Knjige:
Dovlatov
i okolina
Biografija
o sebi
Knjiga
o Dovlatovu je lucidni "miks" naracije i eseja
Savremeni
ruski pisac Aleksandar Genis (rođ. 1953, od kraja sedamdesetih živi u
SAD) prošle je godine “banuo” na srpsko književno tržište - i
izazvao, hvala bogu, dosta pažnje, što je pravo čudo u sredini gde
prevedene knjige uglavnom prolaze “gluvo” jer autor nije na sine,
baki
i dođem
ti sa ovdašnjim kritičarima i novinarima - zahvaljujući
prevodu dveju njegovih esejističkih knjiga, Crveni
hleb i Američka
azbuka, štampanih u istom tomu kod Geopoetike (v. Vreme
od 11. 9. 1999). Samo pola godine kasnije, pojavljuje se novi prevod ovog
pisca, pripadnika “trećeg talasa” ruske/sovjetske emigracije na
Zapadu (Dovlatov
i okolina, prevela Draginja Ramadanski, Geopoetika, Beograd
2000).
Aleksandar
Genis podnaslovljuje svoju knjigu o životu i književnosti svog
savremenika Sergeja Dovlatova odrednicom “filološki roman”, terminom
inače nepoznatim u teoriji i kritici; u predgovoru Vladislav Bajac nudi
svoje tumačenje ovakvog izbora: “Saša Genis je tumačio Sergeja
Dovlatova koliko svim svojim duhom toliko i telom (koje se zove život).
Zato od svoga teksta nije stvorio nijednu žanrovsku odrednicu znanu pod
imenima kritika, esej, predgovor, osvrt, lirska biografija, studija,
panegirik, oda. Zadovoljio se najuzvišenijim, sopstvenim žanrom nazvanim
filološki roman. Ova sintagma vrhunski je domet ljubavi prema rečima. Možda
je proistekla iz kulinarstva: prepredena kuvarica, osim začina poznatih
iz recepta, u jelo stavlja i onaj najvažniji - ljubav. Sve zarad začaranosti.”
Sergej
Dovlatov nije nepoznat ovdašnjoj publici: na srpskom su dostupni njegovi
romani Filijala,
Kofer
i Strankinja,
kao i bezbrojni fragmenti harmsovskih kalambura iz Sola na andervudu i Sola
na IBM-u, razasuti po časopisima; jedna Dovlatovljeva
pripovetka zastupljena je i u važnoj antologiji nove ruske proze Ruski cvetovi zla Viktora
Jerofejeva (Beograd 1999), svakako najvažnijem izboru savremene ruske
proze još od panorame Pljuska
u ruci Dubravke Ugrešić, objavljene još pre desetak godina u
Zagrebu.
Genis
i Dovlatov su se upoznali u Americi, radeći zajedno u redakcijama ruskih
emigrantskih novina i na Radiju
Sloboda. Iako je Dovlatov opsednut “sovjetskim” temama i
ljudima i neuklopljen u običaje i trendove svoje nove domovine - toliko
da čak vrlo nevešto vlada engleskim jezikom - njegova književna
karijera tek u američkom egzilu dobija na zamahu. Izdanja njegove proze
postaju hit među emigracijom “trećeg talasa”, ali takođe i u
prevodu na engleski, probijajući se do takvih renomiranih utvrda američkog
literarnog mejnstrima
kakav je nedeljnik Njujorker,
list koji, u neku ruku, fabrikuje literarne zvezde. Kao briljantan
opservator - u šta čitaoce Američke
azbuke i Crvenog
hleba ne treba posebno uveravati - Genis minuciozno, zahvaljujući
godinama druženja i saradnje s njim, gradi portret kontroverznog pisca,
pri tome ipak dosledno izbegavajući opasnost da se obilje razgaljujućih
anegdota pretvori u samosvrhovito gomilanje dosetki; najviše pažnje ipak
je okrenuto Dovlatovljevom delu i njegovim pogledima na druge pisce,
savremenike i prethodnike, “sovjetsku” i “antisovjetsku” književnost,
aparatčike i disidente, emigraciju prvog i drugog talasa (koja ne
poseduje sovjetsko,
odnosno poststaljinsko
iskustvo življenja u Rusiji...), odnos ka etničkom poreklu
