Surdulica, godinu posle
Kolateralna obnova
Srušene kuće Vojislava i Stojadina Milića trebalo
je da postanu spomen-park. Od toga se kasnije odustalo, pa su kuće započete,
vrpce presečene. Tu se i stalo
Surdulica, simpatični
južnosrpski gradić blizu granice Bugarske i Srbije, narednih meseci će
se suočiti sa traumatičnim sećanjima na prošlogodišnje NATO
bombardovanje. Raketiranje je započelo 6. aprila, a jezivi saldo je sledeći:
potpuno je zbrisano 50 kuća, oko 500 objekata je teško oštećeno i
predviđeno za rušenje, teže ili lakše je povređeno oko 150 ljudi, a
imena tridesettroje Surduličana na spomeniku u centru varoši svedoče o
tragičnim posledicama "kolateralne štete".
U Zmaj-Jovinoj ulici, 27. aprila u podne, projektil je pogodio porodičnu
kuću Vojislava Milića, a pod ruševinama je ostalo devetoro ljudi, od
kojih šestoro iz najuže Milićeve porodice: supruga, sin, snaja i troje
unučadi. Istoga dana stradale su i ulice Drinske divizije, Jugoslovenska,
Beogradska, ali tamo, srećnim slučajem, nije bilo ljudskih žrtava. Četiri
dana kasnije, 31. maja, cilj je bila Specijalna bolnica (sanatorijum), gde
je smrt trenutno snašla 19 ljudi, a od posledica je posle dva dana
preminula još jedna osoba.
Vojislav Milić, čovek kome je rat kao retko kome zacrnio život,
tumara po dvorištu prepunom ostataka građevinskog materijala. U dubokoj
je crnini, s progrušanom bradom, praznog pogleda. Govori tiho, skoro
apatično. Živi u staroj kući, koja je nekim čudom ostala koliko-toliko
čitava. Zašto, kad mu je nova izgrađena? "Sad ćeš da vidiš",
kaže, "pa sam oceni da li tu može da se živi."
Ceo ambijent oko kuće, koja inače spolja deluje gotovo, ukazuje da je
tu nešto započeto pa ostavljeno. Okolo su duboki rovovi, a iz temelja štrče
cevi još nepriključene na kanalizacionu mrežu. Unutra, osim stolarije,
nema ničega, ako se ne računa lom na sve strane – zarezane drvene
zidarske skele, korita za malter, prazne gajbe od piva, svakojaki šut i
đubre. Retko koja vrata se zatvaraju, prozori su poduprti letvama.
Vojislav sklanja jednu, a ceo prozor mu umalo pada na glavu. U podrumu, na
dva pedlja od zemljanog poda, oljušten malter – tragovi vode koja je tu
bila u vreme obilnih kiša. "Imao sam jednu od najvećih i najnovijih
kuća u Surdulici", priča Vojislav, a evo šta sam dobio. Uskratili
su me za sto kvadratnih metara, ali to i nije tako važno, samo da su ovo
završili. Zašto nisu? Ja ne znam, zna Miroslav Stojiljković, predsednik
SO-a Surdulica, i preduzimač iz Šapca, koji je pravio ovo kod mene, ali
je i celu jesen radio i na njegovoj kući; da li možda njemu nije završio?
Inače, prvo su vršili pritisak na mene i brata Stojadina da nam kuće
prave na drugom mestu a da ovde bude nekakav spomen-park. Pod pritiskom
smo i na to pristali, ali su oni kasnije odustali, pa su kuće ovde započete,
dok nisu presekli one njihove vrpce, pa onda tako ostavili. Ničemu se više
ne nadam od države", nastavlja Vojislav, "pokušaću samo da
stignem do Milutina Mrkonjića (prvi čovek Direkcije za obnovu i
izgradnju) i Milana Milutinovića (predsednik Srbije) da se požalim, a
jedino zahvaljujem Draganu Tomiću i 'Simpu' što su mi dali građu za
krov za staru kuću, oluke i nameštaj – krevet, tepih, šest stolica i
stočić. Nekoliko puta sam bio u opštini, oni me upućuju na vranjsku
'Novogradnju'. A od države sam dobio po 13.000 dinara za svakog
poginulog, i pirinač i makarone. Šta će mi to? Daj mi ono što nema u
radnjama, a ovo ću i sam da kupim. Inače, u vranjskoj 'Beobanci' mi je
ostalo više od 70.000 DEM devizne štednje, a pokojna žena Stamenka je u
nedrima držala 25.000 DEM da sinu kupimo kola, a posle tragedije su mi
dali samo 700, ej! Kao, toliko su našli. Kad je ono bio Mirko Marjanović,
hteo sam da idem kod njega.
Kako zašto? Da se žalim", završava Vojislav.
U Ulici Drinske divizije izgrađene su tri lamele sa 22 stana. Ovde sve
deluje sređeno, a opet je primetno da bar u polovini stanova ne živi
niko. "Eto", produžava Vojislav, "ove zgrade; ranije su tu
bile nekakve barake, skoro šupe, a svi su bolje prošli od mene. Tu nije
bilo ni kupatila, ni kuhinje, živ čovek nije mogao da stanuje. Sad su
sve dobili, primaju i namirnice, svakakvu pomoć. Čuo sam da su neki
govorili da bi Klintonovu sliku stavili na zid", ogorčen je Milić.
