Vreme broj 479, 11. mart 2000.

Međunarodna zajednica i Milošević

Političari iz beton lige

Nedavno je započeto štampanje i distrubucija američkih poternica na kojima je pored Karadžića i Mladića i lik predsednika SR Jugoslavije. "Ne znam nikog, ma kakav on bio, a znamo kakav je ovaj naš, ko bi u takvoj situaciji pristao da raspiše demokratske i fer izbore dok mu poternice kače o svaku banderu", kaže Nebojša Čović

Trećerazredni političari raspoređeni na drugorazredne poslove sa prvorazrednim platama – otprilike tako je svojevremeno jedan francuski list opisao one kojima je u ime međunarodne zajednice pripalo da rešavaju probleme nastale raspadom bivše SFRJ. Francuzi su ovo primetili kada je otkriveno da visoki predstavnici međunarodne zajednice za BiH imaju prilično mršav učinak i neuporedivo veću godišnju platu od bilo kog predsednika države, uključujući i one iz najmoćnijih i najbogatijih zemalja sveta. U trenutku kada je ovo zapažanje izneto, na vidiku nije bilo kosovskog iskustva. Da jeste, utisak o trećerazrednosti međunarodnih predstavnika (raznih visokih i nižih funkcionera, komesara, izaslanika, šefova civilnih i vojnih misija) i politike koju međunarodna zajednica ovde preko njih "osmišljava" svakako bi bio još snažniji.

Prvorazredne posledice koje proizvode trećerazredni političari i zvanične politike njihovih zemalja (ovoga puta nije toliko reč o učincima domaćih političara, koji ne spadaju čak ni u najobičniju "beton ligu") postaju toliko očigledne da pojedini analitičari tvrde kako bi se ponašanje međunarodne zajednice moglo mirne duše ubrojati u jedan od stubova, ili bar snažnijih podupirača Miloševićevog režima. Od sankcija pa do prošlogodišnjeg bombardovanja, sve je zvanično bilo upereno protiv ovdašnjih vlastodržaca, a obično se pretvaralo u vetar u leđa koji im je davala tzv. međunarodna zajednica. Uglavnom isti oni koji su uvodili sankcije i naredili bombardovanje u predahu su sa Miloševićem pravili raznorazne dogovore i dilove čiju je cenu na kraju plaćao narod.

IDU IZBORI: Povod za oživljavanje priča o trapavoj i prečesto štetočinskoj politici međunarodne zajednice jeste nedavno štampanje i distribucija američkih poternica sa likom Slobodana Miloševića, Radovana Karadžića i generala Ratka Mladića, koji se nalaze na listi osumnjičenih Haškog tribunala. To da su njih trojica na haškoj listi poznato je odavno, pa zato ostaje da lebdi pitanje zašto se ove poternice štampaju baš sada. Jedno od mogućih objašnjenja spada u red prilično principijelnih i vuče na zaključak kako međunarodna zajednica, ovoga puta preko američkih poternica, želi da podseti kako niko od potencijalnih putnika za Hag nije zaboravljen i kako slučaj hrvatskog generala Tihomira Blaškića jasno pokazuje da se na kraju u haškoj mreži neće zadržati samo sitna ratna riba. Oni koji sumnjaju u principijelnost Zapada podsećaju, međutim, da se približava godišnjica bombardovanja SRJ od strane NATO-a koje, što vreme više odmiče, sve više liči na potpuno besmislenu i suludu akciju. Tako nešto zaključuju ovih dana i mnogi ugledni zapadni listovi. Zato bi poternica na koju je stigao i sam Milošević mogla možda da ima za cilj da skrene pažnju sa jedne neprijatne godišnjice na srpsku krivicu u čitavoj ovoj priči.

Da Zapad i nije baš previše principijelan kada su ovi prostori u pitanju podseća mnogo toga. Još na samom početku sukoba u bivšoj SFRJ upravo je međunarodna zajednica dozvolila da nacionalne vođe sa veoma sumnjivim legitimitetom postanu uvaženi partneri u međunarodnim pregovorima, da bi kasnije neke od njih prosleđivala Hagu; zatim se izuzetno požurilo da se priznaju države nastale raspadom SFRJ, iako mnoge od njih nisu ispunjavale osnovne demokratske uslove zapisane u dokumentima iste te zajednice; sve što je srpska opozicija godinama činila na Zapadu je dugo bilo potpuno ignorisano; iza svakog političkog "dogovora" sa Miloševićem i boravka Holbruka u Beogradu ovde je sledio novi talas represije prema neistomišljenicima, gašenje nezavisnih medija ili donošenje očajnih zakona, o čemu se obično ćutalo...

