Pozorište:
"Klinč" i "Demon"
Istina
koja ubija
Dok
prva predstava doprinosi urušavanju profesionalnih standarda i
komercijalizaciji, drugi komad pruža nadu da je i u opštem
intelektualnom i moralnom posrnuću još uvek moguće baviti se pozorištem
iz umetničkih pobuda
Beogradski
pozorišni život u prošloj nedelji obeležila su dva događaja s potpuno
suprotnim konotacijama. Jedan je dao mali, ali ne i beznačajan doprinos
glavnim tendencijama u našem pozorištu – urušavanju profesionalnih
standarda i komercijalizaciji – dok je drugi pružio nadu da ipak nije
sve izgubljeno, da je i u opštem intelektualnom i moralnom posrnuću, još
uvek moguće baviti se pozorištem iz vokacije, iz stvarnih umetničkih
pobuda. Ali, pođimo od početka.
Komad
"Klinč" savremenog ruskog pisca Aleksandra Slapovskog neosporno
predstavlja izuzetno težak zadatak za inscenaciju. Na prvi pogled stiče
se utisak da je radnja duboko uronjena u konkretni milje, u milje
savremene gradske zabiti ("pustara na rubu stambenog bloka"), u
kome se, zaista kao u klinču, sudaraju malograđanska uravnilovka i
izazovi maloletničkog kriminala. Međutim, u pažljivijem čitanju primećuje
se da pisac zanemaruje društvene i psihološke mehanizme, da je realistički
okvir samo privid, da se komad svodi na čak suviše ogoljenu mada vešto
postavljenu misaonu konstrukciju. Glavni lik, Devojka, postaje tako
"gola" metafora iskušenja koje primorava jednu zajednicu da se
suoči sa samom sobom (Devojka: "Neprijatno ti je kada istinu govori
neko drugi.").
ZAMKE
TEKSTA: U
predstavi na sceni pozorišta "Boško Buha" (A.I. Slapovski
"Klinč"; režija Gorčin Stojanović; Pozorište "Boško
Buha" i privatni producenti), reditelj Gorčin Stojanović je očigledno
prepoznao spomenute zamke teksta, pa nije gradio žanrovsko i stilsko
jednoglasje. Međutim, reditelj jeste izbegao jednoglasje, ali nije
dosegao višeglasje; da ostanemo u muzičkom žargonu, njegova postavka
predstavlja potpunu kakofoniju tema, žanrova i stilova. Predstava zapinje
od jednog do drugog pojedinačnog i izolovanog rešenja, a glumci pokušavaju
da spoljnim efektima nadomeste nedostatak rediteljske postavke. Tako
nastaje monotona parada oveštalih glumačkih trikova (Danica Maksimović
i Boris Komnenić) i glumačke neveštine (Bojana Maljević), parada koja
odvodi predstavu u vode lošeg zabavljačkog teatra.
Neke
stvari je teško pomisliti, još teže izgovoriti, a najteže napisati,
ali ipak, zarad opšteg interesa, moraju da se zabeleže: igra Bojane
Maljević u predstavi "Klinč" ne zadovoljava profesionalne
standarde. To je primer "pokazivačke" glume, one u kojoj glumac
doslovno pokazuje ono što lik radi, misli, oseća. Glumica ne uspostavlja
saradnju sa partnerima, pa njena rešenja ostaju izolovana i spoljna. Ovde
nije reč o nekom svesnom distanciranju od lika, o začudnosti, jer začudnost
ima za cilj da nas uznemiri i opomene, a igra Bojane Maljević ne postiže
te efekte. Jedini rezultat koji ona ostvaruje jeste markiranje mangupskog
držanja mlade delinkventkinje. Ova uloga zaslužuje pažnju ne samo zato
što ima središnje mesto u konkretnoj predstavi već i zato što, na opštem
planu, ukazuje na tendenciju urušavanja profesionalnih standarda u našem
teatru.
ARENA
ŽIVOTA: Ono
što nas pre svega drugog raduje u predstavi "Demon" (I. B.
Singer: "Demon"; režija Egon Savin; Narodno pozorište –
Scena "Raša Plaović") jeste izbor teme. Egon Savin se odlučuje
da kroz Singerov tekst, duboko uronjen u jevrejsku tradiciju, razvije
krajnje univerzalnu priču o privlačnosti nepoznatog, o snazi strasti i
iluzije, o problematičnoj vrednosti one istine koja ubija (junakinja se
prvo strasno zaljubljuje u demona, zatim pati kada otkriva da je demon
zapravo njen nevoljeni prosilac od krvi i mesa, da bi na kraju umrla srećna
zahvaljujući jednoj laži). Dakle, reditelj zanemaruje i zahteve publike
za zabavom i zahteve kritike – one mlade i drčne – za angažmanom i,
prateći svoje autentične umetničke porive, smelo se opredeljuje za
ovakvu temu.
Pored
izbora teme, raduje nas i izbor scenskog jezika, koji je takođe apartan,
ekskluzivan i zahtevan, bar na nivou rešenja prostora. Reditelj Savin i
scenograf Miodrag Tabački smeštaju i gledaoce i glumce na pozornicu
Scene "Raša Plaović", i to tako što glumce zatvaraju sa četiri
visoka drvena zida, a gledaoce ostavljaju da spolja, sa galerija, vire
kroz uske otvore u mali izvođački prostor. Pošto se dramska radnja
svodi na osnovne, suštinske, intimne ljudske odnose i pitanja, ovakav
prostorni odnos može da se protumači kao metafora za arenu života, u
kojoj nema ni bekstva ni sklanjanja (glumce posmatramo sa sve četiri
strane), ali i kao scensko opredmećenje voajerskog pogleda u intimu.
Dodatni sloj značenja ovog odličnog rešenja može se pronaći i u
metaforičnom poistovećivanju Kabale, na čije se učenje Singer
nadovezuje, sa tajanstvenom zgradom.
TONALITET:
Ovakvo
rešenje prostora asocira na trend u savremenom ruskom pozorištu
(reditelji Ginkas, Fokin, Janovska, scenografi Barhin, Kolejčuk,
Velikanov), gde je publika gotovo uvek malobrojna i smeštena na
pozornicu, a izvođački prostor više nego kameran, ali i na predstavu
"Babilon" Tomaža Pandura. Ovu opasku ne treba shvatiti kao
primedbu; iskreno se radujemo što je naše pozorište konačno počelo da
"trpi" i kreativno koristi pozitivne uticaje vodećih svetskih
pozorišnih tokova.
Mladi
tumači glavnih uloga Zlatija Ocokoljić (Tajbele) i Daniel Sič (Alhonon)
dosta su se namučili sa Singerovim tekstom zbog njegove misaone složenosti.
Međutim, oni su osnove svojih likova i odnosa ipak postavili, tako da
verujemo da će se njihova igra unaprediti, a neka potencijalno snažna
dramska mesta, koja trenutno "padaju" (na primer, Alhenonov
pristanak da slaže zarad Tajbele), zazvučati u pravom tonalitetu. To je
ovoj predstavi potrebno da bi, u punoj meri, označila nagoveštaj
ozbiljnijih umetničkih razmišljanja u našoj pozorišnoj oblomovštini.
Ivan Medenica
