Vreme broj 481, 25. mart 2000.

Istina-odgovornost-pomirenje:

Da li su Srbi krivi?

“Najveći zločini traže milione izvršilaca: to su čak i oni koji ništa nisu uradili.” Da li se i kod nas može govoriti o kolektivnoj krivici i kolektivnoj odgovornosti?

Istina, odgovornost, kolektivna krivica, izvinjenje, pomirenje, denacifikacija, katarza i - Vili Brant na kolenima pred spomenikom stradalnicima Varšavskog geta... Sve su to bile brain-storming teme o kojima je na međunarodnoj konferenciji “Istina, odgovornost, pomirenje” raspravljalo pedesetak intelektualaca i predstavnika srpske alternativne scene, kao i gostiju iz inostranstva. Konferencija je održana u Ulcinju, u hotelu “Albatros”, koji je pre samo nekoliko meseci pružao utočište izbeglicama koje su uspele da pobegnu iz kosovskog pakla.

Da li je pravo vreme da se govori o istini, odgovornosti i pomirenju? Da nije prerano? Na Kosovu sukob još traje, u Sandžaku, u Crnoj Gori ni rat ni mir…

Javne debate u Srbiji o zločinima u proteklim ratovima – nema. U tom pogledu je, kako neko reče, Srbija zemlja potpune konfuzije: poluistine, istine, laži. Koliko smo odgovorni što smo ćutali o Sarajevu, Ovčarima, selima oko Prizrena? Režim poriče bilo kakvu odgovornost za nasilje, teror i razaranja; zvanična verzija je uvek ista: srpske snage samo brane srpski narod. Kako su ratovi i vreme odmicali, slika je bivala sve složenija, ljudi su slušali svedočenja iz prve ruke, o zločinima, o stradanju... Sada je golo lice varvarstva stiglo i na naše ulice: ubice su među nama, rade za istu firmu i čekaju da im se pokaže sledeći neprijatelj. Sve priče o katarzi su, nažalost, preuranjene.

ISTINE I LAŽI: Da li je u pravu Ivan Zvonimir Čičak (Helsinški komitet za ljudska prava u Hrvatskoj) koji tvrdi da istina škodi pomirenju? Iz mnogih iskaza na ulcinjskoj konferenciji, koju su organizovali Radio B2-92, Fondacija "Hajnrih Bel" i OEBS, moglo bi se zaključiti da ovo nije tek puki verbalni žongleraj. Zlatko Dizdarević, novinar iz Sarajeva, kaže da je teško doći i do istine i do pomirenja. Tokom rata bio je veći optimista; sada, u miru, pesimista je: u Bosni je, kaže, na delu veliki državni projekat širenja neistina i više malih projekata širenja istine. Kolika će korist biti od formiranja Komisije za istinu kada odlučujuću reč ima Predsedništvo BiH? Ceo projekat pada u vodu kad se ima u vidu da su na vrhu zemlje ostali ljudi koji su projektovali rat, koji su ga realizovali, koji su najveći ratni profiteri i koji su, na kraju, dobili međunarodni legitimitet, ocenjuje Dizdarević.

Do istine neće biti lako doći jer je sve što je dovelo do sukoba na ovim našim prostorima još na sceni u punoj snazi, ocenjuje i prof dr Mladen Lazić (Beogradski univerzitet). Profesor dr Vojin Dimitrijević smatra da bi trebalo insistirati na činjenicama, a ne na istini. Po mišljenju Nebojše Popova, postoji mnoštvo istina, nekoliko miliona istina; mnogo toga će zauvek ostati u usmenoj istoriji, ali je u našim prilikama važno, baš zato što je situacija tako zamršena, što preti opasnost od rata u Crnoj Gori, na Kosovu i Sandžaku, da se govori o tome kako nam se dogodilo da nasilje postane princip vladavine i da razori i društvo i državu. Slično iskustvo su imale i druge, veće, jače i razvijenije države (Nemačka, Francuska, Italija, Španija).