Nešto slično bi se moglo uočiti i danas kada se dojučerašnji pregovarači i jedini partneri sa ove strane proglašavaju nepoželjnim, odnosno poželjnim jedino u Hagu. Tako, na primer, Amerikanci koji nikada nisu priznali SR Jugoslaviju zastupaju inače tezu kako je Kosovo zapravo deo Jugoslavije a ne Srbije. KFOR i UN mirotvorci stigli su na Kosovo da očuvaju njegovu multietničnost, a ispred njihovih očiju danas se nastavlja etničko čišćenje, raste kriminal, politički ekstremizam i nasilje koje se sve češće usmerava i prema njima samima. Ili uzmimo epizodu iz oktobra prošle godine. Tada su predstavnici srpske opozicije pozvani u Luksemburg gde je sa predstavnicima međunarodne zajednice trebalo da potpišu deklaraciju u kojoj se, između ostalog, od njih tražilo i obećanje da će po dolasku na vlast poslati sve osumnjičene za ratne zločine u Hag. Od onih koji ne raspolažu ni vojskom, ni policijom, niti bilo kakvim sličnim instrumentima moći traženo je da urade nešto što tridesetak hiljada do zuba naoružanih vojnika SFOR-a već nekoliko godina sasvim uspešno izbegava i da pokuša – da uhapsi neke od osumnjičenih sa haške liste. U nekoj od stranih prestonica nešto slično su svojevremeno pitali i premijera RS Milorada Dodika (možete li i hoćete li da ih hapsite), na šta je on odgovorio nešto nalik na – kada to ne mogu dobro plaćeni i naoružani strani vojnici, kako će onda moji loše plaćeni i loše opremljeni policajci.

Oni sa nešto dužim pamćenjem prisetiće se da su slični Karadžićevi posteri osvanuli u Republici Srpskoj u jesen 1998, uoči izbora koji su tada održavani. Cilj je navodno bio da se na taj način građani podsete da ne glasaju za Karadžićev SDS. Ispalo je da je SDS tada nekako preživeo kao pojedinačno najjača stranka u Parlamentu RS i da je Nikola Poplašen izabran za predsednika umesto Biljane Plavšić. Možda baš i zbog suviše napadnog i drečavog pokušaja međunarodne zajednice da sugeriše za koga se mora glasati. Prevremeni ili redovni izbori slede ove godine i u Srbiji i SRJ i neke analogije sa RS su sasvim moguće. Čini se da zbog toga srpska opozicija koja pokušava u Zapadu da dobije saveznika nije baš previše oduševljena upravo odštampanim poternicama.

Dr Vojislav Koštunica, inače jedan od najupornijih kritičara ponašanja međunarodne zajednice, izjavio je ovih dana kako takav potez tera režim da primenjuje još žešći pritisak prema demokratskoj opoziciji. Koštunica je inače još pre nekoliko meseci prilično pravilno uočio kako se zapadni lideri, kada smo mi u pitanju, često ponašaju kao zagovornici "vulgarnog marksizma" – po principu "što gore to bolje". Navodno, što je stanje u Srbiji teže, veće su šanse za demokratske promene. I tako već desetak godina.

Predsednik Demokratske alternative mr Nebojša Čović tvrdi da je raspisivanje poternica u ovom trenutku "greška koja je faktički osudila Srbiju na borbu na život i smrt". Upitan da za "Vreme" dodatno objasni ovakav svoj stav, Čović kaže: "Ovakvom odlukom i nizom prethodnih sličnih nepromišljenih poteza međunarodna zajednica je gurnula srpski režim u poziciju da sledi logiku – ili ćemo ostati na vlasti, ili ćemo izgubiti glavu. To je jedna, najblaže rečeno, strašna odluka i veoma opasna igra sa našim narodom i državom. Za mene je inače prosto neverovatno da Zapad toliko dugo pravi toliko mnogo grešaka, a da je sve to sasvim slučajno."

