Biznis
u Srbiji
Šta
uraditi s milion maraka
Ekonomski
konsultanti vlasniku ovolike sume deviza savetuju da kupi tri stana u
centru grada ili ih jednostavno stavi u neku banku u Budimpešti da se
oplođuju
Ako
se izuzmu preporuke poput: "kupiti pasoš neke zapadnoevropske
zemlje", "izneti novac napolje i položiti ga na račun u nekoj
stranoj banci", "čuvati pare u slamarici za neke bolje
dane", ispostavi se da ni eminentni domaći ekonomisti nisu preterano
maštoviti kada ih pitate kako da pametno uložite milion maraka. A to,
valjda, ne bi trebalo da bude problem kada već imate taj novac. Ali,
jeste.
Na
prvi pogled stvar je vrlo jednostavna. Izvoziš maline, kupine, dudinje i
legure bakra, a tako zarađene devize plasiraš u uvoz cigareta, nafte,
viskija, žvaka i ostale robe široke potrošnje. Štaviše, može se
stati na pola puta – profit donosi i šticovanje deviza, pa čak i
njihova prodaja po znatno nižem uličnom kursu. No, ako su pomenuti
uvozno-izvozni poslovi nekome dostupni, to znači da je reč o čoveku s
vezama "tamo gde treba", nekome ko se uklopio u režim dozvola,
kvota i kontingenata. Samim tim, govorimo o pojedincu kome je država
obezbedila monopol, a u takvim uslovima i slepac može da napravi pare, pošto
robu prodaje po ceni koju sam odredi. Zbog svega toga, Nikola Živanović,
član grupe nezavisnih ekonomista G17, a trenutno trgovac hartijama od
vrednosti najvećih svetskih kompanija na Vol stritu, kaže u anketi
"Vremena" da "za onoga ko ne želi svoje ulaganje da štiti
lojalnošću beogradskom režimu i uplaćivanjem reketa u fondove vladajućih
partija" nema neki preterano pametan savet.
NEKRETNINE:
"Ako
govorimo o racionalnom pojedincu koji ne želi da rasipa novac na
visokorizične poslove, izbor se svodi na nekretnine", kaže Živanović.
"Vlasnik nepokretnosti u Srbiji još uvek može da računa na princip
neotuđivosti privatne svojine mada, kako stvari idu ovih dana, možda se
vratimo i na '45. godinu", konstatuje naš sagovornik.
Stanovi,
kuće i garaže će se, inače, u anketi "Vremena" pojavljivati
više puta. Aleksandar Vlahović, partner u međunarodnoj oditorskoj
kompaniji "Dilojt i Tuš", svoj glas za nekretnine objašnjava
ovako: "Rizik je minimalan, cene nekretnina su niže nego ikada i
sigurno će da rastu." Ovaj ekonomski stručnjak preporučuje našem
fiktivnom vlasniku sume od milion maraka da kupi pet većih stanova, od po
sto kvadrata na primer, na dobroj lokaciji i da ih onda rentira. To donosi
mesečni prihod od oko 5000 nemačkih maraka, dakle nije reč o sumi od
koje zastaje dah, ali je zato reč o konstantnom prilivu novca, bez rizika
da on izostane. Još ako se ispoštuju tri osnovna pravila u oblasti
nepokretnosti – lokacija, zatim lokacija i lokacija, zarada ne može da
izostane.
Onome
ko odlučuje da malo više rizikuje, ali i više zaradi, Vlahović bi
preporučio ulaganje kapitala u kratkoročne pozajmice, čime se ovih dana
bave brojne agencije, uključujući i one za promet nekretnina.
"Znamo da privreda vapi za kapitalom, a kamate na ovakve pozajmice su
prilično visoke, pa je stepen povraćaja uloženog novca prilično visok
i siguran", kaže Vlahović. Doduše, da nema visokog rizika, ne bi
bilo ni visokih kamata. Zajmodavac, naravno, raspolaže hipotekom na
nepokretnost onoga kome je pozajmio novac, ali se pravo na hipoteku
ostvaruje na sudu, u sporu koji, s veštim advokatima, može da traje i
godinama. Nešto veći rizik, kaže naš sagovornik, nosi trgovina potrošnom
robom iz uvoza, a duže traje i proces "obrtanja" para, ali bi
on ovakav posao savetovao nekome ko je spreman da investira milion maraka.
