Inicijativa JUL-a
Nesvrstani, drugi put
Nema više šaha Reze Pahlavija da im razapne čador
sa erkondišnom, nema više ni cara svih Rastafarijanaca Hajla Selasija da
ih podari zlatnikom, ni Nehrua nema, a ni Nasera. Kastro se izgleda pod
starost vraća duhu kluba "Buena vista"
Ni
posle nekoliko aukcija brod "Galeb" nije prodat. Ko zna čemu još
može da posluži. A možda i Dobrica Ćosić još jednom dobije štof da
sašije novo odelo.
Direkcija JUL-a je, naime, prošlog četvrtka održala sednicu i odlučila
da inicira dve međunarodne političke akcije: "Okupljanje
demokratskih progresivnih patriotskih snaga na svetu koje treba da se
realizuju kroz Stalni forum slobodoljubivih partija i pokreta
i okupljanje zemalja sveta u okviru Inicijative pet kontinenata:
Pokreta slobodoljubivih zemalja da bi se obezbedilo povezivanje svih
progresivnih političkih snaga u stvaranju jedinstvenog bloka otpora novom
svetskom poretku."
Novi nesvrstani? Liči, ali gde su Nehru, Naser i Broz? Gde su i Kenedi
i Hruščov?
Onomad, sećam se, imao sam nepunih deset godina, pričala mi je majka
kako je sa svojom majkom, a mojom bakom, sedela u bašti kafane "Tri
lista duvana" (srušena, sada parking), i sve uz kaficu i kabezu
gledala onolike limuzine koje su iz ulice Kneza Miloša skretale levo ka
Skupštini gde se održavala "Beogradska konferencija".
Nesvrstanih, razume se. A vreme lepo, početak septembra 1961.
SLAVNA PROŠLOST: Ostalo je zabeleženo da su na pomenutoj konferenciji
učestvovale sledeće zemlje sa punopravnim statusom Avganistan, Alžir,
Burma, Cejlon, Etiopija, Gana, Gvineja, Indija, Indonezija, Irak, Jemen,
Jugoslavija, Kipar, Kongo, Kuba, Liban, Mali, Maroko, Nepal, Saudijska
Arabija, Sudan, Tunis i UAR (Egipat i Sirija). Posmatrači su bili
Bolivija, Brazil i Ekvador. Bio je to do tada "najveći skup šefova
država i vlada". Liči li to na međunarodnu konferenciju održanu
posle četvrtog Kongresa SPS-a? Teško. A i moju majku i baku (da je živa)
najurilo bi obezbeđenje da su se kojim slučajem bez transparenata podrške
"premudrom rukovodstvu" našle u to vreme u blizini Sava centra.
Kakva kafa, kakva kabeza...
U inicijativi JUL-a još se kaže: "Da bi jedna zemlja u današnjim
uslovima tehničkih, ekonomskih i drugih integracija bila slobodna, moraju
biti slobodne i sve druge zemlje sveta." Predlog će biti poslat
"državnom rukovodstvu i institucijama SRJ da jugoslovenska država
bude okosnica Inicijative pet kontinenata: Pokret slobodoljubivih
zemalja".
Petnaest godina posle Beogradske konferencije (1976), Dimče Belovski
(tada i predsednik Redakcionog odbora edicije "Nesvrstanost i
nesvrstani") napisaće nešto što danas liči na pomenutu
inicijativu jugo levičara: "Svet u kome živimo ostvario je krupan
rast proizvodnih snaga; opterećen je mnogim nerazrešenim protivrečnostima,
u stalnom je previranju i promenama. To je svet u kome je razvoj nauke i
tehnologije, posebno nuklearne, doveo do saznanja o opasnostima od
nuklearne konfrontacije, svet u kome se snage socijalizma nalaze u stalnom
porastu, u kome je izvršena antikolonijalna revolucija i ostvaruje se
emancipacija čitavih kontinenata." Posle je pao Berlinski zid, SSSR
više ne postoji, baš kao što ne postoji ni SFRJ, a teško da će se u
našem glavnom gradu ponoviti onakav defile državnika kakav je prolazio
ne samo Beogradskom konferencijom već i u godinama potom, a da o ekipi
svetskih lidera pred Kućom cveća i ne govorimo. To se sigurno neće
ponoviti.
U predlogu JUL-a, slično kao u dokumentima iz vremena osnivanja
nesvrstanih, stoji da obe inicijative proizilaze "iz potrebe i želje
da se na globalne procese porobljavanja, eksploatacije i poniženja
globalno i odgovori; sve su prisutniji napori pojedinaca, grupa i pokreta
u svim delovima sveta u borbi protiv ekonomske dominacije, siromaštva i
beznađa". Ako ostavimo po strani "pojedince, grupe i
pokrete", priču o beznađu će vam ispričati mnogi mlad čovek iz
Srbije, a priča o ekonomiji i danas je nevesela sa stanovišta siromašnih.
Ruku na srce, nikad nije ni bila ružičasta, ali se onomad i moglo ponešto
učiniti.
NEMOGUĆE POREĐENJE: Iako je težište većine zaključaka Beogradske
konferencije bilo na političkim a ne na ekonomskim pitanjima, ipak je
pozivanjem na Povelju UN-a inicirana najpre rasprava, a potom i
konferencija o trgovini i razvoju.
