Otkrića: Vruća linija Beograd - Zagreb
Slobofon - Franjofon
Kao što se i očekivalo, novi predsednik Hrvatske
Stipe Mesić otkrio je i objavio postojanje specijalnog telefona kojim su
Franjo Tuđman i Slobodan Milošević razgovarali kad se nisu viđali lično.
Otkriće je izazvalo nešto neugode u Hrvata, ali srpsku stranu nije
potreslo. Sada se radi na sortiranju tonskih zapisa i dokumenata, što obećava
dalji dramatični razvoj
Kažu da je Stipe
Mesić, obilazeći Banske dvore na Pantovčaku (bivšu Titovu vilu
"Zagorje"), doživeo dva iznenađenja: prvo je naišao na Ivicu
Ropuša, bivšeg portparola HDZ-a i našao ga kako zamišljeno gleda kroz
prozor u vrt; ostavio ga je još nekoliko meseci dok mu ne nađu drugi
posao. Onda je naišao u Tuđmanovom kabinetu na jedan telefon koji stoji
na nekoj crnoj kutiji i ćuti danima. Mesićevom savetniku za nacionalnu
bezbednost i šefu Ureda za nacionalnu sigurnost Republike Hrvatske
Tomislavu Karamarku (bivšem šefu zagrebačke policije) trebalo je
nekoliko dana da ustanovi o kakvom je telefonu reč, kako radi i čemu je
služio. Reč je, kako je Mesić zatim - vidno zadovoljan - objavio, o
specijalnom kripto-zaštićenom, tj. šifrovanom uređaju za komunikaciju
glasom, faksom i digitalnim podacima kojim se pokojni predsednik Hrvatske
Franjo Tuđman služio kada bi želeo da čuje glas svog najboljeg
saveznika Slobodana Miloševića, ali i nekih drugih ljudi.
TEHNIKA NARODU: Čitalac će se sigurno setiti Aleksandra Solženjicina
i njegove najbolje knjige "U prvom krugu": tamo su opisani
herojski napori grupe logoraša GULaga da drugu Staljinu za rođendan
naprave jedan takav kripto-zaštićeni telefon, pa da može da zivka druga
Beriju bez straha da će ga Amerikanci i Englezi prisluškivati. Aleksandr
Isajevič zna šta govori: on je sam kao "zek" (logoraš) radio
na tom projektu, jer je bio sjajan matematičar. Kada čovek danas pogleda
napredak nauke i tehnike, ispada da su "zekovi" iz instituta u
Mavrinu bili na dobrom putu: svi najmoderniji sistemi šifrovanja glasovne
komunikacije zasnivaju se na kodiranju i dekodiranju akustičnih vibracija
kroz mikrofon koji ih pretvara u električni signal. E, sad: sve što se
pretvara u struju, ispostavilo se, dade se šifrovati na razne načine.
Izum šifrovanog telefona, inače, veoma je uspelo rešenje nepostojećeg
problema: naime, šifrovanje pisanih ili digitalnih poruka daleko je
jednostavnije, jevtinije i pouzdanije. Ali, kako smo naučili od Solženjicina,
državnici vole da telefoniraju, pa tako danas imamo veliku ponudu raznih
sistema za šifrovanje glasa...
Telefon koji je Stipe Mesić otkrio u svojoj novoj kancelariji po svemu
sudeći je "Phillips", model "PNVX 2118 Spendex 2600".
Reč je o veoma kvalitetnom uređaju koji može da radi i kao običan
telefon i koji ima interfejs za faks i digitalni prenos zaštićenih
podataka. Glavna karakteristika takvog telefona je što je za zaštićenu
komunikaciju potreban posebni par kartica, koje se zovu "Phillips
Smart Card", pametne kartice koje imaju PIN kod za korišćenje (kao
GSM telefoni) i sadrže kompjuterski čip sa generatorom šifre. Dakle, da
bi razgovarali intimno, da ih niko ne čuje, Tuđman i Milošević morali
su da imaju svako po jednu karticu koju utaknu u uređaj. Kartica za svaki
razgovor proizvede šifru za jednokratnu upotrebu, a druga kartica je
prepozna i primeni. Kad se njih dvojica ispričaju, šifra se obriše,
tako da ne postoji mogućnost primene iste šifre dvaput, što je najveća
opasnost u kriptografiji. Takav telefon pruža mogućnost zaštićenih
razgovora sa više različitih posednika kartice, naravno: Tuđman je uz
upotrebu jednog para kartica mogao da priča sa Miloševićem; uz upotrebu
drugog para sa svojim ambasadorom Žužulom u Vašingtonu; uz upotrebu trećeg
para sa ambasadorom Karakašem u Varšavi itd. Princip rada je da uređaj
pretvara ljudski glas u digitalni oblik i onda ga šifruje ključem koji
je sadržan i u sagovornikovoj kartici koja dešifruje signal i pretvara
ga natrag u ljudski glas. Takav telefon može da koristi običnu
telefonsku mrežu, ali i specijalne mreže i satelitske uređaje.
