Iz neobjavljenog rukopisa
Du�an �krebi�: Usputna prise�anja
Ljubazno��u
redakcije "Aleksandrije" objavljujemo nekoliko odlomaka iz
neobjavljene knjige Du�ana �krebi�a "Pogled iskosa � se�anja i
komentari" iz dela koji nosi naslov "Usputna prise�anja".
Du�an �krebi� (ro�en 1927), po zanimanju elektrotehni�ki in�enjer,
bio je na mnogobrojnim privrednim, politi�kim i dr�avnim funkcijama �
direktor Fabrike sode Lukavac, predsednik Privredne komore Srbije,
predsednik RK SSRN, predsednik Izvr�nog ve�a Srbije i predsednik
Predsedni�tva Srbije. Ostao je poznat po izreci "Srbija je umorna od
lidera", koja je paradoksalno doprinela ustoli�enju Slobodana Milo�evi�a
kao neprikosnovenog vo�e. Deo �krebi�evih se�anja koje objavljujemo
odnosi se na osamdesete godine, na period koji veliki deo na�ih mladih �italaca
i ne pamti, svedo�i o kontaktima �oveka na vlasti s korifejima na�e
kulture, o njihovim problemima, zavisnosti od vlasti, o krutosti sistema i
okrutnosti sredine... (Biografske bele�ke o autorima, osim one koja
govori o �ivoradu Stojkovi�u, kao i oprema teksta, jesu redakcijske.)
Desanka Maksimovi�
Koji je ovo drug iz Mar�alata!
Pesnikinja, ro�ena u Rabovcima kod Valjeva
(1898�1993), �lan SANU, profesor u Obrenovcu, Dubrovniku i Beogradu,
zbirke pesama: "Zeleni vitez", "Pesnik i zavi�aj",
"Otad�bino, tu sam", "Tra�im pomilovanje",
"Nemam vi�e vremena"...
Neko mi je
svojevremeno pri�ao da za poznate pisce, kompozitore, slikare, glumce,
operske prvake i dive, i uop�te ljude iz kulture i umetnosti koji su
dosegli neki svoj o�ekivani ili pri�eljkivani �ivotni cilj i vrhunac, i
pri tom postali poznati i slavni, dolazi vreme, naravno s godinama, kada
ih skoro ni�ta vi�e u �ivotu i oko njih ne interesuje, a �to se novina
i televizije ti�e, samo utoliko ako se ne�to isklju�ivo na njih odnosi
i o njima govori ili pi�e. Primio sam to mi�ljenje kao i svako drugo, ne
ba� previ�e ube�en da je to u �ivotu stvarno ba� tako, i da je to vi�e
zajedljiva dosetka i pri�a zavidljivih pa i dosetljivih, negoli prava
istina.
Me�utim, nekako ubrzo posle ove pri�e, trebalo je da za osamdeseti ro�endan
Desanki Maksimovi� predam, kao predsednik Skup�tine Srbije, odlikovanje
koje joj je dodelilo Predsedni�tvo SFRJ. Toga dana u Predsedni�tvu
Republike Srbije sakupile su se zvanice i, negde u podne, uz prigodni kra�i
govor koji sam pripremio, predao sam Desanki "Orden Republike".
Ona je nakon toga iz svoje ta�ne izvadila jednu ceduljicu kao podsetnik i
za ovu priliku vrlo lepo i nadahnuto govorila, a potom se zahvalila na
odlikovanju. Posle toga bilo je uobi�ajeno poslu�enje prisutnih zvanica
i polako se primicalo vreme kada bi trebalo da se ovaj ceremonijal okon�a
a zvanice razi�u. Znaju�i za na� nedovoljni smisao za organizaciju i pa�nju,
pozvao sam �efa republi�kog protokola Staji�a, i upozorio ga da se
blagovremeno postara da se, nakon ovoga, Desanka Maksimovi� vrati svojoj
ku�i nekim slu�benim putni�kim kolima, i da se slu�ajno ne desi da s
odlikovanjem u ruci i uverenjem koje ide uz njega u tubi pod pazuhom o�ekuje
dolazak nekog autobusa ili trolejbusa gradskog saobra�aja. Staji� po�e
ne�to da se uvija i na kraju promuca da oni trenutno nemaju kola, jer su
svog voza�a poslali negde nekim drugim poslom. Ka�em Staji�u da, ako
nemaju kola protokola, uzmu kola u kojima se ja vozim. Tako je i bilo.