Važno je, smatra Popov, naglasiti da nije reč o “balkanskom fenomenu”, već o jugoslovenskim ratovima: ovde kod nas je došlo do populističke revolucije. Po njegovom mišljenju, za istinu nije nikad ni rano ni kasno; nije reč samo o našem civilizacijskom dugu, nego i o mentalnom zdravlju.

Sociolog Srđan Dvornik (Zagreb) zalaže se za “pragmatičnu političku istinu: ”Imamo konflikte koji nas još čekaju. Mislim da bi trebalo kazniti kriminalce u vlastitim redovima.” Gost iz Poljske Konstanti Gebert, novinar Gazete Wyborcze, zalaže se za “konstruktivnu hipokriziju”: samo tako je Poljska mogla da prođe bez konflikta sa susedima. Sada se nova generacija poljskih istoričara bavi poljskim zločinima iz 1945. nad Ukrajincima i Nemcima.

Na konferenciji je došlo je i do očigledne nastave iz denacifikacije: Klaus Vogel iz instituta "Maks Plank" u Getingenu ispričao je dramatičnu istoriju svoje porodice u kojoj su bili i žrtve i dželati: deda po majci bio je saradnik dr Mengelea.

Filolog Drinka Gojković smatra da je ustanovljavanje istine neophodno, čak i kad su uslovi za njeno efikasno delovanje još ograničeniji nego danas u Srbiji: “Istina ne samo da priprema promenu nego kada do nje dođe, ako dođe, nameće obavezu novim političkim strukturama. Istina, a sa njom i krivica, za Srbiju je pitanje svih pitanja, jer Srbija samo na tom temelju može istinski da se transformiše”.

Novinar Stanko Cerović (RFI) kaže da ne treba biti preterani pesimista kad se raspravlja o istini na ovim prostorima: “Mnogo ljudi od početka konflikta, već punih deset godina, iznosi neprijatne, strašne istine o svojoj vlasti i svojim narodima u Beogradu, Zagrebu, Sarajevu, što, nažalost, danas nije slučaj u Prištini. Neophodno je bespoštedno tragati za istinom, čak i kad je politički štetna. To je jedini način da se duhovno preživi i kulturno ojača.”

Narod ne prihvata masovno neprijatne istine: u Francuskoj se 50 godina nije otvaralo pitanje francuskog oportunizma, a ni u pobeđenoj, potučenoj, razorenoj, okupiranoj Nemačkoj to sa denacifikacijom nije išlo ni brzo ni lako: tek se posle 1968. masovnije suočavalo sa fašističkom prošlošću.

Na skupu je preovladalo uverenje da ne treba biti preterano opsednut gestom Vilija Branta, da ne treba pošto-poto insistirati na “izvinjenju srpske strane za ono što se dogodilo Albancima”, kako je to nedavno sa Kosova poručio nemački ministar inostranih poslova Joška Fišer . Nemačka i Srbija se ne mogu porediti: puko imitiranje Brantovog gesta, koji je potresao svet u sasvim drugačijoj političkoj, pa i moralnoj klimi, bilo bi ne samo šarlatanski trivijalno i primitivno slavoljubivo nego i direktno nemoralno, smatra Drinka Gojković, a Cerović kaže da i NATO i elita iz 19 zapadnih zemalja tek treba da se suoče sa istinom o bombardovanju Srbije: po njegovoj oceni, neki zapadni mediji su za vreme NATO intervencije podsećali na sramotne “Odjeke i reagovanja”.

TEŠKA PITANJA: Karl Jaspers u “Pitanju krivice” raspravlja o Nemačkoj krivici u Drugom svetskom ratu i eksplicitno zastupa tezu o kolektivnoj krivici Nemaca, jer je u “duhovnim uslovima nemačkog života postao moguć jedan takav režim”. Tekst je napisan samo nekoliko meseci po završetku rata. Na konferenciji u Ulcinju mišljenja su bila veoma podeljena oko pitanja da li se i kod nas može govoriti o kolektivnoj krivici i kolektivnoj odgovornosti?

