Žene XX veka (6)
Doris Day
Postoji li potpuno disciplinovana ženska seksualnost? Posle Drugog svetskog rata, u naponu rastućeg potrošačkog mentaliteta i utvrđenih pravila ponašanja u kojima muški autoritet nije dolazio u pitanje, mediji i popularna kultura u Sjedinjenim Državama pokušavali su da dokažu da je upravo tako
Moje američke
prijateljice često su mi pričale kako su njihove majke pedesetih i šezdesetih godina
ovoga veka smatrale kako je vrhunac higijenske ishrane davati porodici hranu iz konzerve
– mnoge i danas tako misle. U izvesnom smislu, konzerva kao predmet uistinu simbolički
odgovara tipu žene koja doduše radi ali se bavi kućom, kupuje, čisti, kuva i uređuje
se za svoga muža, i čiji se život izvan tih okvira prećutkuje. Zatvorena, higijenska
– to je bila idealna žena posleratnog perioda. Čuvana od kontakta sa stvarnim svetom,
okružena kućnim aparatima, obuzeta takmičenjem sa susetkama u veličini frižidera ili
televizora, posvećena samousluzi, frizerskom salonu i robnoj kući, ograničena u
kretanju do tih tačaka čak i kad ima kola, ona je trošila muževljev novac i negovala
decu. Posleratno blagostanje i bezbrižnost isključili su brigu za preživljavanje, što
je i dalje bilo svakodnevica žena u dobrom delu Evrope, čak i u razvijenim zemljama.
Komplikovanost života mogla se pojaviti na kauču kod porodičnog psihologa, ali i to je
bila institucija mode za dobrostojeće Amerikance.
Ni pre ni ranije američka kultura nije bila tako izrazito antiintelektualna: uostalom, to je bilo i doba progona ljudi osumnjičenih za komunističke ideje, čak i u samom Holivudu. To je bilo doba cenzure, kolektivne prinude, težnje da se svi ponašaju jednako i da svi izgledaju srećno. U Evropi, razrušenoj ratom i opštim siromaštvom, zavisnoj od američkih kredita, takva slika američkog sna dobila je utopijske oblike. Dok su Evropejke, i na Zapadu i na Istoku, hodale u prepravljenoj odeći, nosile crno i smatrale najlon čarape luksuzom, Amerikanke su nosile pastelne boje, haljine koje su bile deset puta jeftinije od evropskih, šeširiće. Srećnice u Evropi mogle su samo sanjati da dobiju neku od glamuroznih haljina "iz paketa".
VODA I SAPUN: Možda nijedna holivudska glumica nije bolje otelovila takvu američku ženu od Doris Day. Sa "voda i sapun" licem i plavom ali kratkom kosom, pevačica i solidna plesačica, plavih očiju, rumenih obraza, obično odevena u pastelne i svetle boje, ona je već od kasnih četrdesetih godina postala izuzetno popularna, igrajući uglavnom zdrave, dobro vaspitane, malo brbljive ali dobrodušne devojke "iz susedne kuće". Rođena 1924. u porodici holandskog porekla, u Sinsinatiju, ona je bila slika srećne američke prosečnosti, pojačane pobedom paralize koju je imala u mladosti.
Pesme koje je izvodila nisu bile zahtevne, ali je Doris Day bila dobro istrenirana profesionalka. Čak i kada je igrala u ozbiljnijim filmovima morala je u nekom trenutku zapevati. Primera radi, u Hičkokovom filmu Čovek koji je suviše znao sa Jamesom Stewartom (1956) ona igra izbezumljenu majku otetog dečaka čiji se otac sasvim slučajno upleo u komplikovanu međunarodnu špijunsku igru. Da bi dala sinu znak da se nalazi u kući gde je on skriven, zapevala je "Que sera, sera", glupavu pesmicu koja je zatim dobila i Oskara! Istini za volju, Doris Day je umela da igra žene u nevolji, progonjene, terorizirane: u filmu Ponoćna čipka (1960) odigrala je još jednu varijantu naivne supruge čiji monstruozni muž (stranac – Englez, dakako) priprema njeno ubistvo.
ANTISEPTIČKI JASTUK: Na početku njene karijere izgledalo je da su njen žanr mjuzikli, kao što je holivudska varijanta priče o Kalamiti Džejn (1953), gde je igrala muškobanjastu ali naivnu devojku sa Divljeg zapada, koja se može nositi sa muškarcima u pucanju i jahanju, ali se ipak zaljubljuje: još jedan Oskar za pesmu, i krajnje zašećerena vizija istorije američkog Zapada.