Nebojša Čović zatim podseća kako je nekada dr Radovan Karadžić bio usamljen na ovakvim poternicama i da ga je zvanični Beograd tada savetovao da napusti svoju funkciju kako bi spasao državu i narod. Sada su Karadžić i bivši savetodavac na istoj poternici. "Ne znam nikoga, ma kakav on bio, a znamo kakav je ovaj naš, ko bi u takvoj situaciji pristao da raspiše demokratske i fer izbore dok mu poternice kače o svaku banderu", kaže predsednik DA i dodaje da ga lično plaši još jedan secnario koji izgleda priprema međunarodna zajednica. "To je pokušaj da nas gurnu u unutrašnje sukobe preko obodnih žarišta na jugu Srbije, Kosovu, Crnoj Gori, Vojvodini, Sandžaku... I da se kasnije pojave ovde kao spasioci, a ne kao okupatori.

PINOČE MODEL: I dr Dušan Janjić, direktor beogradskog Foruma za etničke odnose, ne spori da mnogo toga što međunarodna zajednica čini ponekad prkosi zakonima logike. U konkretnom štampanju poternice, koja s tehničke strane izgleda prilično smešno, on pre svega vidi poruku da se od gonjenja osumnjičenih za ratne zločine neće odustati, ali i dodatni vid političkog pritiska na Miloševića koga međunarodna zajednica očigledno "sabija" na postojeće pozicije. "Jasno je da međunarodna zajednica ne ide direktno na njega već da koristeći okolne krize, sužava prostor oko njega. To je još jedan faktor radikalizacije naših unutrašnjih političkih prilika", kaže za "Vreme" dr Janjić uz napomenu da je stezanje obruča oko predsednika SRJ ujedno poruka i njegovim socijalistima među kojima se širi nervoza i sužava prostor za vlast. Utisak je, ipak, da Zapad u budućnosti računa i na njih, ali bez Miloševića. "Njega lično pokušavaju da stave u poziciju bez izbora. Sve to ne znači da u jednom trenutku, kada procene da je slabiji, ne bi iznenada mogao da bude primenjen i `Pinoče model`", kaže dr Dušan Janjić.

Sudeći po onome što je u intervjuu za podgoričke "Vijesti" nedavno rekao Edvin Mroz, direktor Instituta "Istok-Zapad" iz Praga, takva rešenja uopšte nisu isključena. I Mroz takođe smatra da je pozicija predsednika SRJ na Zapadu veoma loša i istovremeno ističe kako bi Zapad morao da uradi mnogo više nego što radi sada da bi pokazao svoju ozbiljnost u namerama da u Srbiji promeni stanje. "Voleo bih da vidim neku vrstu sporazuma sa njim, jer je to jedini način njegovog mirnog odlaska. Takav način Miloševićevog napuštanja politike sada nije prihvatljiv zapadnim vladama... Mislim da je srpski narod dovoljno patio i da Milošević treba da pristane da nađemo neki način za mirno rešenje krize", kazao je u "Vijestima" Edvin Mroz, nagoveštavajući između redova kako je možda i šteta što se svet lišio svake mogućnosti uticaja na jugoslovenskog predsednika i na sto stavio samo štap, bez šargarepe. Javno lepljenje poternica znači kraj svake javne komunikacije, ali nikada, doduše, ne isključuje one tajne.

