Vreme broj 479, 11. mart 2000.

Korupcija u Evropi

Vrline javne, poroci tajni

Evropu već mesecima potresa serija finansijskih skandala čiji su glavni akteri ličnosti koje su menjale političku geografiju Evrope u poslednjih desetak godina

Helmut Kol, dugogodišnji kancelar Nemačke, uz Fransou Miterana glavna persona dramatis svih značajnih evropskih skupova o evropskim integracijama, tajnim kanalima je u kasu svoje Hrišćansko-demokratske partije (CDU) uterao oko 42 miliona nemačkih maraka. Helmutu Kolu, "kancelaru ujedinjenja", sada preti zatvorska kazna, tvrdi u svom dosijeu "Korupcija u Evropi" ugledni londonski "Gardijan".

Evropu već mesecima potresa serija finansijskih skandala čiji su glavni akteri ličnosti koje su menjale političku geografiju Evrope poslednjih desetak godina: Helmut Kol, Vili Klas, Đulio Andreoti, Betino Kraksi, Silvio Berluskoni, Edit Kreson... U tom kolažu poznatih državnika osumnjičenih za korupciju je i Boris Jeljcin.

Evroskeptici – najtvrđi soj je upravo na britanskom ostrvu – sada ovu "eksploziju korupcije" u Evropi koriste kao još jedan novi argument za svoju staru tvrdnju da je ceo koncept o Evropskoj uniji zapravo – suštinski truo. Objašnjenje ove opasne epidemije finansijskih skandala je mnogo šire i mnogo kompleksnije, piše "Gardijan". Politikolog Majkl Pinto-Dušinski smatra da je prestankom hladnog rata 1989. došlo do perioda samoispitivanja, pažljivijeg analiziranja demokratije: "Javnost je manje spremna da svojim političarima gleda kroz prste, što je sasvim je izvesno, bio slučaj u vreme hladnog rata. Paradoksalno je ali, kako se demokratija širila svetom posle pobede nad komunizmom, došlo je do introspekcije i porasta nezadovoljstva zbog "kvaliteta" demokratije. Najveći izvor nezadovoljstva jeste korupcija povezana sa finansiranjem političkih partija".

ŽRTVENO JAGNJE: Većina skandala koji su isplivali na površinu poslednjih godina u vezi su upravo sa finansiranjem pojedinih političkih partija, a ne s pribavljanjem lične koristi ili pomoći prijateljima da nelegalno ostvare finansijsku dobit. Izuzetak je madam Edit Kreson, bivša predsednica francuske vlade koju je Miteran 1995. poslao u Brisel kao svoju veliku uzdanicu i odanog saradnika. A onda je šarmantna dama optužena za korupciju. Navodno je bila vrlo široke ruke: sredstva iz javnih fondova tajno je davala prijateljima. Konkretno, svom poznaniku, zubaru, pomogla je da dobije dobar posao u Evropskoj uniji. 

I ovaj sudski proces je još u toku. Evropska komisija je prošlog meseca ukinula poslanički imunitet Edit Kreson. Neki misle da je madam Kreson zapravo žrtveno jagnje; poznato je da francuski levičari vole da pomažu "partijske drugove". Sada njeni partijski drugovi, takozvani čistunci u Socijalističkoj partiji, predvođeni Lionelom Žospenom, ne žele da imaju bilo kakve veze sa "slučajem Kreson". Čeprkanje po finansijskim temeljima političkih partija postalo je još intenzivnije od kada su širom Evrope počeli da se osipaju članovi partija i njihovi simpatizeri spremni da finansijski pomognu. Novi oslonac postao je svet biznisa. E, tu sada mediji stupaju na scenu: nema više javnih vrlina i tajnih grehova. Zapadnoevropski novinari su dobrim delom zaslužni što se finansiranje predizbornih kampanja, za koje je, uzgred budi rečeno, išlo sve više para, našlo u fokusu javnog interesa. Troškovi su vrtoglavo rasli, a u evropskim državama, za razliku od SAD, ne postoji zakonska obaveza da i država za kampanju daje istu sumu koju su partija ili pojedinac uspeli da skupe od dobrovoljnih, zakonom dozvoljenih priloga. Pored toga, i u Evropi su za ovu svrhu zabranjene finansijske donacije stranaca. VELIKO IZNENAĐENJE: Diplomatski urednik "Gardijana" Even Makaskil otvoreno kaže da je korupcija u političkom životu Italije endemska pojava, ali po njegovom mišljenju, veliko iznenađenje jeste da su se i u Nemačkoj pojavili tajni fondovi. On ovo neprijatno "veliko iznenađenje" objašnjava time da su Kolovi Demohrišćani suviše dugo bili na vlasti, kao i konzervativci u Britaniji, da su postali krajnje nepažljivi, uspeh im je udario u glavu, pa se više nije pazilo na onu delikatnu crtu koja odvaja legalno od zakonom zabranjenog.