Rasprava je pokazala da je ovo komplikovana tačka: pojam kolektivne krivice besmislen je u pravnom, ali ne i u moralnom smislu. Nije ni beskoristan. Pitanje moralne odgovornosti postavlja se onima koji nisu učestvovali u ratu i nisu činili zla.

Jedni su insistirali da smo krivi, dok su drugi dokazivali da ne postoji kolektivna krivica. Veoma je važno razjasniti pojam kolektivne odgovornosti koja je drugo ime za izvinjenje, smatra Mladen Lazić. On misli da ne može biti individualnog izvinjenja zbog zločina koji su počinili drugi, već samo užasavanja i osude.

Srđan Dvornik misli da postoji kolektivna odgovornost: ”Za rezultate politike u jednom društvu odgovornost snose i oni koji nisu krivi. U Hrvatskoj je hiljadu Srba ubijeno, deset hiljada kuća spaljeno, stotine hiljada ljudi je u izbeglištvu. Društvo je suma odnosa pojedinaca, i ja sam odgovoran.”

Drinka Gojković, jedan od glavnih pokretača ovog skupa kaže: ”Naravno da smo krivi!” I Mirjana Miočinović tako misli (pogledati okvir “Zašto su Srbi krivi”).

Većina stanovništva je glasala za rat, samo je mislila, kao i oni akademici, da neće biti tako mnogo krvi, da će rat gledati na televiziji u svojoj dnevnoj sobi, komentariše stanje duha advokat Nikola Barović.

Profesor Dimitrijević podseća i na ulogu zlih staraca (on ne kaže akademika!) u pozadini jugoslovenske tragedije: nazvani “dobrovoljnim davaocima tuđe krvi”, crtali su etničke mape, tražili po svaku cenu osvajanje tuđih teritorija, pravili planove o “humanom” preseljenju, kalkulisali koliko mladih sunarodnika treba da pogine da bi se ostvarili njihovi nacionalni projekti. Kako reče jedna studentkinja: kako mogu ja da budem odgovorna za njihovu krivicu?

U Srbiji je tokom deset teških “godina raspleta”, čim je počelo veliko zlo, bilo mnogo onih koji su govorili protiv rata i nasilja, analitički i bespoštedno. Zašto u javnosti nije bilo velikog odjeka? Zašto su ove glasove prećutkivali, ignorisali i marginalizovali ne samo režim već i opozicija, i takozvana društvena elita, ali i narod? Mirjana Miočinović smatra da je konsenzus sa režimom u Srbiji bio takav da su i bespoštedni kritički glasovi bili spram njegovog čvrstog zida beznačajni.

KAKO DO POMIRENJA: Na konferenciji u Ulcinju pojavio se i Jirži Dinstbir, specijalni izveštač UN-a za ljudska prava: pokušao je da govori o značaju pomirenja, ali je svima zvonila u ušima njegova poruka da u Jugoslaviji može da dođe do raspleta krize i po rumunskom scenariju. Baškim Hisari (Fond za humanitarno pravo, Priština) misli da je prerano govoriti o pomirenju, radije o istini i odgovornosti (pogledati okvir “Ubili su mnogo ljudi...”)

Svetlana Broz, autor knjige “Dobri ljudi u zlim vremenima”, misli da bi trebalo govoriti o pomirenju, čak i mnogi koji su preživeli pakao logora osećaju potrebu za praštanjem. Vesna Teršelić (Antiratna akcija, Zagreb) protiv je “zapovesti pomirenja”. U Hrvatskoj se još osećaju posledice nespretne Tuđmanove “naredbe o pomirbi”: “One koji su se vratili u svoje slavonske domove dočekao je muk. Sa zebnjom čekam povratak 16.000 Srba u Liku i Knin. Moguće je pomirenje, ali sam protiv zapovjesti pomirenja. Postoji lična razina, svako sam treba da odluči...”

