Književnost:
En Biti
Magija
trivijalnog
Negdašnja ikona minimalističke proze
koju s njene strane okeana smatraju ženskim potomkom Hemingveja ili anglo
verzijom Čehova, dvadesetpetogodišnjicu spisateljskog rada skromno obeležava
zbirkom Park Siti
U
uslovima ove naše literarne metastaze zazvučaće neobično da jedna čitana
i cenjena spisateljica izbor iz svog dela objavi tek nakon četvrt veka
stvaranja. Primer odgovorne i poštene selekcije svog dela pruža američka
književnica En Biti (Ann Beattie, 1947): negdašnja ikona minimalističke
proze koju s njene strane okeana smatraju ženskim potomkom Hemingveja ili
anglo verzijom Čehova, dvadesetpetogodišnjicu spisateljskog rada skromno
obeležava zbirkom Park Siti, u kojoj je prikupljeno 28 priča iz ranijih
pet zbirki i osam novih.
Iako je objavila romana koliko i knjiga priča, opšti je
utisak da se magija trivijalnog, dominantna crta i najjači adut njenih
priča, u romanima pretače u dugometražnu dosadu. Pravi test pripovedačkog
talenta ipak je kratka priča, a tu je Bitijeva majstor. Ma koliko da je
porede sa Apdajkom, Čiverom, Henrijem Džejmsom i Hemingvejem, emotivna
krhkost njenih junaka, preosetljivost koja provejava iz svake njihove rečenice,
te setni humor s kojim prihvataju svet oko sebe podsećaju isključivo na
Selindžera i Čehova. Nabokov je jednom rekao da Čehov piše tužne
knjige za vesele ljude, jer samo čitalac sa smislom za humor ume da
pronikne u njihovu tugu. Da ruska duša može da se obre u američkom telu
uverili biste se da posle bilo koje njene priče, iz kod nas objavljenog
izbora Ono što beše moje, pročitate Čehovljevu Damu sa psetancetom. U
delu oba autora prisutne su teško opisive ali svima čudno bliske
rezigniranost i melanholija.
MANJE OD LUDILA: Iako stalno prozivana kao ideolog
"baby-boom" generacije, En Biti uopšte nije generacijski pisac.
Ona ne piše anamnezu generacijskog "slučaja", niti poetizuje
iskušenja adolescencije ili klimaksa. Bitijeva ispisuje hroniku jednog
tipa senzibiliteta: nesigurni u sebe, preterano racionalni, preosetljivi,
u paničnom strahu od emotivnih odgovornosti i donošenja životnih
odluka, njeni junaci su kratkoročni pesimisti i dugoročni optimisti –
svaki sledeći dan je noćna mora, ali maglovita budućnost sasvim izvesno
obećava sreću. Tačnije, u svom bitisanju (ili, ako više volite,
beattiesanju) "gordog nedelanja", koje bi se moglo nazvati život
i isključenija, nadaju se da će im sreća doći na noge i odneti ih sa
sobom. U iščekivanju te otmice, junaci i junakinje En Biti se opsesivno
vezuju za najobičniju keramičku posudu, psa ili biljku, zarađuju radeći
kao hand-model ("manekenka na parče" od koje se na reklamnim
fotografijama vide samo ruke), kad ostare u svoj foto-album slažu opalo
lišće, strahuju od preloma kostiju i predsednika iz tabora demokrata.
Oni nisu baš pobegli sa psihijatrijskog kauča (zapravo, do njega nisu ni
stigli), ali neguju hamletovsko ludilo koje je T.S. Eliot odlično opisao
kao "manje od ludila, ali više od pretvaranja". Tako su i jadi
što muče junake En Biti manje od patnje, ali više od banalnosti: žene
iz njene proze uopšte nisu daleko od toga da, kao glavna junakinja serije
"Ali Makbil", razmere depresije mere dužinom suknje – što duža
depresija, to kraća suknja – ali njihova uvrnutost i blaga neurotičnost
nisu odraz ispraznosti nego pre površinski simptom tuge koja je too deep
for tears. Kao i Hemingvejeva izgubljena generacija ili Selindžerov
Holden Kolfild, junacima En Biti predstavlja problem da iskažu osećanja,
izglade nesporazume i shvate šta tačno žele. Neartikulisanost i
inhibiranost sušta su suprotnost "siromaštvu srca" koje su
neki ovdašnji, odveć strogi čitaoci spremni da spočitnu prozi koja ne
operiše patetičnim rečima, velikim idealima i istorijskim temama. Ova
spisateljica malih ličnih potresa od skoro nikakve važnosti i
iracionalnih reakcija na trivijalne događaje pokazaće da mikrosvet jedne
ljudske duše može biti – da jeste – neiscrpna tema.
TIHA
OPSESIJA: Pričama En Biti nedostaje istorijski i socijalni bekgraund,
to je nepobitno. Svet njene proze možda još nije digao ruke od
optimizma, religije ili ostvarenja onog što brazilski distributer
instant-mudrosti valja pod etiketom "lična legenda", ali je
nepovratno izgubio istoriju: poslednji odblesci istorijskog sećanja sreću
se u neizgovorenim uspomenama vijetnamskih veterana kojima bljesak
fotografskog blica prizove u sećanje eksplozije ili na vojničkim
fotografijama očeva koje njihovi sinovi nikad nisu upoznali – jedan
takav otac nije stradao u ratu nego ga je ubila kanta farbe koja mu je
pala na glavu dok je prolazio ispod zidarske skele. S nestankom istorije,
iz života junaka skupa s "velikom" temom i "važnim"
događajima nestaje i tragedija, a ostaju ironija i groteska – monolog
se pretvara u mucanje, patnja u nespretan geg. Stvaran potres u svetu
junaka ne izazivaju istorijska ni politička gibanja, njih uznemiruju ona
seizmička pomeranja u svakodnevici koja se dese kad mala Japanka podmetne
požar u kontejner svoje nastavnice ili pas ugine – posle se ispostavi
da se radilo o nepažnji u prvom slučaju i dubokom snu u drugom, ali
kasno, tek kad junak odboluje sve stvarne posledice umišljenog uzroka i
pošto krene koloplet neželjenih događaja. Tiha tematska opsesija En
Biti je naknadna trivijalnost onih naših iskustava koja isprva izgledaju
kao zemljotres od 12 stepeni Merkalija koji će totalno preobraziti
topografiju našeg života, a zapravo ne zanjiše ni travku. Međutim, ona
zna, kao i Prust, da travka pred okom može potpuno da zakloni udaljeni
planinski masiv – utoliko pre što se njeni junaci bave svojim malim
svetovima, a ne udaljenim galaksijama. Bitijeva pokazuje da ljudska nesreća
može imati hiljade minornih uzroka, da emotivnu paralizu može izazvati
bilo šta, i ona stanovnike svog fiktivnog sveta posmatra kao nepristrasni
anđeo koji ne može da pomogne, ali koji se bar trudi da pokaže
razumevanje.
En Biti će, isto kao Daglas Kopland, pokazati da Amerika
ima srce – odnosno, da su opsesivni individualizam, nezdrava ambicija i
katatonična emotivnost totalno neuverljivi stereotipi u koje može da
veruje samo balkanoholik. Talenat za nesreću je univerzalan i
sveprisutan, a nikada ne ostane neiskorišćen. Tolstojevo zapažanje da
je svaka nesrećna porodica nesrećna na svoj način En Biti razvija do u
najbizarnije rukavce: jednostavno, i jako kratka suknja može da progovori
o jako velikom bolu.
Vladislava Gordić
