Žene
XX veka (9)
Noge
Značajan
deo ženskoga tela, uslov stabilnosti i mobilnosti istovremeno, praktično
nije postojao u svakodnevnom životu zapadnog sveta sve do XX veka – što
u posebnoj svetlosti otkriva kratkoću trajanja ljudske kulture,
samouverenost zapadnih kultura i status žene u njima
Ako
poželimo da se utešimo u prehrišćanskoj antici, sa svim našim
zabludama o "slobodi tela", naći ćemo uglavnom ženske noge
kao predmet sakrivanja i otkrivanja, dakle želje ali ne i tolerancije:
kada nije reč o eksplicitno seksualnim scenama, gole noge se na antičkim
vazama pojavljuju pre svega u scenama otmice, bekstva i nasilja. Ostaje da
se pomirimo s tim da su evropske kulture teško podnosile ženske noge, za
razliku od dobrog dela vanevropskih. Od cenzurisanih nogu španske
kraljice, koja nije mogla da primi na poklon čarape "jer kraljica
nema nogu", pa do najlon čarapa kojima su američki vojnici u Evropi
posle Drugog svetskog rata tražili put do viših ciljeva na ženskome
telu, istorija ženskih nogu je istorija nesporazuma između polova,
uglavnom ispoljenih u različitim oblicima nasilja nad ženama. Još i
danas se ključno pitanje pokazivanja ženskih nogu prikazuje u
cenzurisanom obliku dužine
suknje, ponavljajući tako kroz ceo vek traumu skraćivanja
suknje koja se muškarcima dogodila posle Prvog svetskog rata. Dok se
probijamo kroz vruće leto, okružene na svakome koraku izborom najneobičnijih,
krivih, dlakavih, predebelih ili pretankih muških nogu u smelo komotnim
kratkim pantalonama, nosimo kulturno ugrađenu cenzuru da žene sa manje
lepim nogama ne treba da ih pokazuju, a da se žene sa lepim nogama izlažu
muškome nasilju ako ih pokazuju! Drugim rečima, noge treba
demitologizovati, polno depolitizovati i učiniti ih neprikosnovenim
vlasništvom žena. Fotografija Michelle Morgan, mlade, lepe, slobodne i
srećne u igri sa sopstvenim telom i elastičnošću svojih savršenih
nogu, negde 1949. na plaži u Cannesu, neka bude programski simbol takvoga
pristupa.
ZA
BEŽANJE:
Ljudsko telo je u ogromnoj meri proizvod kulture, žensko više nego muško,
jer je više podređeno željama nosilaca vlasti u kulturi. Roland Barthes
je u svom eseju S/Z zaključio da pohvala ženskome
telu u francuskoj trubadurskoj poeziji otkriva kanibalski princip po kome
je žensko telo "podeljeno" na oči, vrat, grudi... i noge,
dodali bismo. Muškarac-trubadur verbalno "konzumira",
kanibalizuje delove ženskoga tela, pre nego što pokuša da zadobije
celinu. No noge nose još niz značenja upisanih u istoriju odnosa među
polovima. Dok se u prvobitnom ljudskom sretanju muškarcu gleda u ruke
(koje mogu nositi oružje), ženi se gleda u noge (koje mogu pobeći). Viševekovna
vladavina sukanja, vizualne kontrole ali i direktne smetnje ženi da se
brzo kreće, sažima versku odnosno moralnu cenzuru i potrebu muške
vlasti da pri sebi stalno ima osigurano seksualno zadovoljenje. Nije
potrebno ići daleko, niti u freudijansku psihoanalizu, niti u
antropomorfno ilustrativnu teosofiju, da bi noge, predvorje uživanja,
potvrdile svoju visoku ambivalentnost na mapi ljudske telesnosti.
Ples,
sport i higijenski zahtevi moderne medicine potpomogli su pojavljivanje i
ostajanje vidljivih ženskih nogu u ovome veku. Zato su noge same ženska
ikona, a ne čarlston haljinica sa prorezima, mini-suknja ili šorc. U
novom istorijskom kontekstu, mode dugih sukanja, recimo "puž-suknje"
sedamdesetih godina ili maksi suknje u nekoliko navrata, podjednako su
osveta žena i tekstilnih proizvođača. Kulturna istorija položaja ženskih
nogu pokazuje ne manje sudbonosne promene. Sedenje, za noge neuporedivo
udobnije u dugačkoj suknji, primoralo je žensko telo da izmisli
najneudobnije mogućne poze koje odgovaraju cenzorskim zahtevima, kada su
se suknje skratile: prekrštene noge, poza idealna za razvoj venoznih
oboljenja i smanjivanje cirkulacije, grčevito u svakoj situaciji
sklopljena kolena, savršeno za artrozu i celulit, dakle upravo one
bolesti i neprilike koje uništavaju lepotu nogu. Otkrivene noge su,
paradoksalno, smanjile u nekim situacijama slobodu kretanja, i ugrozile žensko
zdravlje – ali to nije njihova krivica, već posledica ozbiljnije
cenzure drugih, za funkcionisanje kulture još rizičnijih delova tela.