Ovaj učesnik u anketi "Vremena" se slaže da je trgovina
uvoznom robom široke potrošnje monopolizovana, da su na nju stavili
zabran ljudi bliski establišmentu, ali ocenjuje da milion maraka nije
suma koja može da poremeti već uspostavljene tržišne relacije, tako da
za relativno malog igrača i ima mesta. Mada jedan drugi sagovornik kaže
da pitamo vlasnika "Delte M", Milorada Miškovića, šta misli o
tome da neko "utrči" na teren uvoza "Rigli" žvakaćih
guma. Nismo došli do Miškovića tako da nismo proverili tvrdnju da je,
kada su žvake u pitanju, odnos uloženog u proizvodnju i nabavku i
prodajne cene – jedan prema deset.
Vlahović,
dakle, nudi nekoliko varijanti za investiranje, ali je apsolutno siguran u
šta ne treba ulagati – u proizvodnju. "U normalnim uslovima, to bi
bilo najpametnije, jer donosi dugoročnu dobit. U našim uslovima –
turbulentno okruženje, stalne promene zakonskih propisa – nije preporučljivo."
SOFTVER
ILI HARDVER: NJegov
kolega profesor Nebojša Savić, stručnjak beogradskog Ekonomskog
instituta, tvrdi upravo suprotno. On bi, kad bi bio u ulozi konsultanta,
preporučio ulaganje u proizvodnju, doduše ne bilo kakvu. "Milion
maraka se može pametno investirati u proizvodnju koja se temelji na
profesionalnoj obučenosti, tačnije znanju", kaže ovaj sagovornik
"Vremena". NJegov predlog je proizvodnja softvera ili hardvera,
dakle elektronika, i to ne samostalna već malo ili srednje preduzeće u
okviru nekog šireg međunarodnog lanca. To obezbeđuje plasman robe na
stranim tržištima, što umanjuje rizik poslovanja. Da budemo iskreni, čini
se da ni Savić ne bi preporučio proizvodnju za domaće tržište koje
opisuje kao "malo, niske kupovne moći i u znatnoj meri
monopolizovano". Savić preporučuje i agroproizvodnju, odnosno
preradu poljoprivrednih proizvoda, takođe u vidu malog preduzeća-farme.
Možda bi srpski premijer Mirko Marjanović savetovao i poslove s pšenicom,
s njenim izvozom, na čemu se takođe može zaraditi. Stručnjaci, međutim,
tvrde da se u ovakvim slučajevima radi o profitiranju na prodaji domaćih
proizvoda po svetu – budzašto. Kao oprezan profesionalac, Savić ne bi
savetovao investiranje u na kratak rok visokoprofitabilne poslove na ivici
legalnosti ili delatnosti koje vas direktno vezuju za državu. U prvom slučaju
nema dugoročnih planova, pa ni zarade, u drugom sve zavisi od države, a
establišment ume da bude ćudljiv.
Savet
smo potražili i od stručnjaka u brokerskoj kući "M&V
Investments" Radeta Rakočevića. Iako berzanski posrednik, a berza
može biti i sinonim za rizik, Rakočević predlaže vlasniku sume od
milion maraka da ih, ukoliko taj novac poseduje u markama, oroči na računu
u nekoj stranoj banci. Ako je sklon osrednjem riziku, Rakočević mu
predlaže da deo novca, recimo dvadeset odsto, pretvori u dinare i izađe
na tržište kratkoročnih hartija od vrednosti. U periodu kada devizni
kurs miruje, prema njegovim rečima, ovo je vrlo isplativ biznis. U slučaju
da je reč o dinarskim sredstvima, u protivvrednosti od milion maraka, naš
sagovornik predlaže pretvaranje 70 odsto te sume u marke i njihovo
polaganje u stranu banku, a izlazak na tržište kratkoročnih vrednosnih
papira s ostatkom dinarske sume. Pet do deset odsto ove sume Rakočević
bi uložio i u kupovinu akcija po osnovu privatizacije, ali ne više od
ove sume.