Desanka je u toku vo�nje zapitala mog voza�a: "Koji je ovo drug iz
Mar�alata (!) koji mi je predao odlikovanje?" Moj voza� Mirko koji
je �itavo vreme bio sa ostalim voza�ima ispred zgrade Predsedni�tva, pa
nije ni znao �ta se unutra doga�a, mirno sle�e ramenima i odgovori:
"Pravo da vam ka�em � ne znam." Tako se u praksi potvrdila,
mo�da i sasvim slu�ajno, verodostojnost mi�ljenja o �uvenim
stvaraocima iz kulture.
P.S. Vi�e godina kasnije, kada sam video da je Desanka Maksimovi�,
pored jo� jednog akademika, recenzent knjige � zbirke govora jednog na�eg
poznatog politi�ara � prisetio sam se ovog ranije opisanog detalja.
Lazar Vujaklija
Glava u 300 razbijenih jaja
Slikar, ro�en u Be�u 1914, umro u Beogradu 1996, u�enik
Petra Dobrovi�a, inspirisan scenama i ornamentima na ste�cima,
ekspresionista i simbolista
Na
jednom prijemu u zgradi Saveznog izvr�nog ve�a na Novom Beogradu slikar
Lazar Vujaklija mi je u razgovoru predlo�io da se zajedno slikamo, i tu
odmah zamolio fotografa "Politike" Kragujevi�a da to i uradi.
Laza mi ka�e: "�eleo bih da napravim vas portret." U daljem
razgovoru malo sa snebivanjem pokazuje na jednom od dva najve�a zida u
toj dvorani � mozaik ogromnih dimenzija, koji je on uradio, a vis-a-vis
njega je mozaik Petra Lubarde. Eto, nastavlja Laza, mo�e �oveku da se
uka�e i takvo poverenje da naslika ovde �to god sam ho�e, a ipak da
ostane u �irem smislu omalova�en kao �ovek bez i minimuma po�tovanja.
Nisam ga u prvi mah dobro razumeo �ta je �eleo time da ka�e i �ta je
po sredi, ali nisam ni insistirao da o tome �ire govori. Rastali smo se
uz njegov poziv da se uskoro na�emo kod njega u stanu na kafi, pa �emo
tamo nastaviti razgovor.
Posle nekog vremena zaputio sam se kod Laze. Kada se pro�e Savezni
sekretarijat za narodnu odbranu na uglu Kneza Milo�a i Bir�aninove na
drugom spratu stanuje Laza Vujaklija sa suprugom u omanjem dvosobnom
stanu. Dnevna soba dobrim delom pretvorena je u slikarski atelje. Laza mi
pokazuje slike iz ranog perioda svog stvarala�tva. "Pokazujem vam
ovo da bih vas uverio da znam da slikam..."
Uz kafu razgledam slike koje Laza trenutno radi kao i one koje jo�
nije od sebe otu�io. Iz razgovora zaklju�ujem da se vrlo te�ko odvaja
od svake slike. �ali se da ni on a ni ostali stanari ovog krila zgrade
nemaju mira od neke gradske poslasti�arske pekare koja je sme�tena u
prizemlju. Od rane zore odatle se �uje galama, istovar raznih sirovina,
plehova, kamiona i drugih vozila koji dovoze bra�no i drugi materijal, a
odvoze gotove proizvode, u malom dvori�tu punom radnika koji se nadvikuju
i psuju. Pita me mo�e li se tome stati na put? Ka�em mu sasvim iskreno
� ne verujem, te�ko. Rastajemo se. Ne�to kasnije je tra�io da se
ponovo vidimo.
Kada sam ga ugledao video sam da se dosta promenio ali, �ini mi se, i
izgubio. �ta se u me�uvremenu dogodilo? Onako, nizak rastom, ko�operan,
u pid�ami jedno jutro, uleteo je u tu pekaru i po�eo sa radnicima da se
raspravlja. �ovek mo�e samo da zamisli kako je to moglo da izgleda. U
jednom momentu te rasprave, jedan od prisutnih poslasti�ara, bez ikakvog
ustezanja ali i minimuma po�tovanja, nabio je Lazinu glavu u neku veliku
posudu gde je ve� bilo pripremljeno za me�enje oko 300, a mo�da i vi�e
razbijenih jaja. �ta re�i posle toga?
