Bosanski rok
Za
deo beogradske sofisticirane, "missim, jeaote" rokenrol čaršije
nema dileme: za rat u bivšoj Jugoslaviji odgovorni su grupa Bijelo dugme
i njeni mnogobrojni bosanski klonovi. Kako? Tako što su jednu urbanu,
civilizovanu, ukratko evropsku zemlju poseljačili namećući joj svoje čobansko
viđenje rokenrola. Logično je da tako podmuklo ruralizovana populacija
počne da oštri noževe čekajući priliku da ih isproba na komšijskim
vratovima. I, eto rata.
Zaista, u vreme kada se Dugme pojavilo bivša Juga bila je preplavljena
urbanizmom (i renesansom) do te mere da je Šaban Šaulić prodao milion
primeraka jednog singla, dok ga je svojim tiražima ozbiljno ugrožavala
Zorica Brunclik, koja je još onda bila simbol urbanog duha. Čast
beogradskog rokenrola branili su Korni grupa, Yu grupa i Crni biseri:
stotinak godina karijere, i sve zajedno, brat bratu, pet dobrih pesama.
Ali su zato, glumeći veličine po gradskim kafanama, uspevali da ubiju
svaku volju za životom klincima koji su pokušavali da sviruckaju po
podrumima.
A onda su grunuli veseli Bosanci, sa sve zvoncarama sa šljokicama, čizmama
s platformama, prstenjem preko belih rukavica i kosurdama koje su nekim čudom
preživele makaze sarajevskih jalijaša (među kojima je, po sopstvenom
priznanju, bio izvesni E. Kusturica, inače optužen za sankcije pošto
nas sve prikazuje kao Cigane, pa nas tako i tretiraju). Bez ikakvih
kompleksa, "dugmići" su istrčali sa svojim "pastirskim
rokenrolom" i – napravili čudo. Na stranu uspostavljanje novih
standarda kada je reč o tiražima, na stranu 50 000 ljudi na koncertu kod
Hajdučke česme i još toliko na stadionu JNA, na stranu pet puta po pet
hiljada ljudi u hali "Pionir" sa simfonijskim orkestrom, pri čemu
je kompletna zarada otišla zemljotresom pogođenoj Crnoj Gori... Gvint je
bio u nečemu drugom: u žestokom, jednostavnom, pevljivom, čistom rock
soundu (neretko pokradenom od Cepelina i inih, ali šta je u toj muzici
uopšte autentično osim onih davno pomrlih crnaca iz delte Misisipija); u
sposobnosti da se iz albuma u album menja stil a da se ne gubi
prepoznatljivost i, što je najvažnije – u tome što se na svakom
albumu našla bar po jedna balada koja bi `ladno mogla da uđe u bilo koju
antologiju savremene lirike.
Tako su Goran Bregović i družina svakim narednim albumom oduševljavali
publiku i izazivali gnev kritičara, sve dok se država nije raspala i dok
"organizator igre" nije uočio da slovački hevi-metal ili
uzbekistanski dens nemaju baš neku prođu u bogatom svetu koji bi radije
da čuje nešto autentično, kakvo je da je. Zato mu je ponudio trubače s
kojima pravi lom gde god ode i, naravno, ubija se od para.
A šta ćemo s onom bulumentom, od Merlina do Regine, izašlom ispod
njegovog šinjela? Ništa, valjda je davno utvrđeno da Niče ne snosi
nikakvu odgovornost za pojavu onog austrijskog mazala. A u kukolju se i te
kako može naći žita – uz zanemarivanje dve-tri
"dirli-dirlije" namenjene boljoj prodaji, prvenac Crvene jabuke
najbolji je primer za to. I nije jedini.
Nije samo Bregović kriv. Tu su i "novoprimitivci", odgovorni
za to što je njihovu zajebanciju narod shvatio ozbiljno. Po tom
kriterijumu, Borisa Bizetića i Ramba Amadeusa trebalo bi obesiti na
Terazijama. Na kraju je došlo do onoga: "Top lista nadrealista"
je super, ali je Zabranjeno pušenje – bljak. A isti ljudi. `Ajde bre!
Sve, sve, ali Mića Vukašinović! Takvu džiberčinu majka ne rađa!
Možda, ali pre nekih dvadeset godina, kada je isti taj Mića zapržio sa
"Doktorom za rokenrol", ondašnjim (urbanim, da ne bude zabune)
tinejdžerima donja vilica ispala je kao fioka. Pomenuta pesmica, sa
pomalo naivnim stihovima "I na svoju ruku sam postao čovjek i kad
bih opet ja isto bih sve", jedno vreme je bila himna generacije čiji
su najveći dušmani bili roditelji sa svojim večitim: "Uči, ošišaj
se, šta ti znači ta zihernadla u nosu, dokle ćeš da se družiš s
barabama..." Za one "iz šezdeset i neke" Mića će ostati
upamćen po tome a ne po glupiranju kod Minimaksa. Uostalom, i za to
postoji objašnjenje: Mića je na sceni skoro trideset godina i naučio je
da prepozna šta ljudi vole. Video je da u Miloševićevoj Srbiji prolazi
najgori prostakluk i naprosto ga je ponudio narodu. Estrada, bolan,
estrada!
Fakat je da su bosanski rokeri, dolazeći iz političkog tamnog
vilajeta u kojem je bilo zabranjeno sve osim svirke, pre ostalih shvatili
da besmislica Little Richarda "vap-bap-a-lu-lap-bi-vap-bem-bom"
odražava suštinu rokenrola bolje nego kompletan opus Pink Flojda i sličnih,
te da se muzika pravi za narod a ne za kritičare frustrirane hroničnom
nejebicom (čast izuzecima). Oni su pevali o ljubavi i malim životnim
radostima, njihova muzika je ona slatka ptica mladosti izrešetana rafalom
iz "prage". Ukratko, bosanski rokenrol to je ono kad Njih Dvoje
uz stari, prošlogodišnji singl Dugmeta igraju "stiskavac" sa
minimalnih pet centimetara razmaka. "Čovjek bez snage da krene još
jednom" (šta čovjek, muškarčina s punih 13 godina) vreba momenat
da Joj usnama ovlaš dodirne obraz, dok Ona razmišlja kako da se
diskretno izmigolji, a da Ga pri tom ne obeshrabri za sledeći pokušaj.
Niko od njih ne sanja da će simpatični sarajevski hohštapler dvadeset
godina kasnije prodati solo-deonicu iz iste pesme kao naslovnu numeru
najskupljeg filma u istoriji francuske kinematografije. I da su znali,
bilo bi ih baš briga.
Sviraj to ponovo, Gorane, matere ti!
Uroš Komlenović
