Srpska trilogija za ovu nedelju
Dobro čini i dobru se nadaj:
rukovodilac Direkcije za obnovu i razvoj morao je biti prijatno iznenađen odlukom žirija
da se u Novom Sadu izgradi most upravo onakav kakav je njegovo preduzeće (Saobraćajni
institut zvani CIP) zamislilo. Inspirisani amblemom Jugoslovenske levice projektanti su se
odlučili za most u obliku duge (verovatno i u duginim bojama), dok su dva konkurentska
projekta propala iz razumljivih razloga: jedan je bio u obliku rešetke, podsećao bi
Novosađane i namernike na pokušaj međunarodne zajednice da od Jugoslavije napravi
rezervat, pa i zatvor, ako hoćete; treći projekat zasnivao se na takozvanoj kosoj gredi,
nekoj replici na učenje lepog pisanja, kosa tanka, uspravna debela, što je u novome
milenijumu nedopustiv arhaizam.
I odbačeni projekti dobili su bili kako se to lepo kaže zeleno svetlo Državne revizione komisije, poslužili bi i oni, od skele bi svakako bili bolji i sigurniji, ali ni prineti nisu “Varadinskoj dugi” koja kraj svega drugog ima osobinu da nikada ne zaklanja panoramu niti Novog Sada niti Petrovaradina. Što bi rešetka i kosa svaka na svoj način činile.
Ovaj bezmalo providni objekat tražiće od neimara osam meseci udarničkog pregalaštva dok bi odbačeni projekti tražili više vremena – “rešetka” bi čak i od naših graditelja koji stalno uspostavljaju nove rekorde zahtevala devet meseci, čitavu donesenu trudnoću, dok bi za postavljanje kose grede bilo potrebno baksuznih trinaest meseci. “Varadinska duga” biće i jeftinija, biće viša od mosta koji su agresori srušili . Novine ne pišu ništa o visini nesuđene rešetke i kose grede, ali sam uveren da će “Duga” biti viša nego što bi bilo koji od ova dva mosta bio: koliki god vodostaj bio, brodovi će prolaziti ispod “Duge”, ako se Dunav i izlije, ako prevaziđe sebe i krene da plavi našu žitnicu, jedan luk “Varadinske duge” i dalje će se svetleti nad blatanjavom, pomahnitalom stihijom. Novi most sa nestrpljenjem čeka teretna vozila, nosivost mu ne zaostaje nimalo za providnošću (umalo da napišem: proviđenjem), čeka svoje pešake, ekskurzije i turiste, imaće po svoj prilici i tramvajske šine koje će na posebnoj svečanosti biti puštene u promet čim petrovaradinski GSP bude dobio tramvaje. Ako neko i sa takvog mosta jednog jesenjeg jutra odluči da se baci u vir radi nasilnog okončanja života – nek mu je halal.
*
U trenutku kad sam se najmanje nadao stiglo mi je priznanje od slovenske braće iz Poljske. Nije dabome na moju adresu, antifašistička rodbina je pisala predsedniku Miloševiću, ali dobrotom Tanjuga, “Politike”, “Ekspresa” i drugih slobodarskih medija čestitka je stigla u svaku srpsku odnosno slovensku kuću. Pre nego što prepišem tekst zdravice (a znam ga bezmalo napamet, celo jutro ga čitam) hoću da se među prvima prijavim kao domaćin, hoću da bezecujem goste dok je vreme: ako predsednik Milošević bude pozvao Poljake u prijateljsku i radnu posetu, u mojoj kući može da spava i da se kostira između osam i dvanaest delegata, zavisno od njihovog gabarita.
Ako neko usled zauzetosti ili drugih razloga još nije pročitao poslanicu iz Belsko-Bjale, a slovenskog je roda, neka kupi “Politiku”, neka čestitku smesta naglas pročita ukućanima, kolegama na poslu i gostima, a potom neka je iskopira ili prepiše i neka je pošalje na devet adresa. Evo zdravice: “Poštovani gospodine predsedniče, Glavni odbor Udruženja žrtava rata odaje vam najveće priznanje za odbranu vaše domovine i odaje počast svim živim, palim, osakaćenim i opljačkanim Srbima i drugim Slovenima koji su se u tom vremenu iskušenja našli na pravoj strani.
Želimo da se u ime poljskog naroda izvinimo za učešće nekih poljskih građana u kriminalnom i varvarskom napadu NATO na Jugoslaviju.”
Izvinjenje primljeno! Nisam ni znao da su mi i Poljaci radili o glavi, ako jesu – nek im je na čast. To nam je hvala što smo decenijama dopuštali da plagiraju našu himnu “Hej Sloveni” a da ih niko nije prijavio niti SOKOJ-u niti Autorskoj agenciji.
Dve sitnice su mi malo pomutile radost, “Ekspres” je pismo stavio tek na drugu stranu, “Politika” ju je kako dolikuje plasirala kao prvu vest na naslovnoj strani. Drugo, smeta mi što iz pisma nije izbačeno ono o opljačkanim Srbima. Južni Sloveni koji su kraj drugog milenijuma dočekali u Srbiji jesu izgubili mnogo para u bankama, gubili su ih tako što nisu dobijali plate, penzije, novac im je kroz prste klizio i na druge načine, u vidu harača za RTS, za izlazne takse itd., ali to nikad ne bih stavio u čestitku da sam ja žitelj Balsko-Bjale i da sam udružena žrtva Drugog svetskog rata. A da sam urednik u Tanjugu, ja bih to po svojoj savesti i na svoju odogovornost otfikario. Ali, Tanjug je Tanjug. Ako su Poljaci govorili o opljačkanim Srbima, to se pojavilo u javnosti. Nema cenzure, nema skraćivanja.
Voleo bih da “Varadinska duga” bude završena do 9. maja, pa da za Dan pobede pešačkom stazom promarširam zajedno sa poljskom braćom dok nam iz tramvaja mašu razdragani osnovci koji se vraćaju sa svečane akademije održane u obnovljenoj i sveže okrečenoj školi.
*
Ako sam ikada organima gonjenja želeo uspeh to je povodom građanina koji je na lazarevačkoj pumpi “Ciklon” iz pištolja ranio sugrađanina i onda u društvu svoje dragane pobegao ne natočivši ni litar benzina koji je vlada obezbedila za sve vlasnike motornih vozila.
Pucnji u redu za benzin više su od običnog nasrtaja na ljudski život, oni su šamar svemu što je vlast učinila da snabdevenost natftnim derivatima bude na svetskom nivou. Zna se da je nasilnik vozio “opel-korsu”, pa koliko tih “korsi” ima u SRJ, koliko vozača ima devojke koje crvene prilikom informativnog razgovora u milicijskoj postaji...
Nije N.N. prvi koji je potegao pištolj, rafali su ispaljivani u najskupljim hotelima, u Sava centru, u restoranima i picerijama, nije za podičiti se, ali se dalo podneti... Sad su i benzinske pumpe, dojučerašnje oaze mira i odmora i blagostanja, izgubile nevinost. Srbi se ubijaju u redovima za benzin... E pa, neće biti. Begunac će, kad ga se samo drugovi iz SUP-a dokopaju, odgovarati ne samo za pokušaj ubistva i narušavanja opšte bezbednosti nego i za narušavanje ugleda države; mene lično ne bi iznenadilo kad bi istraga ustanovila da je revolveraš u službi strane sile koja hoće da potkopa sve ono što se ovde za naše dobro preduzima a bogami i postiže.
Ljubomir Živkov