Laza posramljen, ismejan i razo�aran vratio se u stan. Za njega, ali i
za svakog drugog, to je bilo ravno katastrofi. Pa�ljivo sam ga saslu�ao
dok mi je sve ovo pri�ao, i predlo�io mu da mi u Republici pogledamo za
neki stan pa da se iseli odatle. Nije pristao. A �ta �e biti sa drugim
stanarima? Ne mogu ja tek tako da odem � drugi �e re�i: lako je njemu,
a �ta �e biti sa nama? Mi, zna�i, ostajemo da trpimo. Ostao je tamo do
kraja �ivota. U prole�e '95. iznenada je zazvonio Laza na na�a vrata od
stana. Doveo ga je jedan mladi�. Posedeli smo malo, popili kafu i pri�ali
o svemu i sva�emu. Do�ao je da me zamoli ako mogu da u Republici urgiram
da mu se malo redovnije ispla�uje penzija. Laza je bio u�ivalac izuzetne
penzije koja, uzgred re�eno, i nije bila naro�ito visoka. Ka�em mu da
sam i ja ve� pet godina penzioner, ali valjda �u na�i nekoga u Vladi
Srbije koji me se jo� se�a i zamoliti ga da Lazi malo a�uriraju
isplatu. Na polasku sam posumnjao da on odavde, iako nije daleko, mo�e da
na�e svoj stan i predlo�io mu da ga ja odvezem ku�i. Prihvatio je.
Insistirao je da se popnem do njegovog stana. S vrata je viknuo svojoj
supruzi: "Da vidi� ko nam je do�ao?" �ena, ili je bila ve�
senilna, ili je prenuo iz sna, tek gledala me je odsutno i
nezainteresovano. Posedeo sam malo i ubrzo oti�ao. To je bilo i na�e
poslednje vi�enje. Zamolio sam jednog poznanika u Vladi Srbije da se
postara oko isplate penzije za Lazara Vujakliju, a njemu sam se javio
telefonom. Rastali smo se u nekoj nadi. �esto sam razmi�ljao o njemu i
njegovoj muci. Kasnije nije vi�e ni slikao. Izgubio je volju da �ivi. Tu�na
sudbina jednog vrlo plodnog, originalnog i samosvojnog stvaraoca, koji je
bio samouk, probijaju�i se kroz �ivot isklju�ivo snagom svoga talenta,
izla�u�i svoja umetni�ka dela skoro po celom svetu.
Milivoje �ivanovi�
Suvo uvo svadbarskom kupusu majku j...
Glumac (1900�1976), prvak Jugoslovenskog dramskog
pozori�ta, pre toga glumac putuju�ih pozori�ta (1919), Srpskog narodnog
pozori�ta u Novom Sadu (1923), Skopskog pozori�ta (1928) i u Beogradu od
1936, markantna gluma�ka individualnost, eruptivno temperamentan; Fe�a
Protsov u Tolstojevom "�ivom le�u", Mitke u Stankovi�evoj
"Ko�tani", �ekspirov Kralj Lir, Jegor Buli�ov (Gorkov),
Agaton u Nu�i�evoj "O�alo��enoj porodici"...
Ja nisam spadao u
onaj red srpskih politi�ara sa kojima je Milivoje drugovao i provodio
svoje slobodno vreme. No, i pored toga smo se poznavali. Voleo je �ika
Milivoje �e��e da obu�e sve�ano selja�ko odelo (anteriju) i obuje
opanke, a ponekad je tako u Po�arevcu otvarao i Ljubi�evske konji�ke
sve�anosti. Zajedljivci su pri�ali kako je do IV Plenuma CK SKJ �ika
Milivoje govorio da mu je to odelo poklonio li�no Aleksandar Rankovi�, a
posle njegovog pada, da je to promenio i za darodavca imenovao Jovana
Veselinova. �ta je u stvari ta�no, ni sada ja to ne bih znao da ka�em.
Za svoje gluma�ko u�e��e u ruskom repertoaru, a valjda ponajvi�e
zbog svoje maestralne uloge Jegora Buli�ova u istoimenoj drami, �ika
Milivoje je dobio orden Stanislavskog, na koji je bio jako ponosan, i
njegovo obele�je do kraja �ivota nije skidao sa svog revera.