Nekako je u britanskoj javnosti opšteprihvaćeno da je politički život ostrvske nacije manje korumpiran, uprkos skandalima u kojima su glavne konce vukli neki manje poznati konzervativci-bogatuni koji su tajno davali debele pare Torijevcima da bi, na primer, u parlamentarnim debatama postavljali određena pitanja.

Profesor Pinto-Dušinski smatra da to nije tačno: "Ima korupcije i u Britaniji, ali se brižljivije krije. Ovde je politika strogo zatvoren klub u kome džentlmeni gledaju da drže jezik za zubima. Konzervativci su decenijama uspevali da svoje najveće finansijske donatore drže u tajnosti." Britanci ipak ne kriju izvesnu dozu samozadovoljstva zbog činjenice da u Britaniji, još od doba Lojd Džordža (1863-1945), najviši vladini zvaničnici, o šefovima vlade da i ne govorimo, nisu uprljali ruke finansijskim skandalima.

Ne, nikada u Britaniji nije bilo tako velikog pranja para i zloupotreba poput onih za koje su optuženi Helmut Kol, Fransoa Miteran ili Betino Kraksi, kategoričan je Vernon Bogdenor, profesor na Oksfordu. S druge strane, on tvrdi da protekcija u Italiji ima duboke korene: između 1973. i 1990. više od 350.000 državnih službenika posao je dobilo preko veze, dok je samo 250.000 službenika posao dobilo posle provere znanja i sposobnosti.

U Austriji godinama državne činovnike, uključujući i nastavnike, postavljaju dve glavne političke partije: Socijaldemokrati i Narodna partija. Austrijancima se ova ustaljena praksa popela na vrh glave, pa je i to "raspoređivanje svojih ljudi" bilo jedan od glavnih faktora koji su uticali na uspon desničara Jerga Hajdera.

Profesor Bogdenor zaključuje da je Britanija manje korumpirana zato što se od državnih činovnika, službenika od karijere, traži kompetentnost, politička neutralnost i nepristrasnost. Malo ko ovde stiže političkom prečicom. Od 2500 viših činovnika samo je 70 specijalnih savetnika političkog vrha, i oni nemaju nikakvu izvršnu vlast. Prema tome, zaključuje Bogdenor, političke partije ne mogu mnogo da nagrade one koji su im pomogli da dođu na vlast. Najviše što mogu da im ponude je mesto u Domu lordova, odnosno Gornjem domu.

Toni Bler se odrekao i te privilegije: predloge će davati nezavisni komitet za imenovanja. Ostrvljani su velike pristalice transparentnosti u politici: na pomolu je donošenje zakona o finansiranju političkih partija. Uostalom, Luis Dembic Brandajs, legendarni sudija vrhovnog suda SAD, davno je rekao da je svetlost najbolje dezinfekciono sredstvo u politici!

Priredila: Slobodanka Ast

(U sledećem broju: Izveštaj Transparency International)

Kol, Miteran, Jeljcin

Helmutu Kolu je deo sredstava obezbedio navodno Fransoa Miteran raznim ilegalnim taktikama, a sve da bi došao do integrisane Evrope. Kol, lider CDU-a do 1998 (povukao se kada je njegova partija potučena na izborima), priznaje da je za tajni fond svoje partije primio samo oko 2.000.000 maraka, a ne 42.000.000 kako se tvrdi. Kol, međutim, odbija da kaže ko je dao pare. On poriče da je darodavac (ili darodavci?) tražio od nemačke vlade bilo kakve protivusluge. Istragu sada najviše interesuje koga i zašto Kol štiti svojim tvrdoglavim ćutanjem. "Gardijan" piše da je pokojni predsednik Fransoa Miteran navodno koristio kanale državne naftne kompanije Elf Aquitaine da prebaci kolegi Kolu, odnosno njegovom CDU, oko 30 miliona maraka za predizbornu kampanju.