Stranci, učesnici konferencije, listom su insistirali na značaju pomirenja i oproštaja. Brzo pomirenje je, naravno, tema iz bajke; širim ljudskim zajednicama događa se tokom vremena, rekao je Ari Nadler, profesor univerziteta u Tel Avivu i ekspert za izraelsko-palestinske odnose. Oproštaj i pomirenje ne znače zaborav, već odustajanje od osvete i mržnje. Oproštaj je moćno oružje, on je ujedno i priznanje druge strane da postoji zločin, objasnio je Konstanti Gebert oproštaj koji su Poljaci dali Nemcima i Ukrajincima.

Pomirenje nije nikakav imperativ: to je jedini način da se život nastavi, da se izađe iz začaranog kruga rata, optužbi, zločina, krivica, upozorio je i

Finac Mati Vuori, član Evropskog parlamenta koji je učestvovao u južnoafričkom mirovnom sporazumu i pomirenju. Mudri i strpljivi diplomata imao je za nas nekoliko važnih saveta: ukazao je na problem pravičnosti, nijedna strana ne sme verovati da ima monopol nad istinom. Mandela je sedeo pred Komisijom za istinu koju je vodio Dezmond Tutu: odgovarao je na optužbe vojnika koji je bio u logoru pod vlašću Mandeline partije.

Pred ogromnim ste problemom, rekao je Vuori, a najvažnije je prekinuti začarani krug nasilja; kao i u Južnoj Africi, prekinuti kult vendete (osvete) koji je prožimao celo društvo. Najveći zločini traže milione izvršilaca: to su čak i oni koji ništa nisu uradili. A onda vam predstoji bitka za vlast koja je u stvari bitka za sećanje protiv zaborava, kako je to rekao Milan Kundera.

Slobodanka Ast

Mirjana Miočinović

Princip zla

Mislim da su Srbi ozbiljno kolektivno odgovorni i kolektivno krivi. Prvo, ne samo što su tolerisali i što i dalje u izvesnom smislu tolerišu režim koji je naneo toliko zla, oni su istovremeno krivi za vlast koju su dragovoljno izabrali i u čijoj je osnovi princip zla. Jer, ta vlast, koja je potom produkovala režim koji mi danas imamo, u svom programu je imala upisan princip zla. I što je najvažnije, ta vlast je izabrana dragovoljno, bez ikakvog terora ili pritiska.

Kada vi prihvatite jedan princip koji vama daje veća prava od drugih, kada smatrate da možete da prihvatite vlast koja vam nudi jedno selektivno dobro, ili dobro isključivo za vas, koje pretpostavlja da morate drugom naneti zlo i drugome nešto oteti, onda ste vi moralno krivi za uspostavljanje jednog takvog režima od onoga časa kada se on uspostavio. Prema tome, mislim da je krivica nas Srba početna krivica prihvatanja jedne vlasti koja je u načelu imala jedan zločinački princip.

Onoga časa, razumljivo, kada se prihvati jedan takav princip, zatvaraju se vrata pred istinom. Kada imate princip koji je prihvaćen dragovoljno, vi mašinu terora ne morate odmah da stavite u pogon: vi imate saglasnost za svoja nedela. I tu saglasnost smo mi u većini dali.

U ovome času mi trpimo teror jer vlast oseća da nema konsenzusa. Konsenzusa nema jer se ta vlast okrenula protiv nas, a ne protiv drugih. Prema tome, mi reagujemo onog časa kada smo mi ugroženi, a ne oni drugi prema čijim smo patnjama bili ravnodušni.

Šta meni deluje pozitivno? To je saznanje da kada uspostavljate taj zločinački sistem, vi morate da zatvorite vrata istini. Zbog čega? Ljudi ipak nisu čudovišta; oni ipak nisu ravnodušni prema zlodelima koja se prave u njihovo ime. Osam miliona Srba nisu psihopate i zato su zatvorena vrata istini: ljudi bi reagovali na zlo koje se čini drugima.

