uslovi da bih mogao uopšte da radim. Ne može dirigent da diriguje simfonijskim orkestrom u kome ima pet ljudi. Tako ne mogu ni ja. Uvek kada sam odustajao, odustajao sam zato što je to bilo objektivnih teškoća. Nisam pristajao na bilo šta. Na kraju krajeva, valjda imam takvu reputaciju da mogu da tražim i nešto više od minimalnih uslova za rad. Ne osećam bilo kakvu grižu savesti. Nisam hteo da se pravim da hoću da radim nešto do čega nikome nije stalo. Sad bi trebalo da izigravam heroja, tipa koji požrtvovano gradi nešto nepostojeće!
Pripadnost ili makar naklonost nekoj od vladajućih partija postali su bitan kriterijum prilikom angažovanja umetnika. Počelo je sa pevačima i glumcima, a sad se sve više i više to dešava i rediteljima.
O tome nemam pojma. Verovatno, može biti da će me onemogućiti da radim. Moja maksima je uvek bila da onaj ko radi, treba da radi dobro. I zato nemam ništa protiv toga da radi neko ko bolje radi i, ukoliko neko smatra da ima onih koji rade bolje od mene, neka ostanem bez posla. Ali da ostanem bez posla samo zato što ne plaćam negde članarinu i ne vičem negde za nekim nazovi liderom, to je besmisleno. Šta to znači, da ovaj neće moći da kreči, a onaj poliva ulicu ako nije član? Koješta! Pa neće valjda dotle da dođe?! Naopako, to prevazilazi Orvela!
Da se vratimo Platonovu. Prvo su mu se svi divili, njemu i njegovoj slatkorečivosti, ali kad nije ispunio data obećanja i njihova očekivanja, pobunili su se i – srušili ga. Da li je to naravoučenije?
Nije to tako jednostavno. Ako bi se to govorilo iz ove mitologije u kojoj živimo, bilo bi da su oni napravili svog junaka i da su ga uništili. Nije on njih ništa izdao, bio je konsekventan, bio je čovek sa idealima i ogromnim slabostima. Održavali su ga onoliko koliko im je bio potreban, a kad više nisu mogli da ga podnesu, oni su ga, kao dete igračku, rasturili. A naravoučenije? Pa, sve bi moglo da bude naravoučenije.
Sonja Ćirić