Jednom prilikom borave�i kao predsednik Izvr�nog ve�a Srbije kra�e
u Vrnja�koj Banji, Radomir �ajetinac �ele iz Banje predlo�io mi je da
odemo do Mitrovog Polja, gde do tada nikada nisam bio. U hotelu u Mitrovom
Polju sreo sam se sa �ika Milivojem koji se tu odmarao u dru�tvu sa
Milosavom Bucom Mirkovi�em. Toga dana Buca je oti�ao u Aleksandrovac pa
ga nisam tu zatekao.
�ika Milivoje je, ina�e, tada bio ve� u poodmaklim godinama. Mu�io
ga je dijabetes, slabije je video, a najte�e je podnosio to �to je morao
da se uzdr�ava od jela i pi�a u kojima je nekada, reklo bi se, bogato u�ivao.
Na pitanje �ta �u da popijem, i kada je �uo da bih rado popio neku
doma�u rakiju, �ika Milivoje se okrenuo kelneru re�ima: "Hvala
sinko, ja �u da donesem doma�u rakiju iz svoje sobe."
U razgovoru u kome je �ika Milivoje s pravom vodio glavnu re�, do�lo
se i do pri�e o jelima, u �emu je on izgleda u�ivao, a posebno kako se
pravi "svadbarski kupus". Pa je nastavio: "Prvo se u lonac
prostre kupus, pa onda red suvih svinjskih rebara, pa opet kupus, pa red
suve ov�etine, pa red kupusa pa red suve slanine i sve tako naizmeni�no
do vrha lonca. A na kraju, odozgo, stavi se jedno suvo svinjsko uvo i ono
mu (valjda tom kupusu) .... majku." �ika Milivoje je to pri�ao sa
takvim �arom kao da je na sceni.
Proveli smo tako sa �ika Milivojem skoro celo posle podne. Pri
rastanku �ika Milivoje mi obe�a jednu fla�u doma�e rakije kad se vrati
u Beograd �eretski re�ima: "Stavi�u je u ta�nu pa �e da se misli
da kod predsednika idem nose�i mu neke materijale." Nije pro�lo
mnogo vremena od tada i �ika Milivoje je umro.
Ne�to kasnije dolazila je kod mene njegova supruga s molbom da se iz
Republike malo ubrza dolazak saradnika Pozori�nog muzeja koji je trebalo
da popi�u i na stru�an na�in obrade �ika Milivojevu zaostav�tinu koju
je on tom muzeju zave�tao, kako bi se sve to obavilo za njena �ivota,
jer posle nje u toj ku�i nema nikoga vi�e. Obe�ao sam joj to, i to je i
ura�eno na vreme i onako kako je ona �elela.
Ina�e, pri rastanku gospo�a �ivanovi� mi re�e i ovo: "Znate,
ona fla�a rakije koju vam je Milivoje obe�ao i namenio, a nije stigao da
vam donese, popila se u ku�i odmah po povratku sa Milivojeve
sahrane." I ako je, neka mu je laka zemlja, rekao sam joj na
rastanku.
Marko �elebonovi�
�elebonovi�i bez sobe u vlastitoj ku�i
Marko �elebonovi�, slikar, ro�en 1902. u Beogradu,
umro 1986. u Sen Tropeu, �lan SANU-a, profesor FLU-a, visoke pravne i
ekonomske studije u Oksfordu i Parizu, �lan Francuskog pokreta otpora,
jedan od glavnih predstavnika me�uratne slikarske generacije (mrtva
priroda, figure u enterijeru, portreti, lirski kolorizam
Aleksa �elebonovi�, slikar, esejista, ro�en 1917.
u Lozani, umro 1987. u Beogradu, profesor FLU-a, zavr�io prava, u�enik
Jovana Bjeli�a, �lan grupe "Desetorica", apstraktno
transponovani predeli i figure
Sada,
kada ovo bele�im, ima oko tri godine od kada je Marko umro. Ne�to malo
vremena pre njegove smrti bila je prire�ena izlo�ba u galeriji
"Sebastijan", tada jo� u Knez-Mihailovoj ulici, �ijem
otvaranju je i on prisustvovao. Njegov mla�i brat Aleksa upoznavao ga je
sa posetiocima. Upoznao je i mene. Vidim da je pri kraju fizi�kih snaga,
te�ko se kre�e i slabo �uje. Ka�e mi da jo� pomalo slika, pa dodaje
"a �ta bih pa drugo radio".
Mogao bih i ovim povodom re�i da sam celog �ivota ostao veliki privr�enik
njegovog slikarstva. "Delo �elebonovi�evo nije pasivna kopija ni
realnog ni njegove unutarnje, li�ne vizije: ono je njihovo ukr�tanje i
vi�e od toga � otkri�e postignuto u akciji, u procesu stvarala�kog �ina.