(jevrejsko-jermenskom), Americi, alkoholu, novcu... “Filološki roman”
se tako razgranava u raznim pravcima, bivajući čas dominantno narativno
štivo koje otpetljava klupko jednog života, čas vešta esejistička
pretraga po značajnim toposima Dovlatovljevog opusa. Genis, međutim,
nipošto ne piše klasičnu, “objektivnu”, “sveobjašnjavajuću”
studiju o jednom piscu, prepuštajući takve “domaće zadatke”
akademskoj kritici i teoriji, do kojih sam Dovlatov, anarhičan mada ne i proizvoljan,
nije ni najmanje držao. Dovlatov
i okolina je pre svega enjoyable
- nema adekvatnog srpskog termina za ovo! - međužanrovsko štivo u kojem
je Sergej Dovlatov idealno polazište za pisca - ili, pre će biti,
lajtmotiv - da usmeri svoju majstorsku esejonarativnu
tehniku (neki je nazivaju i “lirska kulturologija”) ka preispitivanju
(i) vlastitih iskustava i nedoumica, odnosa prema Americi, egzilu,
Jevrejstvu, (anti)komunizmu, “staroj” emigraciji koja, onako
bornirana, živi u virtuelnom svetu ideoloških šema, književnoj
avangardi i njenim granicama i ćorsokacima, odnosu novinarstva i književnosti
etc. Mogli bismo, dakle, obrnuti mihizovsku sintagmu autobiografija o drugima:
Genisova knjiga je biografija
Drugoga pisana o sebi, a da to ni najmanje ne oduzima na značaju
njegovom obilnom i ozbiljnom bavljenju likom i delom Sergeja Dovlatova,
centralne figure ruske književne emigracije “trećeg talasa”,
fascinantne a tako “neugledne” (mereno “solženjicinovskim”,
pompeznim merilima) spisateljske individualnosti oko koje su se okupljali
svi koji su krčili i tražili nove puteve ruskoj prozi - nazivali ih
postmodernom ili ne - podaleko (tj. po
strani) od dominantnih, antagonističkih modela, bilo “klasičnih”,
socrealističkih, “narodnjačkih” ili pak disidentskih u odavno
iscrpelom solženjicinovskom ključu, a takođe se i preventivno odričući
jalovog tabananja po bespućima samosvrhovitog eksperimenta koji tako paraerotski uzbuđuje neke
duhove. Na jednom mestu, naime, Genis primećuje kako je Dovlatov u svojim
delima “prikazivao socijalizam kao nacionalnu formu apsurda”. Teško
da se išta tačnije može lapidarno izreći o začudnom Dovlatovljevom
daru da maksimalno oneobiči i “iskosi” rakurs gledanja i prikazivanja
turobne “realnosti” i situacije onog “odviše ljudskog” u njoj, ne
posežući pri tome olako za kabinetskim
kerefekama tipičnim za, recimo, najupornije (tj. najdosadnije) među
srpskim postmodernistima; ovo je i jedno od mogućih objašnjenja zašto
je upravo Dovlatov i na istoku i na zapadu prepoznat kao jedno od najviše
tri-četiri najznačajnija ruska književna imena (uz, recimo, oba
Jerofejeva) poslednjih decenija.
Čarolija
Genisovog “filološkog romana” je u tome što njegov autor nema ni
filoloških ni romanesknih pretenzija u konvencionalnom značenju ovih
pojmova, a da rezultat, nakon čitanja ovih dvestotinak stranica žanrovski
difuznog teksta, zapravo nadmašuje pretpostavljene horizonte očekivanja
čitalaca i jednog i drugog; kao knjiga alhemičarski “smućkana” od
retko funkcionalnog miksa ironije, sete, topline,
humora i esejističke pronicljivosti, Dovlatov i okolina je
najbolji mogući geopoetički adut za dvehiljaditu, jedan od onih darova koji
umornom savremeniku ekranokratske ere dokazuju kako je Tekst i dalje
najpotpuniji i najsavršeniji savremeni
medij, i kako nijedna forma ljudske izražajnosti nije ni blizu
tome da ugrozi njegov primat. Ni u Americi, ni u Rusiji, a najmanje u okolini.
Teofil
Pančić
