Žene XX veka (7)
Partizanka
Ženska ikona koja je tako moćno delovala kod nas
mora se postaviti u širi međunarodni kontekst da bi se bolje razumeo
njen izuzetan svetski uticaj. Ona podrazumeva jednu komplikovanu, prilično
razočaravajuću i dinamičnu ljubavnu aferu između žena i pokreta
levice
Na
fotografiji, snimljenoj negde u Severnoj Grčkoj 1944, tri su partizanke
grčkog pokreta otpora – tačnije jednog od pokreta otpora. Zabeleženo
je borbeno ime jedne, one u sredini: Tiela, "Oluja", poginula je
godinu dana docnije u borbama s Englezima. Grčki pokret otpora protiv
Nemaca i Italijana nije imao konačan uspeh. Dodeljena na Jalti Zapadu, Grčka
se morala "očistiti" od onih koji su je prilično uspešno čistili
od nemačke i italijanske vojske, jugoslovenski saveznici koji su davali
znatnu podršku grčkim partizanima morali su se povuži, najpre zbog tršžanske
krize, a koju godinu docnije i zbog odvajanja od Staljina. Grčki građanski
rat između nepomirljivih protivnika dve ideološke koncepcije besneo je
sve do 1949, da bi sledili manje ili više militaristički režimi,
ostrvski zatvori-mučilišta, beda i glad, posebno u Atini tokom uličnih
sukoba, i hronični nedostatak onoga što je Zapad "garantovao"
– demokratije. Fotografije kao što je ova, i uopšte interes za blisku
prošlost, bio je državno dozvoljen tek od osamdesetih godina, kada su i
zadnji grčki komunistički prognanici, rasuti širom socijalističkih
zemalja izmedju Poljske i Taškenta, dobili dozvolu da se vrate u zemlju.
Ukratko, grčka partizanska priča je priča o neuspehu, i kao takva danas
prihvatljiva čak i za one koji su od socijalizma nasledili strah prema
nepopularnim temama.
Partizanke, gerilske ratnice u vojskama koje su se borile za oslobođenje
zemlje i istovremeno društvene promene odnosno revoluciju, poznate su,
doduše pod drugim imenima, od prošloga veka, od pokreta za nacionalno
oslobođenje i antikolonijalnih pobuna. Kombinacija tih praksi i novih
ideoloških koncepata XX veka dovela je do pojave takvih žena u skoro
svim zemljama Evrope u kojima je bilo antifašističkih pokreta za vreme
Drugog svetskog rata, i pre njega u Španiji. Ženska ikona koja je tako
moćno delovala kod nas mora se postaviti u širi međunarodni kontekst da
bi se bolje razumeo njen izuzetan svetski uticaj. Ona podrazumeva jednu
komplikovanu, prilično razočaravajuću i dinamičnu ljubavnu aferu između
žena i pokreta levice.
MUŠKI ŽIVOT: Partizanke su se, prihvatajući pojam jednakosti u
najrudimentarnijem obliku, odrekle normalnog "ženskog" života,
i prihvatile rizik smrti, ranjavanja, zarobljavanja i mučenja, dakle
ekstremni muški tretman – da i ne govorimo o nomadstvu, nedostatku
osnovne higijene i intimnosti, bolestima i psihičkim problemima, i to ne
samo sa neprijateljem. Ženstvenost, seksualnost, materinstvo – sve je
dobrovoljno predato u ruke muškoj vlasti, na osnovu ugovora, manje ili više
jasno postignutog, o budućim pravima i budućoj jednakosti u boljim životnim
okolnostima. Ideja žrtvovanja je, dakle, ključna: prihvatiti ono najgore
iz života muškaraca – ratnu kulturu i mentalitet – da bi izabranice/žrtvovane
obezbedile prava za sebe i za sve druge žene.
Ovaj tako izrazito zahtevni utopijski stav mogle su prihvatiti samo
odlučne ili sasvim očajne feministkinje. No, partizanke su bile i sasvim
neobrazovane, patrijarhalne, jednostavne žene sa sela. Trebalo je kod žena
prvo probuditi ili samo podstaknuti patriotizam, natopiti taj patriotizam
modernim feminističkim idejama koje su komunistički pokreti prihvatili,
umeti prikazati ideje tako da odgovaraju različitim društvenim i
kulturnim sredinama, obrazovati žene tako da one prenose nove ideje
drugim ženama. I sve to u najkraćem vremenu i u najgorim okolnostima.