Ovaj
sagovornik "Vremena", a i svi koji su u vezi s domaćim
finansijskim tržištem, reći će vam da je trgovina akcijama koje su
radnici u Srbiji dobili besplatno uveliko u toku. Iako na to nemaju
zakonsko pravo, radnici svoje deonice već prodaju s diskontom od 20, 30
pa i više procenata, što se, na duže staze, onima koji otkupljuju
akcije može debelo isplatiti. Doduše, veliki je i rizik, u šta se
uverila grupa srpskih gastarbajtera koja je, prethodnih godina, donosila
keš u koferima i od radnika sadašnje "Galenike", a onda ICN
"Jugoslavije", otkupljivala akcije Panićevog carstva. Verovatno
su zadovoljno trljali ruke dok do njih nije došla vest da je država
Srbija preuzela ovu fabriku lekova. Sada im akcije ne vrede gotovo ništa.
Mada, ima investitora koji će ih kupovati i čekati razrešenje sudskog
spora po ovom pitanju.
BANKA
U BUDIMPEŠTI:Zbog
"slučaja" "Galenika" i sličnih akcija države,
ulaganje u akcije gotovo i da nije pomenuto u ovoj anketi našeg lista. Dr
Milan Kovačević, beogradski konsultant za strana ulaganja, podseća da
se po jednom paragrafu srpskog Zakon o privatizaciji, akcijama može
trgovati samo na berzi, dok drugi član istog akta predviđa da onaj ko
prodaje akcije mora prvo da ih ponudi postojećim akcionarima, takozvanim
insajderima. "Jedno iskljlučuje drugo, pa vi procenite koliko možemo
da razgovaramo o ozbiljnim investicjama", kaže dr Kovaćević za
"Vreme". To je jedan od razloga zbog kojeg bi ovaj konsultant
vlasniku milion maraka preporučio, ako to može da izvede, da novac
iznese iz zemlje, barem do najbliže strane banke u Budimpešti. Doduše,
i ovaj sagovornik navodi da je otkup akcija od radnika koji su deonice
dobili besplatno, na duži rok, verovatno isplativ biznis. Prema njegovim
saznanjima, radnici ih prodaju i uz popust mnogo veći od 30 odsto,
pogotovo kada je reč o preduzećima koja su već pokazala da nemaju
performanse koje su se očekivale. Takav je slučaj s cementarama, za koje
se odavno očekivalo da dobiju strane partnere. Ko može da čeka, međutim,
treba da kupuje akcije fabrika cementa. Ta sirovina će uvek biti
potrebna, a sankcije na investicije će, valjda, nekada biti ukinute.
Radnici, s platama od oko hiljadu i po dinara, nisu u situaciji da čekaju
bolje dane i rukovode se onom "daj šta daš, ali odmah".
Ozbiljan
poslovni potez, prema Kovačevićevom mišljenju, bilo bi i investiranje
napolju, čak i na prostoru centralne i istočne Evrope. "Žalosno je
da predlažem nešto što se svodi na odliv kapitala, ali stvari tako
stoje", kaže naš sagovornik, pominjući onako "usput"
investicije na domaćem terenu u stilu nekadašnjeg Zajma za preporod
Srbije.
Vladimir Milovanović
Svet
I
u najrazvijenijim industrijskim zemljama postoje investicije koje nude
veoma visok prinos uz odgovorajuće visoku stopu rizika, kaže za
"Vreme" Nikola Živanović, saradnik G17, trenutno trgovac
hartijama od vrednosti na Vol stritu. "Ali, takva tržišta nisu za
svakog, pogotovo ne za nekoga ko raspolaže s milion maraka, a nije
profesionalni investitor", upozorava naš sagovornik.
"Ali,
vi na Zapadu svoje pare možete da uložite u državne obveznice i da
potpuno mirno spavate, pri čemu vam teče kamata, koja se poslednjih
godina kretala od četiri do osam odsto, u zavisnosti od zemlje. Ako vam
je apetit za rizik nešto veći, mogli ste takođe da uložite u
investicioni fond koji za vaš račun ulaže u širok sprektar akcija na
berzi, pa biste u poslednjih deset godina, recimo u Americi, prosečno
imali prinos na uloženi novac od osam do 15 odsto. Ako imate jake nerve,
možete svoj novac da uložite u fond koji isključivo ulaže u akcije
internet kompanija. U tom slučaju, ulog od milion maraka može da vredi
sedam miliona maraka, ali isto tako vrednost je mogla da padne 200.000
maraka, u
zavisnosti
od toga u koje ste akcije uložili i u kom trenutku ste povukli
ulog iz ove visoko-rizične igre", zanimljiva je priča našeg njujorškog sagovornika.