Platforma Grupe 77 sačinjena je posle prvog zasedanja UNCTAD-a u Ženevi
1964, i bila je za to doba u najmanju ruku progresivna. Ticala se,
pojednostavljeno rečeno, podeljenosti svetskog tržišta i potrebe da
političke podele i interesne sfere ne utiču na ekonomiju. Dobro, jesu se
zemlje proizvođači nafte najviše ovajdile, ali i to je nešto. Rečju,
platforma je "dala podstrek borbi za ekonomsku ravnopravnost i rješavanje
osnovnih problema nejednolikog ekonomskog razvoja u svijetu" (Leo
Mates, Beogradska konferencija, 1975). U istom štivu pomenuti autor kaže
i nešto što su inicijatori savremene ideje o "pet
kontinenata", svesno ili ne, ali ipak prenebregli: "Kao zemlja
koja je u krugu ostalih nesvrstanih zemalja bila relativno razvijena i kao
zemlja sa izuzetno bogatim političkim iskustvom, a i kvalitetom svojih
vodećih ljudi, Jugoslavija je bila u mogućnosti da, jačajući svoj međunarodni
položaj učešćem u pokretu nesvrstanih, istovremeno doprinese
izvanredno mnogo uspjesima te široke zajednice."
O tome kako su se nesvrstani ugasili napisane su mnoge knjige.
Ko je kako kupljen, ko je kako ostavljen na cedilu (ili isceđen, kako
vam drago), i ko je kako prokockao ono što je mogao dobro (ili još
bolje), unovčiti. Baš kao i kako su ih (is)koristili blokovi protiv
kojih su nominalno bili.
Ima li potrebe i bilo kakvog smisla porediti današnju i Jugoslaviju od
onomad? Može li se porediti ondašnji svet sa sadašnjim? Mogu li se u
poslednje dve decenije pobrojati vozovi koje je ova (i ona neposredno pre
nje) zemlja propustila?
Pa ipak državni mediji svakodnevno javljaju da zvaničnici iz Beograda
putuju u zemlje za koje se kaže da su "naši tradicionalni
prijatelji". Dobro, nema više šaha Reze Pahlavija da im razapne čador
sa erkondišnom, nema više ni cara svih Rastafarijanaca Hajla Selasija da
ih podari zlatnikom, ni Nehrua nema, a ni Nasera. Kastro se izgleda pod
starost vraća duhu kluba "Buena vista". Ali ko zna, možda se
tamo, iza sedam gora i sedam mora, sprema neka nova Bandunška
konferencija, pa će onda svi zajedno za Beograd. Čim "Galeb"
zaplovi i sve ih obiđe. Važno je da se u Beogradu misli na to kako da i
posle nesvrstanih dođu nesvrstani.
Predlog je tu (i valja ga ljuljati). Ili možda pomenutu inicijativu
JUL-a valja posmatrati u kontinuitetu. Recimo sa dokumetima X kongresa SKJ
iz 1974, u kojima stoji i sledeći stav: "Jugoslavija u posleratnom
periodu nije dozvoljavala mešanje sa bilo čije strane u njene unutrašnje
poslove, nije prihvatala podelu sveta na interesne sfere i blokove, nije
popuštala ni imperijalističkim ni kominformovskim pritiscima. Takvim
delovanjem i politikom Jugoslavija se afirmisala kao faktor mira,
stabilnosti i međunarodne saradnje. Time je jačala i svoj međunarodni
položaj i bezbednost."
Dušan Radulović
Zatvoreno društvo
Šef jugoslovenske diplomatije Živadin Jovanović
pohodio je ovih dana tri dalekoistočne zemlje – Severnu Koreju, Mijamar
i Laos. Opisane u režimskim medijima kao nama "bliske" i
"prijateljske", dotične države bi najpre spadale u nekakav
almanah anahronih sistema današnjice od kojih je i istorija digla ruke.
Dve od njih, Severna Koreja i Laos, i dalje "vežbaju" komunizam
zatvorenog tipa (po uzoru na nekadašnje "velikane" u ovoj
disciplini – Mao Cetunga i Envera Hodžu): istini za volju Severna
(Demokratska Narodna, kako sebe naziva) Koreja se u svetskim medijima
mnogo češće spominje od Laosa: u ovoj zemlji, koju posle smrti svoga
oca Kim Il Sunga istim putem "oslanjanja na sopstvene snage"
vodi njegov sin Kim Džong Il, poslednjih godina vlada dramatična nestašica
hrane, pa potresne priče stradanja nemoćnih (u prvom redu dece i
staraca) prate apele za pomoć humanitarnih organizacija, najčešće
jedinih svedoka njenog ekonomskog i društvenog urušavanja. Ilustracije
radi, dok je u Severnoj Koreji nacionalni dohodak po stanovniku nešto
iznad 900 dolara, u istoimenoj južnoj polovini, koja se opredelila za
kapitalizam, nacionalni dohodak je 13.000 dolara po glavi stanovnika.
Mijamar, kao
i Laos, smešten na Indokineskom poluostrvu, gde neke zemlje ispraćaju XX
vek zavidnim ekonomskim usponom (njima se odnedavno pridružuje i
Vijetnam), tavori u samoizolacionizmu nametnutom od vojnog režima koji u
nekadašnjoj Burmi (ime je promenjeno pre 11 godina) neprikosnoveno vlada
već decenijama. Iako su u ovoj zemlji, pod pritiskom javnosti, prvi višestranački
izbori održani još 1990. godine, vojni režim nikada nije prihvatio
njihove rezultate. Iako je najpoznatiji mijamarski opozicionar Aung San
Sui još 1991. godine dobila Nobelovu nagradu za mir, to nije bitno
promenilo ni njenu sudbinu (više vremena provodi u kućnom pritvoru nego
na slobodi), ni sudbinu njene zemlje. Laos i Mijamar, prema poslednjim
podacima, imaju nacionalni dohodak od oko 1000 dolara po glavi stanovnika.