TUĐMAN KAO NIKSON: Po nekim izvorima "Vremena", taj je
telefon nabavljen dosta davno; navodno ga je Milošević poklonio Tuđmanu.
To se čini logičnim, jer je bivša SFR Jugoslavija nabavljala takve
telefone i ranije, uglavnom za vojsku i korišćenje u mreži specijalne
telefonije. Ta zabava inače nije jevtina, jer uz takav uređaj ide i
specijalni kompjuter za generisanje šifara i programiranje kartica, tako
da je reč o sistemu dosta komplikovanom i skupom; čip na kartici, naime,
ima ograničene kapacitete i treba karticu osvežavati. Prednost sistema
je u tome što se zasniva na kartici koju je lako nositi okolo, ako je
sistem raširen po državi i - recimo - diplomatskim predstavništvima.
Telefon koji je Stipe Mesić našao na Pantovčaku, međutim, bio je
bez kartice, dakle neupotrebljiv za zaštićenu komunikaciju. Potraga za
karticom traje, a neki izvori "Vremena" iz Zagreba tvrde da je
tu karticu otuđio Tuđmanov savetnik za bezbednost Markica Rebić. Razlog
bi bio jednostavan: bez kartice i poznavanja njenog PIN broja (za ličnu
identifikaciju) uređaj je neupotrebljiv, pa se iz memorije ne mogu dobiti
podaci o obavljenim razgovorim (pozvani broj, trajanje itd.).
Nije, međutim, kripto-zaštićeni telefon jedini put za
rekonstruisanje odnosa pokojnog Franje Tuđmana sa Slobodanom Miloševićem.
Tuđman je, naime, mnogo držao do svog državničkog rada, pa je - kao Ričard
Nikson onomad - dao da mu se kabinet i sve telefonske linije ozvuče i da
se svi razgovori krišom snimaju - za istoriju. Mesićeva ekipa je
prilikom preuzimanja prostorija pronašla veću količinu kvalitetnih
mikrofona poznate austrijske firme "Sennhauser" smeštenih na
odgovarajućim mestima. Prilikom preuzimanja arhive otkriveno je 850
tonskih kaseta i traka i oko 13.000 stranica prepisa raznih razgovora.
Prema zagrebačkom nedeljniku "Nacional", iz arhive nedostaju
prepisi i snimci Tuđmanovih razgovora od 1991. do 1999. sa sledećim
licima: Matom Bobanom, pokojnim predsednikom Herceg-Bosne; Ivićem Pašalićem,
savetnikom za unutrašnju politiku; Gojkom Šuškom, ministrom odbrane do
svoje smrti 1998; Ivanom Jarnjakom, ministrom unutrašnjih poslova i zatim
šefom Ureda za nacionalnu sigurnost; Zlatkom Canjugom, potpredsednikom
HDZ-a, predsednikom fudbalskog kluba "Croatia"
("Dinamo") i svojom uzdanicom; i sa Suadom Rizvanbegovićem,
direktorom "Croatia osiguranja", ali mnogo važnijem u svojim
svojstvima ličnog prijatelja, teniskog partnera, predsednika Teniskog
saveza i čoveka kroz čije ruke su prolazili mnogi veliki novci. Novi
ministar unutrašnjih poslova Šime Lučin odmah po preuzimanju dužnosti
izjavio je da mu stižu upozorenja iz službe kako se dosijea, dokumenta i
dokazi kradu i uništavaju svakoga dana. Sam ministar i novi šef Službe
za zaštitu ustavnog poretka (hrvatska Udba) Franjo Turek već su u dva
navrata izvršili iznenadne prepade na centre SZUP-a (Dubrovnik i Osijek),
da bi obezbedili dokaze i prekinuli nezakonite radnje, a pravosudne
posledice se očekuju.
MRAČNE SLUTNJE: Na listi prioritetnih dokaza bivše hadezeovske vlasti
dogovori s Miloševićem se - kako se čini - ne kotiraju suviše visoko;
više im je stalo da sakriju dokaze o korupciji, privatizaciji i
zloupotrebama obaveštajno-bezbednosnih službi. Otkriće
"slobofona", međutim, proizvelo je određenu nelagodu u
Hrvatskoj, kod bivšeg i novog režima podjednako. Svi su, naime, slutili
(a neki su i znali) da su ta dvojica imala stalne, poverljive i duboke
kontakte; uostalom, sreli su se barem 49 puta (po hrvatskoj računici).