U ovome času mi moramo postaviti pitanje: kome smeta ta istina? Ona uopšte ne smeta narodu! Govorimo o postupnosti otrežnjenja: nije tačno da treba da prođe 20 godina da bi se narod otreznio. Neko sprečava tu istinu. Mi znamo ko sprečava: ljudi na vlasti. I neki ljudi u u opoziciji: neki od njih su u sve to umešani kao i ljudi na vlasti. Nije istina da terapeutsko dejstvo istine ne bi bilo veliko. Zašto Milošević sprečava istinu? Zato što je istina moćni element borbe protiv njegovog sistema. Ljudi jesu prihvatili taj sistem, ali nisu imali potpuni uvid šta se događa.

Baškim Hisari

Ubili su mnogo ljudi

Očekivao sam da će se više govoriti o odgovornosti za zbivanja na Kosovu, pa sam se spremao da govorim o odgovornosti Albanaca za zločine prema Srbima, ali sad ću napraviti inverziju. Teško je još govoriti o pomirenju: radije bih govorio o istini i odgovornosti. Svedok sam brutalnih događaja na Kosovu, konkretno u području regiona Prizrena. Veliki broj pripadnika MUP-a, vojske i paramilitarnih organizacija pobio je na stotine mladića, video sam karbonizirana tela, spaljene kuće. Ni ovde, na ovoj konferenciji, nema reagovanja na te zločine. Mnoge porodice su ostale bez ijednog muškog člana. Iz sela Bela Crkva ubijeno je ili streljano 64 ljudi koji su bežali od tenkova. Sve ih je sahranio Sabri Papaj, među njima je bilo i dvoje njegove dece. U selu Celina stradalo je 83 ljudi. Iz sela Velika Kruša, koje je bilo bogato selo, bavili su se poljoprivredom, gajili su paprike, neki su se i školovali, bili su intelektualci, 206 ljudi je ubijeno, a nestalo je 117... nađene su samo spaljene kosti. U selu Mala Kruša muškarci su postrojeni u štali: 112 je streljano, šestorica su nekim čudom preživela. Mnogi ubijeni nisu identifikovani, tela su karbonizirana. Njihovi ostaci su stavljeni u male najlon kese i pokopani u zajedničkoj grobnici. U selu Rogova pobijeno je 26 lica, u Orahovcu se ne zna ni broj žrtava. Ima roditelja koji su izgubili sedmoro dece, Jovca Beriša iz Suve Reke je izgubila dvoje dece i još 21 člana svoje porodice. Možda ne mogu biti objektivan, jer sam sve ovo doživeo. Fond za humanitarno pravo ima dokumentaciju o svim ovim događajima; teško je u ovakvim prilikama govoriti o pomirenju…

Moram da kažem da je situacija vrlo teška, mnogi Albanci su otišli. Naravno, otišli su i Srbi, teško da će se vratiti i oni koji nisu krivi. Laž je što izjavljuju da je Kosovo multietničko, da je sastavni deo Jugoslavije. Koka-kola policajci, kako ih mi zovemo, ne uspevaju da zaustave mafijaše, kriminalce. Srpska strana ne daje nikakav doprinos smirivanju situacije. Nema smirenja dok srpska strana ne prihvati da ne može da bude privilegovana, nego ravnopravna... Albanci veruju da je multietničko Kosovo nepotrebno: deset godina su bili pod okupacijom manjine, kvalifikovane je vlast izbacivala sa posla. Albanci misle i ponašaju se kao da žive u nezavisnoj državi.

Mnogo je ljudi uhapšeno, pokupljeni su na spavanju, dok su u redu čekali za hleb. O njima se ne govori. Sve krive bi trebalo kazniti, ali se nevini ne bi smeli držati u zatvoru.

