Goli
pištolj
Student
Vladica je svoje bitisanje u Apsurdistanu platio glavom
Jednom
sam i ja stanovao u famoznom Studentskom gradu, i to čitavih nedelju
dana: bilo je to negde u leto 1992, i devojka mog druga je imala
prijateljicu – buduću policajku – koja je bila legalni stanar
Studenjaka; onda je perspektivna mupovka dovukla nju da stanuje s njom i
da tako bude, hajmo reći, "ilegalac prve ruke"; e, onda je ona
tu dovukla svog beskućnog dečka (mog, dakle, prijatelja) da stanuje kod
nje kao "druga ruka" ilegalisanja. A onda sam, sticajem
neveselih okolnosti, i ja došao na koji dan "u goste" pomenutoj
družini, kao nekakav ilegalac
ilegalčevog ilegalca, ili tako nekako...
S
obzirom na to da sa studentskim domovima i sličnim "kolektivističkim"
ustanovama – osim kasarni, gde je ionako problem da izađeš a ne da uđeš
– nisam imao nikakvog iskustva, silno sam se traumatizovao prilikom
svakog izlaska i povratka: šta ako me ne puste, šta ako se razotkrije
strašna, kompromitujuća činjenica da ne pripadam ovde, da samo
parazitiram na grbači Šire Društvene Zajednice?! Moji ljubazni domaćini
podsmešljivo su gledali na moj strah, uveravajući me da samo treba da se
"pravim lud" i sve će biti u redu, niko neće postavljati suvišna
pitanja. Ipak, svaki put kad bih prošao pored flegmatičnog portira osećao
sam se kao da sam dobio na bingu,
uveren da sam, što bi rekao Milojko Pantić, pravi "miljenik
Fortune"...
Iz
današnje perspektive, reklo bi se da ni sâm nisam znao koliko sam u
pravu, ako ništa drugo, u nekom "anticipativnom" smislu. Jer,
koliko pre neki dan, ubiše jednog dečka samo zato što je, u cik zore,
hteo da uđe u Studenjak sa bratom i prijateljem, da se u prijateljevoj
sobi okrepe pola sata-sat pre polaska prvog autobusa. Ubijeni Vladica
Stojanović iz Bora bio je, inače, legalni stanar jednog od beogradskih
studentskih domova. Što će reći da je cela ona stvar ipak bila
potencijalno pogibeljna, kao svako kršenje tabua. Strela je
odavno bila odapeta, samo se čekalo ko će nezgodno da natrči i da joj
bude žrtva. Trebalo je samo da se sklopi nekoliko ne baš teško
sklopivih okolnosti: drčni studenti, nervozan čuvar i – pištolj. The
rest is tragedy.
E sad,
čovek ne može da odoli da ne postavi par džangrizavih pitanja; recimo
– šta će vatreno oružje (napunjeno pravim
mecima, bog te!) jednom običnom portiru u jednom najobičnijem
studentskom domu? Koga on to čuva, i od koga? Osim ako ovde još uvek ne
važi tito-kardeljevska ONO&DSZ doktrina o "naoružanom
narodu" u kojoj je, logično, i svaki nadobudni vratadžija što
drema na promaji zapravo "nezaobilazan subjekt Snaga
Bezbednosti", "karika u lancu odbrambenog sistema" ili štogod
slično. Jedan moj kolega ima teoriju da je sve ovo logično utoliko što
su vlastima potrebni ovako "korumpirani" studenti – koji
stanuju i hrane se gotovo bukvalno za
dž – pa ih zato raspištoljeni čuvari više čuvaju od njih
samih nego od spoljnog sveta, dok, na primer, banke niko živ ne čuva jer
je opšte poznato da u srpskim bankama – nema ničega. Čak je i
poslednji miš u jednoj srpskoj banci uginuo još 1996. Od gladi. Te su to
utoliko i najbezbednije ustanove u današnjoj Srbiji, Zemlji Naglavačke,
nebranjene usled svoje larpurlartističke beskorisnosti.
Jednom sam tako, na primer, četiri meseca pokušavao da izvučem keš sa
svog žiro-računa u "najvećoj" beogradskoj banci, a onda sam
se, slomljen, obratio psihijatru. Kada sam mu poverio svoj slučaj ovaj se
rasplakao, jer i sâm ima račun u istoj banci, pa sam morao da ga vodim
na piće i ubeđujem kako život ima i lepih strana.