Kada je Vesna Škare-Ožbolt, bivša šefica Tuđmanovog kabineta i
disident iz HDZ-a (upravo osniva sa Matom Granićem novu stranku, Hrvatski
demokratski centar), objavila da se za taj telefon znalo i da ih ima
nekoliko istih u Hrvatskoj, novi šef obaveštajne službe HIS-a Ozren Žunec
naljutio se i zamerio joj da "odaje državne tajne". Saborski
odbor za unutarnju sigurnost već danima zaseda iza zatvorenih vrata i
raspravlja sve moguće repove hadezeovske "obavještajne
zajednice", uključujući i taj nesrećni telefon i njegove
proizvode. Srbijanska strana je, međutim, ostala upadljivo ravnodušna:
Nikola Šainović je hladno potvrdio da je Milošević imao redovne
kontakte sa Tuđmanom i da šta sad; da je to bilo u okviru diplomatskih
napora za mir, prosperitet, uzajamno poštovanje, međusobno razumevanje,
bilateralnu saradnju i miroljubivu koegzistenciju...
Stvari nisu tako jednostavne: u hrvatskoj i srpskoj javnosti postoje
mračne slutnje, ali i osnove za sumnju, da su ta dvojica napakovala ne
samo rat u Bosni nego i rat u Hrvatskoj kao diverziju; kao predstavu za
"opseniti prostotu", skrenuti pažnju i opravdati kasnije
teritorijalne nagodbe i otimačine. Iz srbijanskih vlasti i njima bliskih
izvora nema do daljega nikakve nade da se o tome nešto pobliže dozna o
tim stvarima. Ni vlada Ivice Račana u Hrvatskoj, kako se čini, nije
najsrećnija zbog otvaranja te Pandorine kutije iz koje će još svašta
izaći, a iz razloga svojih ranijih kompromisa sa HDZ-om, zbog čega je u
Zagrebu već zovu "vlada ekstremnog centra". Jedini ko je zapeo
da te stvari raščisti - koliko se može - jeste predsednik Stipe Mesić
i deo vladajuće koalicije šest stranaka. Svako malo izbijaju skandali:
već tridesetak generala (od ukupno sedamdesetak) Hrvatske vojske pod
sumnjom je da su dobili status ratnih vojnih invalida na podvalu;
otkrivaju se protivzakonita prisluškivanja novinara i političkih
protivnika HDZ-a; svakoga dana policija hapsi proneveraše i pljačkaše.
Svi ti slučajevi samo su različiti segmenti jedne te iste pojave: vlasti
HDZ-a kao kradljive, korumpirane, ekspanzionističke i spremne na ciničnu
nagodbu sa svakim - čak i s Miloševićem - ne bi li se dokopala tuđeg.
A ako su Tuđman i Milošević mislili da njihove razgovore preko
"sigurnog 'Phillipsovog'" telefona niko ne sluša - lako su se
mogli prevariti. Naime, svako šifrovanje - od samih početaka te
plemenite veštine - nužno vuče sobom i dešifrovanje. Teško je
poverovati da bi velika transnacionalna kompanija poput
"Phillipsa" mogla da odbije diskrentu i ljubaznu ponudu bar dve
službe velikih sila, specijalizovane za elektronsku špijunažu. U
komercijalne sisteme za zaštitu komunikacija, ali i za obradu i prenos
podataka, već decenijama se ugrađuju takozvana "zadnja vrata":
način da se unutra uđe, kopira šta koga zanima i izađe a da vlasnik
sistema nije nimalo pametniji posle toga. Ogromna većina - ako ne i svi -
softvera za šifrovanje e-mail saobraćaja, "public key"
sistemi, odavno imaju ta ista "zadnja vrata", kao i mnogi
kripto-zaštićeni faksovi (G3S). Jednostavnije je i jevtinije postići
diskretni sporazum sa proizvođačima šifarskih sistema i softvera i
ugraditi "zadnja vrata", nego trošiti hiljade kompjuterskih
sati na razbijanje šifara u komercijalnom, državnom i privatnom saobraćaju
koji raste po ogromnoj stopi svake godine. Najnoviji evropski skandal oko
programa "Echelon" američke NSA (Agencije za nacionalnu
bezbednost) i njenih rezultata u industrijskoj špijunaži telefona,
faksova i e-maila dovoljna je ilustracija. To što su Tuđman i Milošević
komunicirali, na primer, satelitskom vezom - ne pomaže; štaviše olakšava
prisluškivanje, jer - zna se ko drži satelite. Jedini je problem to što
oni koji znaju - neće da kažu.
Miloš Vasić