Što se tiče zločina Albanaca: ne može se u istu ravan stavljati ono što je rađeno za vreme NATO kampanje sa onim što danas čine Albanci-kriminalci radi profita i osvete. Danas na Kosovu postoji opravdan strah. On je prisutan i kod Albanaca. Nema zakona. Ima kriminala, krađe, ratnog profiterstva. Ništa se slučajno ne dešava…

Drinka Gojković

Osećanje krivice

Srbi su izabrali ovu vlast jer ih je ubedila da su žrtve. Vlast je uspela da ideologiju žrtve nametne kao jedinu formulu “srpskog bića”. Mislim da bi Srbi bili spremni da se otvore za tragediju drugih na isti način kako govore “Dobri ljudi u vremenu zla” Svetlane Broz.

Jaspers kaže: kriv je onaj ko se oseća krivim. Ovo je vrlo dobro tumačenje; ne možete nikoga ubediti na silu ni da je kriv, ni da je odgovoran.

Važno je da se stvori javni prostor kroz koji će doći informacije, koje će najširi broj ljudi uključiti u taj emocionalni svet interiorizovane krivice. Mislim da bi javnosti trebalo predstaviti sve činjenice: od rata u Hrvatskoj do Bosne i Kosova... Naravno da smo krivi! Mi smo Srbi krivi, neka drugi rešavaju za sebe svoju krivicu. Ja svoju srpsku identifikaciju prepoznajem pre svega kao srpsku krivicu. Dobro bi bilo da ljudi u Srbiji sami stignu do tog osećanja krivice. Ne mislim da iko treba da ispašta. Mislim da je dobro da čovek sam, u nekom svom vrlo privatnom prostoru, shvati da može biti kriv i za nešto zašta neće biti kažnjen... Kroz proživljavanje te indirektne krivice, kolektivne krivice, postaje i politički svesniji.

Način govora koji se služi toposima novije nemačke istorije – izvinjenjem, denacifikacijom, primerom Vilija Branta – nije samo priprosto moralistički, umesto moralni nego i površan i lakomislen, po mom uverenju, čak je i direktno štetan za ono što bi hteo da postigne i podstakne. Srbija mora naći svoj modus da se izvini i to onda kada zaista postane svesna pošasti koju je prouzrokovala u ratovima u kojima zvanično nije učestvovala.

Vladimir Ilić

O defašizaciji

Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji bio je jedina nevladina organizacija koja je u Ulcinju izričito pomenula pitanje obračuna ne samo sa etničkim nacionalizmom u Srbiji već i sa etničkim nacionalizmom na Kosovu, kaže u razgovoru za "Vreme" Vladimir Ilić i naglašava da se može govoriti i o defašizaciji Srbije:

"Sva ljudska prava važe podjednako za sve: svi su dužni da se obračunaju sa nacionalistima i upropastiteljima vlastite nacije. Svakom etničkom nacionalizmu je svojstveno da minimizira ulogu dželata iz vlastite nacije, a da svoju naciju predstavlja isključivo kao žrtvu. Ima smisla govoriti o dešovenizaciji, pa i defašizaciji Srbije: srpski zločini su očigledno dominirali poslednjih deset godina, ali treba otvoriti priču i o defašizaciji Kosova. Veton Suroi se jedini pobunio protiv zločina nad Srbima. Borci za ljudska prava bi prvo trebalo da osude zločine vlastite nacije, pa tek onda drugih. Fašistoidnih elemenata ima i kod Srba i kod Albanaca: albanski nacionalizam na Kosovu je ne samo izrazito šovinističkog karaktera već ima i snažne fašistoidne elemente. Za ekstremnog šovinistu, onome bliskom fašisti, veći je neprijatelj 'loš, odnarođ en element' vlastite nacije nego etnički rival. Za fašistoidnog Srbina veći je neprijatelj Srbin 'izdajica', 'loš Srbin' nego 'loš Albanac'. Isto važi i za Albance.

Onog časa kada albanska nevladina scena počne da osuđuje zločine i pritiske ne samo nad Srbima nego i nad Albancima koji ne dele opšta zajednička mesta albanskog šovinizma, tada će se moći reći da je uspešno krenula dešovenizacija i defašizacija Kosova. Mutatis mutandis važi i za Srbiju."