U krugu Specijalne bolnice, odnosno sanatorijuma, novo zdanje
stacionara dominira nad kompleksom zapuštenih paviljona u kojima se tek
ponegde naziru znaci života – zavese na prozorima i pokoja saksija sa
ubogim cvećem; tu su smeštene izbeglice. Ispred stacionara, koji je tada
bio sravnjen sa zemljom, skulptura i spomen-ploča sa poznatim trivijalnim
tekstom: "Svet se oduvek deli na rušitelje i graditelje...", te
obaveštenje da je premijer Srbije Mirko Marjanović 22. juna 1999. godine
proglasio početak obnove i položio kamen-temeljac za novu zgradu. Isti
graditelj je početkom decembra novoizgrađeni stacionar predao na korišćenje,
ali se, eto, on još ne koristi, a bolesnici su u pomoćnoj zgradi.
U međuvremenu je premijer nagrađen septembarskom Plaketom oslobođenja
Surdulice za postignute rezultate u obnovi i izgradnji, prilikom predaje
ključeva deset novih kuća i 22 stana, što je, svakako, propraćeno i
odgovarajućim RTS talambasanjem. No, da li stvari stoje baš kao na TV
ekranima?
U Jugoslovenskoj ulici, prekoputa kasarne, još tri nove kuće. Vlasnik
prve Slavko Veličković nema dovoljno reči hvale za državu i
rukovodstvo: "Prezadovoljan sam onim što su učinili za mene. Kuća
je po kvadraturi ista kao i srušena, s nešto izmenjenim rasporedom, ali
to mi odgovara. Dali su mi i nameštaj. Doduše, preduzimač je pokušao
da nešto fušari, ali ja sam po struci građevinski tehničar, pa sam
stalno bio uz radnike i kontrolisao ih. Ponavljam, da mi se ukaže
prilika, ljubio bih ruke Miloševiću, Tomiću i Mrkonjiću",
egzaltiran je Veličković.
Već u sledećoj kući, sasvim drugačija priča. Tu živi stari bračni
par Božilović, 76-godišnja Dušanka i 79-godišnji Dobrivoje. "Ma
ništa nismo zadovoljni", kažu skoro uglas. "Prvo, zašto nova
kuća nije izgrađena na istom mestu gde je bila i stara? Drugo, stara je
imala 100 kvadratnih metara, nova 70 – zašto su mi zakinuli 30
kvadrata? Kad sam se pobunio, preduzimač mi je zapretio da će da prekine
radove, pa neka sam gradim. A šta su uradili", retorički pita
Dobrivoje, "još mi nije priključena kanalizacija, strujna
instalacija nije dobro izvedena pa sklopka ne reaguje, stolarija, oluci,
ma ništa nije kako valja. Stepenište je tako usko, kao da ću po njemu
da provodim mrave, a povrh toga nema ni ogradu, star sam, strah me da ne
padnem. A kao kruna svega, evo ovaj šna... ška..." Šank?! "E,
taj de, šank. Šta će nama starcima šank, da nećemo u ovim godinama
kafanu da otvaramo? Žalio sam se, ali nikakve fajde", razočarano će
Dobrivoje.
Kuća Slobodana Milića, Vojislavljevog sinovca, takođe je srušena
tragičnog dana. "Pet komisija je prošlo, a nijedna nije donela
nikakvo rešenje. Dali su mi 1000 blokova, s tim sam nešto počeo i tu
stao. Nezaposlen sam, supruga mi je u drugom stanju. U prodavnici od koje
smo živeli uništena mi je sva roba, a ne mogu da radim, jer je lokal
predviđen za rušenje. Odem kod predsednika opštine, on me šalje u CIP,
tamo sve obećaju i upute me u 'Novogradnju', gde mi kažu da oni s tim
nemaju veze. Zatvoren krug", širi ruke Slobodan.
U Beogradskoj ulici, naselju karakterističnog imena – Piskavica, srušene
su dve kuće. Suburbano naselje, blato do kolena; šta je NATO ovde gađao,
to valjda samo oni znaju. Iz većine neomalterisanih kuća, izdvajaju se
dve novosagrađene, jedna uz drugu. U prvoj, ljubazno nas prima Draganka
Cvetković, koja je onda satima bila zatrpana ispod ruševina: "Hvala
ljudima dobre volje, zadovoljna sam za sada, a kako će biti, videćemo.
Ostali smo bez stvari, ali snaći ćemo se. Kuća je veća nego što je
bila srušena, oko koje sam se sa ocem izmučila, ali važno je da smo
ostali živi. Kažem, kućom sam zadovoljna, ali problem je drugi: zbog
posledica bombardovanja nisam mogla da radim kao ranije, pa su me iz
'Jumkovog' pogona u Belom Polju 10. septembra uputili na berzu rada. A da
zlo bude veće, i 23-godišnji sin mi je nezaposlen, a bio je mobilisan
celo vreme rata. Od čega ćemo živeti?", pita se Draganka.
Njena prva susetka Radica Ristić zabavlja se s unučetom, rođenim
neposredno posle rata: "Zahvaljujem prvo Bogu – ostali smo živi
– pa državi. Kuća mi je, doduše, po kubaturi bila veća, ali nezavršena.
Pa iako je ova manja, završena je i moja. Nezadovoljna sam time što ništa
od osnovnih stvari nismo dobili, čak ni televizor, a skoro svima su dali.
Jedino smo dobili krevetac i grejalicu od opštine, a novčano su nas
pomogli Gimnazija i Poljoprivredna škola, gde radim kao spremačica",
završava Radica.
Na kraju, ponovo tužni kućerak Vojislava Milića. Preko puta, dve novosagrađene kuće iz programa obnove i izgradnje. Po kvalitetu se očigledno izdvajaju od ostalih koje smo obišli. "Ova prva je Milorada Anđelkovića, funkcionera Crvenog krsta", odgovara. A druga, čiju portu veselo ukrašava cvetni aranžman, znak nedavnog venčanja? To je, bez izraza kaže Vojislav, kuća Slobodana Miloševića.
Goran M. Antić (AIM)