MALO
VIŠE:
U popularnoj kulturi XX veka samo se jedan autor usudio da napiše i
otpeva sasvim trubadursku, ozbiljnu i nežnu pohvalu tome teško
imenovanom, najviše cenzurisanome delu ženskoga tela – George
Brassens, francuski šansonjer. Njegova šansona zove se isto kao i
Barthesova zabeleška iz pomenute knjige, kao i sam trubadurski žanr,
preuzet iz heraldike: blason,
"grb", skup oznaka jednog kolektiva, u ovome slučaju ženskog
kolektiva. Brassens je opravdao svoj gest potrebom da se najvažniji deo
ženskoga tela oslobodi vulgarnih naziva i da konačno dobije "jedno
lepo hrišćansko ime". Zahtev je potpuno razumljiv u kulturi
obuzetoj jezičkom uglađenošću kakva je francuska. No istorijski
(zapravo praistorijski) uzrok ovome razmeštanju tačaka polnoga zanimanja
na ljudskome telu jeste upravo u konstruisanju čoveka kao dvonožnog bića,
jedinstvenog, usamljenog i ranjivog u svetu životinja i, kako izgleda,
beznadežno uverenog u svoju moć. U toj konstrukciji, ženske noge
preuzimaju kompleksnost, dvostruka merila, estetičku nadgradnju, ukratko
sve uspomene na probleme i lutanja dvonožnog kulturnog napretka,
ostavljajući muškim nogama zastrašujuće kulturno siromaštvo. Možda
bi muškarcima dobro došlo kakvo stoleće kretanja, rada i zabave u dugačkim
suknjama, kako bi i njihove noge dobile kulturnu višeznačnost?
Ženske
noge nose, sem tela, i odgovornost svoje kulturne istorije. Svaki element
ženske gestualnosti oko nogu – podizanje čarapa, povlačenje suknje,
prekrštanje nogu, izuvanje cipela – govori o jednoj ili više faza
istorije žena u kulturi. Kombinacija zahteva cenzure i seksualnosti je od
generacija, stotina miliona kineskih žena načinila potpune invalide, čiji
je svaki autonomni pokret izazivao užasne bolove: stopala su morala biti
mala, dečija. Od "malih nogu" devojčicama su savijali, lomili
luk tabana, gnječili nožne prste dok ne bi atrofirali ili otpali od
gangrene, čija je žrtva mogla biti i devojčica sama. Tek kada više
nije mogla da se služi svojim nogama, devojka je bila prihvatljiva za
brak. Ova očigledno univerzalna muška fantazma o malome, slabom i lako
kontrolisanome ženskom telu danas se može prepoznati u izgladnelim i
premladim manekenkama. U nezaboravnoj Andersenovoj bajci, Mala Sirena
zamenjuje svoj božanski glas, plivanje i vladanje nad vodama za par
bolnih nogu, kako bi se približila princu kojeg je prethodno spasla iz
mora. Princ, doduše, ume da ceni lepe noge, ali za sebe odabira socijalno
odgovarajuću princezu koja govori šta treba i gde treba. Suočene sa
mogućnim sudbinama Pepeljuge i Male Sirene, žene XX veka dosegle su bar
to da se za gubljenje glasa i za obuvanje staklenih cipelica mogu same
odlučiti.
NA
SVOJIM NOGAMA:
U popularnim verovanjima, nestabilnost na nogama (hromost) još uvek se
povezuje sa izuzetnom seksualnošću, i muškom i ženskom. U prvoj
polovini XX veka, novi ukus za blagostanje i luksuz smislio je noge u
obliku šampanjskih flaša kao idealni model. Pritisnute sa svih strana mišićavim
ili skeletastim uzorima, žene danas teško rade na tome da njihove noge
izgube svaku mekoću i obline. Celulit, ta uspomena na plodne i korisne
hormonske promene u ženskome telu, vidljiva istorija ispisana pod kožom,
postao je manipulativni centar oko kojeg amoralna industrija lepote zgrće
novac. Umesto da slede primer Crnkinja, koje su industriji zabave
nametnule svoje specifične obline, i bezbrižnost prema starosti i
debljini žena Indije, muslimanskog sveta ili Istočne Evrope, žene
zapadnog sveta danas kao da su najneurotičnije od svih kada je reč o
nogama. Ima li leka za tu neurotizaciju? Mogućan odgovor treba tražiti u
zdravstvu, klasičnom i alternativnom, uporednoj antropologiji, analizi
mode i u različitim tehnikama opuštanja i uređivanja udobnog života u
jedinome telu koje imamo. No možda važnije od svega, ženska osvešćenost
za žensku istoriju i žensku kulturu, koja može da blagotvorno
relativizuje sve pokušaje manipulacije, usmeravanja, podjarmljivanja žena,
bilo da to izvodi neko drugi ili da to čine same sebi. Drugim rečima,
kada sastavni deo osnovnog obrazovanja bude i nešto žensko
(ženska istorija, ženska kultura, ženska prava), žene će čvršće
stajati na
svojim nogama.
Svetlana
Slapšak