Boris Jeljcin je jedan od velikih državnika za čije ime se vezuju veliki finansijski skandali: Amelija Džentlmen, dopisnik "Gardijana" iz Moskve, piše da su Boris Jeljcin i njegova familija navodno dobili milion dolara od građevinske firme Mabetex koju su izabrali da restaurira Kremlj. Prema ovom izvoru, milioner Bedžet Pakoli, inače Albanac sa Kosova i direktor ove firme, položio je pare u jednu budimpeštansku banku za ličnu upotrebu Borisa Jeljcina i njegovih kćeri Tatjane Đačenko i Jelene Okulove. Sadašnji v.d. predsednika Rusije Vladimir Putin, prilikom stupanja na dužnost, potpisao je dekret kojim se Jeljcinu garantuje imunitet od sudskog gonjenja. 

Silvio Berluskoni, bivši italijanski predsednik vlade i medijski magnat, optužen da je svoju partiju Forza Italia nezakonito finansirao, nekako je uspeo da se izvuče od sudske kazne (dve godine i četiri meseca). Berluskoni bi trebalo da odgovara pred sudom i za lažno vođenje knjigovodstva, kao i za podmićivanje poreskih inspektora. Betino Kraksi, nekadašnji predsednik italijanske vlade, umro je početkom godine u egzilu, u Tunisu: nije imao hrabrosti da se vrati u Italiju i stane pred sud koji ga je optužio da je od raznih biznismena primio kofere novca za svoju političku partiju.

"Gardijan" na pola svoje velike strane daje "mapu beščašća u Evropi", pa tako saznajemo da u Austriji pred sudom odgovara bivši poslanik desničarske Partije slobode Peter Rosenstingl zato što je partijske fondove koristio da pomogne bratu čija farma pilića nije baš najbolje poslovala.

U Češkoj je pala vlada Vaclava Klausa 1997. posle optužbi da je bilo nepravilnosti sa vođenjem partijskih fondova, ali i neprijavljenih računa u stranim bankama. U Slovačkoj je pred sudom nekoliko nacionalistički orjentisanih političara optuženih za korupciju. U Poljskoj je Kazimjež Grabka izgubio monopol na uvoz želatina, jer se ispostavilo da je "ubeđivanjem" nekih članova vlade uspeo da zaustavi konkurenciju. Zbog korupcije u Rumuniji je od 1989. pet banaka bankrotiralo, a nekoliko političara je optuženo da su umešani u sivu ekonomiju. Mađarska vlada je 1998. bila optužena da je umešana u mutne poslove Postabanka, banke koju je usred skandala spasla bankrotstva.

Veliko spremanje u Briselu

Evropski lideri su prošlog meseca otpočeli u Brislu seriju sastanaka sa ciljem da povrate poljuljanu veru u političke institucije EU-a, koje je zapljusnuo najveći talas političkih skandala od Drugog svetskog rata do današnjih dana.  Poražavajuće otkriće o mutnim poslovima Helmuta Kola u vođenju njegove Hrišanskodemokratske unije pratila je serija skandala koji su ozbiljno poljuljali političke partije u Francuskoj, Italiji, Rusiji, ali i mnogim drugim evropskim zemljama. Iako ovi skandali nisu povezani, trend je zabrinjavajući: nepravilnosti u finansiranju političkih partija ozbiljno ugrožavaju reputaciju političkih lidera Evrope.

Nil Kinok, potpredsednik Evropske komisije, zadužen za reformu ovog tela, kaže da je predložio formiranje Evropskog komiteta za standarde u javnom životu koji bi trebalo da evropskoj javnosti povrati poverenje u EU; Britanija je već donela nekoliko zakona koji pooštravaju javnu kontrolu političkog života, posebno finansiranja političkih partija, a još nekoliko zemalja priprema slična zakonska akta. Kinok naglašava: "Sve ovo, naravno, ne garantuje da će sve biti savršeno, ali će pomoći da se svuda čestitije radi."

Brisel je glavni grad Belgije, ali i Evrolenda. I ta evropska "prestonica" dala je značajan doprinos "sezoni skandala": bivši generalni sekretar NATO-a Vili Klas uslovno je kažnjen jer je primao mito, osuđena su zbog korupcije dva bivša predsednika vlade, a prošle nedelje je bivši ministar Alen van der Bist uslovno kažnjen na godinu dana kada je utvrđeno da je "frizirao" putne troškove, a neke intimne prijatelje nagradio unosnim poslovnim ugovorima. 

Liga beščašća

(Ništa trulo u državi Danskoj)

OCENE: Od 0 (veoma korumpirana zemlja) do 10 (veoma poštena) donete su na osnovu procena poslovnih ljudi, risk analitičara i građana. IZVOR: Transparency Internacional

prethodni sadržaj naredni