No najveći uspesi Doris Day ređali su se u seriji komedija sa Rockom Hudsonom, sve po istom receptu – dosta brzih i dobrih dijaloga, pokoja pesma, munjeviti ritam događaja, obično urbana sredina. Od prve u seriji, Razgovori na jastuku (1959), Doris Day je uspevala da čak i scene u postelji, odevena u spavaćicu ili donji veš, potpuno deseksualizuje. Ironija sudbine htela je da njen partner na filmu, Rock Hudson, bude homoseksualac i da docnije umre od side. Njih dvoje predstavljali su meru dozvoljenog prikazivanja seksa u američkoj popularnoj kulturi u doba kada su evropski filmovi bili surovo sečeni za prikazivanje u bioskopima u SAD, a sami američki filmovi obavezno cenzurisani još na montažnom stolu. Početkom šezdesetih, u doba najveće popularnosti ovakvog prikazivanja seksa i ljudskih odnosa, nekim američkim autorima postalo je jasno da mogu raditi samo ako se potpuno izdvoje iz sistema. Upravo 1960. John Cassavetes je napravio 16mm film Senke, koji po mnogima označava početak nezavisnog američkog autorskog filma.
Doris Day je predstavljala izrazito američku ikonu, i u doba američke ekonomske premoći nad Evropom samouverenost američke priče o uspehu. Prestiž evropske kulture polako se vraćao, i na starom kontinentu sigurno nije bilo razumevanja za simbole i značenje koje je u SAD nosila Doris Day.
KONSTRUKCIJA ŽENE: Njena slika nosi tako jasne znake vremena da vredi pogledati tu konstrukciju žene. Doris Day je proizvod protestantske bele kulture, u kojoj se žena odeva i uređuje da posvedoči o društvenom stanju, ne zato da zavodi. Njeno telo je besprekorno zdravo i čisto, garancija materinstva i porodične sreće, ali ta žena ume da radi, ne skriva se pred svetom i ne boji se pokazivanja svoga tela – funkcionalno, naravno. Njene bluze su uštirkane, sa koketno dignutom kragnom, dekolte često "smiren" kakvom maramom oko vrata, njeni zubi su besprekorni, šminka minimalna, frizura uvek uredna. Čak i kada je odeća izazovna, kao u biografskom filmu Voli me ili ostavi (1955) gde je igrala poznatu pevačicu Ruth Etting, ona ne podrazumeva više od tela koje se prikazuje: nemoguće je zamisliti Doris Day nagu. U izvesnom smislu, lice Doris Day delovalo je kao cenzura za njeno telo. Ono je određivalo meru dozvoljenosti želje i fantazme, koja je ostajala u strogim okvirima protestantske pristojnosti. Treba reći da ta cenzura nema ništa zajedničko sa evropskom patrijarhalnošću i potisnutošću evropskih žena u tradicionalnim društvima. U filmovima Doris Day otvoreno izražava želju za muškarcem, bori se sa drugim kandidatkinjama oko njega, pokazuje samostalnost i vladanje sobom i situacijom u društvu koje je označeno visokim stepenom stresa. Tu istu priču ponovila je Doris Day i u privatnom životu: uspela je da povrati bogatstvo koje je njen muž pre smrti rasuo tužeći njegovog advokata; nije se odrekla prijateljstva sa Rockom Hudsonom kada je njegova bolest postala javna; uvek je ostala aktivna u zaštiti životinja.
SPOSOBNA PLAVUŠA:
Doris Day je simbolizovala američku ženu bez tajne, otvorenost koja je ponekad nelagodna
za Evropejce, drugačiji tip socijalnog licemerja. Ona je daleko od tipa "glupe
plavuše". Evropa i danas ima teškoće da razume sistem "političke
korektnosti", i možda još više teškoće da razume stil, ponašanje i efikasnost
Hilary Clinton: no ako nju povežemo sa tradicijom stila koji je ostvarila Doris Day,
možda će nam biti jasnije kako pametna i ambiciozna žena može preživeti seksualnu
nezrelost svoga muža, sa kojim je profesionalno tako blisko vezana.
Misleći opet na Doris Day, možemo razumeti kako je silovita bila reakcija američke omladine protiv urednosti, čistoće i sistematičnosti protestantske kulture krajem šezdesetih godina, kako je želja da se telo i seksualnost oslobode eksplodirala, kako je pobuna protiv svih vidova uštirkanosti bila motivisana. Ali sa druge strane, i kako je američko društvo bilo u stanju da absorbuje homoseksualnost i sidu, kako su užasne stigme neregularnosti i bolesti mogle postati "ponos" u toj istoj puritanskoj protestantskoj kulturi.
Prisećam se "parade homoseksualnog ponosa" u Portlandu, država Maine, negde juna 1995: u povorci je bilo bar dva transvestita koji su podržavali stil Doris Day. Centralni deo povorke bio je otvoreni automobil u kojem se vozila Miss Maine, sama takođe "citat" zdrave plavokose. Povremeno, Miss Maine je delila poljupce homoseksualcima i lezbijkama koji bi se popeli na automobil, pokazujući tako javno da se ne boji i ne stidi kontakta sa njima. Moćda je to i najbolje čitanje fenomena Doris Day.
Svetlana Slapšak