IMA I GORE: Jedan od onih koji se ne usteže da politiku međunarodne zajednice prema SRJ sasvim direktno poveže sa vitalnošću i dugovečnošću Miloševićevog režima jeste i nezavisni podgorički ekonomista i član G-17 Nebojša Medojević. Nedavno na jednom skupu u glavnom gradu Crne Gore Medojević je primetio kako je u poslednjih desetak godina jedino politika međunarodne zajednice bila gora i pogubnija od zvanične jugoslovenske politike. U razgovoru za "Vreme" ovaj ekonomista iznosi i utisak kako međunarodnoj zajednici očigledno nimalo nije stalo do mirne tranzicije na ovim prostorima, niti do neke znatnije podrške opoziciji. Medojević pri tom pokušava da napravi razliku između ponašanja SAD i EU. Amerikanci, po njegovim rečima, neprekidno traže partnere za "dil", bosove koji će sprovoditi njihove interese. Njima nije previše do demokratije već samo do toga da glavni akteri politike budu "njihovi igrači". Evropska politika sve više uviđa kako je neophodno podržati procese i razvoj demokratskih institucija kao garant stabilnosti jednog društva. "Za Amerikance Milošević je godinama bio jedini partner. Ako analiziramo poteze koje su vukli, onda ispada da je sve bilo suprotno od onoga što su navodno nameravali, da su ga svakim novim potezom zapravo učvršćivali na vlasti. Da li je to bio deo politike, ili se on samo slučajno uklopio u ono što su oni želeli, ne znam. Znam samo da su dobili novi Avijano kod Uroševca, i da u normalnim oklonostima takva odluka ne bi mogla da prođe bez redovne demokratske procedure u parlamentu. Posle NATO intervencije i svega što se kasnije zbilo na Kosovu beogradski režim je inače dobio ogroman prostor za manipulacije. Da dokaže kako bombardovanje nije bilo kažnjavanje režima već čitavog naroda, da tvrdi kako je čitav svet protiv Srbije, ili da prikaže obnovu kao neverovatan uspeh u datim okolnostima", kaže Medojević.

Gotovo svi sagovornici "Vremena" primećuju kako se politika međunarodne zajednice prema Beogradu uglavnom svodi na parafrazu – zašto kažeš opozicija, a misliš na režim. Poslednji potezi koji dolaze sa te strane mogli bi se čak pročitati i kao – zašto pričate o demokratskim izborima, a radite za vanredno stanje. Dr Srđan Bogosavljević, direktor istraživačke agencije "Stratedžik marketing", koji je i podsetio na onu opasku o "trećerazrednim političarima", uočava nekoliko karakteristika politike međunarodne zajednice prema SRJ. Oslanjanje više na površne utiske nego na proverene činjenice, građenje politike na pogrešnim informacijama dobijenim iz sumnjivih domaćih izvora, zatim loši ljudi i loše procene iz čega slede mnoge greške koje po pravilu donose politički profit onima za koje se inače tvrdi da su "nepoželjni". Dr Bogosavljević pominje i "kasno paljenje" i sporo učenje međunarodne zajednice – građanski rat u BiH možda se i mogao sprečiti ili zaustaviti blagovremenim bombardovanjem, ali je tamo naučena lekcija primenjena u potpuno drugačijoj situaciji na Kosovu gde se radilo o klasičnoj secesiji.

"U toj politici nema previše konzistentnosti, sve je podređeno izbornim ciklusima, trenutnim interesima i suženim horizontima, što vodi u nedoslednosti. Najbolji primer za to je Dejton. Tamo se jako žurilo zbog početka predizborne kampanje u SAD, i nije bilo strpljenja ni vremena da se još tri dana posveti Brčkom, tako da je taj problem ostao do danas. I sada se može čuti kako ovde kod nas mora da se učini nešto značajno do proleća, što pre može da ima veze sa njihovim izbornim ciklusima nego sa našim", kaže dr Bogosavljević.

Šta god da se dogodi, ovde će još dugo trećerazredni političari raditi i vežbati za prvorazrednu lovu. Život je odavno ispod svake kategorije.

Nenad Lj. Stefanović

Sarajevo

Radenko Udovičić

Banja Luka

Poternica je bilo i ranije...

Raspisivanju potjernice za Radovanom Karadžićem, Ratkom Mladićem i Slobodanom Miloševićem u ovdašnjoj javnosti dato je ne baš mnogo medijskog prostora. Uglavnom se na tome i stalo. Nekih drugih reakcija gotovo da nije ni bilo. I tu su mišljenja javnosti uglavnom ostala podeljena. Od onih (kudikamo rjeđih) da bi radije žrtvovali sebe negoli otkrili gdje se nalazi “veliki srpski sin”, do onih češćih “šteta da ne znamo gdje se nalazi”, jer bi to nekima rešilo težak materijalni položaj u koji su "zapali njihovom krivicom".

Međutim, stiče se utisak da ove potjernice i nagrade niko nije previše ozbiljno shvatio. "Potjernica je bilo i ranije, ali se ništa nije desilo", najčešći je komentar.

U ovdašnjim medijima to je saopšteno kao vijest, bez ikakvih komentara.

Tanja Topić

prethodni sadržaj naredni