Poredak
je, dakle, baziran na apsurdnom izvrtanju vrednosti. To je uvek mučno,
neretko smešno, a ponekad, bogami, i pogibeljno. Student Vladica je svoje
bitisanje u Apsurdistanu platio glavom. Razume se da njegov pravi ubica
nije onaj nesrećnik koji mu je sasuo metak u glavu samo zato što je pokušao
da počini tako užasan zločin kao što je polučasovno ispijanje čaja u
prijateljevoj sobi (usput, opravdavajuća floskula kako su "posete
dozvoljene samo do 23 časa" beskrajno je uvredljiva za odrasle ljude
koji nisu pitomci ni KP doma ni psihijatrijske bolnice); pravi ubica je
onaj koji je "braniocu studentskog ognjišta" tutnuo revolver u
ruke, a to, opet, nije security firma za koju je
radio nego sam Sistem, sama srž morbidnog Antiporetka baziranog na
Antivrednostima.
Samo
naizgled bizaran zločin u Studenjaku utoliko je savršen parnjak onoga što
se tih dana odigralo u Zemunu, gde su "nepoznati napadači"
upali u stan advokata Husnije Bitića – u poslednje vreme dosta angažovanog
na odbrani kosovskih Albanaca po ovdašnjim sudovima – i pretukli ga
toliko da mu je i život bio ugrožen, ne poštedevši teških batina i
uvreda ni njegovu suprugu. Ovaj je događaj već na prvi pogled
prepoznatljiv odraz logike Sistema, jer sve su kockice tu, na dohvat ruke,
i lako se slažu u standardan mozaik: advokat se bavi zaštitom ljudskih
prava, što će reći antirežimskom delatnošću par
exellence; pri tome je još i Albanac, što je već neviđena
drskost. Pravi "sistemski" zločin, prepoznatljiv do gađenja.
Postoji, međutim, i teorija da motivacija napadača nije bila
"politička" nego materijalna: svojom delatnošću Bitić
navodno "pljuje u čorbu" nekim (nadri)advokatima koji uzimaju
silne pare (u hiljadama DM) od porodica optuženih i zatočenih kosovskih
Albanaca tvrdeći da je to jedini način da se izdejstvuje njihovo oslobađanje.
Trik je prostački jednostavan: zahvaljujući odličnim
"kooperativnim" vezama sa režimom i njegovim polit-pravosuđem,
oni zapravo unapred znaju ko će biti oslobođen, tako da je
"usluga" zapravo čista kombinacija magarčenja i reketa. Ali,
tek je ta verzija priče duboko
sistemska, još mnogo više od ponuđene odgonetke u ključu
političko-etničke netrpeljivosti: bezobalna korumpiranost i ležerna
sprega s podzemljem su nešto kao trade
mark Srbije kakvu su stvorili mračni gazimestanski Vraćači
Dostojanstva. Pošto je sve ovo već punu deceniju "tak
normaljno", javnost se nije nešto preterano uzbudila glede Bitićeve
sudbine: prebiti ili ubiti nekoga zbog mržnje ili zbog para ovde je
odavno rutinski deo Logike Stvari.
Zato
je ubistvo u Studenjaku diglo mnogo više prašine – nedostaje prepoznatljiv motiv.
A svako ko je makar čitao ili gledao krimiće zna da je bez
"pristojnog" motiva zločin gotovo nerasvetljiv. Ovde je ime
"tehničkog" ubice doduše poznato, ali se sâm čin ubistva
doima apsurdnim jer izmiče uobičajenim predodžbama o
"legitimnim" pobudama za lišavanje glave: ubica nije iz svega
izvukao nikakvu vajdu, niti je tragedija mogla biti reinterpretirana
nekim "političkim" značenjem koje bi joj podarilo lažni
Smisao. Dakle, tragična besmislica u čistom stanju,
apoteoza sveukupnog apsurda življenja i umiranja u jednom sistematski
razvaljenom društvu. Ali, baš zato, i amblematska,
prepoznatljiva; pucanj u nesrećnog Vladicu spontani je izbruh dugo
potiskivane istine: Sistem je opasan po život, jer su njegova pravila
nakazna. Njegove žrtve borave s obe strane cevi.
Teofil
Pančić