Uspeh jugoslovenskog partizanskog pokreta bio je svestran: obezbeđena je
ženska radna snaga u pozadini, ženska ratnička snaga na frontu, ženska
radna snaga na obnovi zemlje posle rata, ženska politička snaga koja je
podržavala pobedničku ideologiju. Iznutra, u narodu žena, stvorila se
nova samosvest, tako ukorenjena da je danas potrebno još mnogo
kapitalističke pohlepe i patrijarhalne osvete da se ona ozbiljnije
umanji.
ZASTRAŠUJUĆA
IKONA: Početnih ideja o slobodnoj ljubavi i nekonvencionalnoj porodici
evropski komunizam odrekao se još početkom dvadesetih godina, kada je
sovjetsko zakonodavstvo prihvatilo mononuklearnu porodicu kao jedini
prihvatljiv oblik. Drugim rečima, žene su sa levicom u ovome veku dobile
i izgubile mnogo. Ali, koliko god kratkotrajna, ta ljubavna afera je
zauvek izmenila stanje ženske samosvesti. Partizanka je svakako najupečatljivija
ikona koja podseća na te događaje.
Žena u uniformi, žena koja se služi oružjem, žena koja ubija:
jedan od osnovnih elemenata upisanih u sliku partizanke jeste strah. Ne
pomaže mnogo što je žena retko stizala do komandnih položaja i što je
za nju vojna karijera bila uglavnom zatvorena. Ona je za svoje saborce, možda
ne manje nego za svoje neprijatelje, predstavljala pretnju savršeno zaštićene,
pa stoga i samostalne i napadačke seksualnosti. Žena sa oružjem bira
sama. No evropska kulturna fantazma amazonke, lako odevene lepotice čijim
se oblinama dečaci dive u muzejima ili krišom čitajući sado-mazohističke
stripove, veoma je daleko od stvarne partizanke. Komplikovanost slike
upotpunjuje šok povratka u civilizaciju posle pobede: ako je partizanki
za vreme rata bilo suđeno da se nosi sa nasiljem, fizičkim naporima,
borbenom spremnošću, svim vrstama parazita i posledicama nehigijene,
pobedonosni povratak načinio ju je konačno ranjivom.
DEFEMINIZACIJA: Morala je postati "obična žena", što nije
samo značilo blagodat higijene i ukrašavanja, već i samolišavanje zaštite
oružja i ratničkoga statusa. Odjednom je na sve strane bilo psihički
ugroženih bivših ratnika, siročića, drugih napaćenih žena kojima se
moralo baviti, i partizanke jednostavno više nisu imale vremena da se
bave svojim posleratnim stresovima. Željni novih iskustava, pobednici su
napuštali svoje ratne partnerke i tražili manje osvešćene i manje
borbeno iskusne pripadnice ženskoga pola. Mogli bismo reći da su hladan
tuš "defeminizacije" pokreta otpora prvo osetile one,
partizanke. Za razliku od muške strane pokreta, one nisu mogle dugo zadržati
svoju privilegovanu pobedničku poziciju, a novi društveni i modni
trendovi i novi mentalitet konačno su ih izgurali na marginu, u šale i u
tešku ali okončanu prošlost. Nova ideologija iskoristila je sav simbolički
potencijal žene koja se žrtvuje za druge i za budućnost, i njoj samoj
ostavila tradicionalni, uski prostor. U prvome posleratnom jugoslovenskom
filmu, Slavici, junakinja umire za više ciljeve i budućnost. Da li je
zaista bilo potrebno da umre?
Izraz koji se u ovome veku najčešće upotrebljavao, kada se govorilo
o ženama koje se pridružuju muškarcima u oružanoj borbi, partizanskoj,
gerilskoj, revolucionarnoj, urbanoj, jeste "rame uz rame".
Zanimljivo je kako se ta slika retko ili skoro nikada upotrebljava za
druge, recimo profesionalne situacije u kojima žena zaista uz rame sa muškarcem
operiše pacijenta, ili crta plan građevine, ili kopa na arheološkom
terenu. Manipulativnost muške vlasti koja je srećno dočekala žene-borce
da bi ih, kada više nije bilo potrebe za njima, spremno odbacila i još
im zamerala "nedostatak ženstvenosti" je verovatno baš na
primeru partizanki dosegla najvišu tačku. Zato bi sada, kada preživele
više ne sede u prvim redovima sa svim svojim ordenjem, i kada su mnoge već
pod zemljom, trebalo partizankama dodeliti trenutak feminističke
istorijske objektivnosti i naći im mesto u istoriji borbe za ženska
prava.
Svetlana Slapšak