U njemu se prepli�u �injenice i ose�anja, vi�eno i do�ivljeno,
predmetno i egzistencijalno. Njegovi koreni su podjednako u prirodi,
umetnosti i evropskoj kulturi, i u njemu samom kao stvaraocu",
napisao je svojevremeno Miodrag B. Proti�.
Marko se ubrzo vratio u Francusku, i tamo je i umro. Tada nisam ni
slutio da �e iznenada i ubrzo za njim i mla�i brat mu Aleksa.
A samo koju godinu ranije dolazio je kod mene Aleksa da preko mene moli
dr�avu Srbiju da se u, ina�e njihovoj velikoj porodi�noj ku�i koja je
posle Drugog svetskog rata eksproprisana i u kojoj se ve� dugo godina
nalazi Muzej primenjene umetnosti, a u njoj je i Aleksin stan, njima
dodeli samo jo� jedna soba, kako bi i Marko imao svoju sobu, jer otkako
je ostareo po�eo je �e��e da dolazi u Beograd. Obe�ao sam Aleksi da
�u u�initi sve �to mogu, i koji dan kasnije, suo�en sa tvrdo�om na�eg
zakonodavstva, pun sumnje da �u i�ta uraditi, uputio sam se u Muzej da
to vidim i li�no se uverim. Ina�e, Muzej se tom zahtevu �estoko
protivio sa obrazlo�enjem da su u toj sobi sme�tene instalacije i
aparatura za za�titni sistem Muzeja, i da bi u tom slu�aju sve to
trebalo izme�tati, a da oni za tako �to nemaju sredstava, niti veruju da
bi im Republi�ki sekretarijat za kulturu za to dao novac.
Poznavao sam dobro direktorku muzeja Svetlanu Isakovi�, koja me je
provela kroz muzej i pokazala mi i tu spornu sobu. Video sam da nije
toliko problem u sredstvima nego u saveznom zakonu o eksproprijaciji; jer,
po njemu, �to god je uzeto vi�e se nikome ne mo�e vratiti. Pozvao sam
Aleksu, �oveka koji je jo� u predratnom vremenu bio poznat po svojim
naprednim levim i antifa�isti�kim shvatanjima i svojim drugovanjem sa
Lolom i Juricom Ribar, da mu ka�em da to nije mogu�e i da se izme�u na�e
zelje i njihove potrebe ispre�io savezni zakon. Aleksa, kao visoki
intelektualac, pristojan �ovek pun obzira i gospodin u pravom smislu te
re�i, mirno i dostojanstveno, ali i pomalo rezignirano, sa kiselim sme�kom
na licu, imam utisak da je vi�e iz pristojnosti saslu�ao nego prihvatio
moje obrazlo�enje i oti�ao, o�igledno razo�aran i u mene ali i u
sistem koji je i on nekada u svojoj mladosti bar u na�elu pri�eljkivao,
ne ulaze�i tada u su�tinu njegove rigidnosti, neosetljivosti,
bezobzirnosti i isklju�ivosti, a koji mu se galantno odu�io oduzimanjem
roditeljske ku�e, mo�da jednog od najlep�ih zdanja u centru predratnog
Beograda.
Na�alost, svojim nesnala�enjem ili nepa�njom svejedno, Srbija nije
mogla svom velikanu slikarstva, akademiku Marku �elebonovi�u da obezbedi
ni jednu sobu u, �to se ka�e, "ro�enoj ku�i", niti je imala
ljude koji bi na�li na�ina da se to ipak nekako re�i na obostrano
zadovoljstvo. Tu�no, i ne verujem da �e to uop�te biti shvatljivo mla�im
generacijama koje sada nailaze.
Kada je �elebonovi�ima oduzimana ro�ena ku�a, nekima koji su bili
zagovornici socrealizma u slikarstvu zidala je ta ista dr�ava ateljea,
ali nisam siguran da �e se oni u istoriji likovne umetnosti zato i odr�ati
trajnije od Marka �elebonovi�a.
Mo�da sam i ja bez sumnje mogao da budem malo uporniji u tra�enju
nekog pravi�nog re�enja kada ve� onda�nji ministar za kulturu nije
pokazao ve�i interes ili sposobnost, svejedno, da ga na�e i da taj
zahtev povoljno re�i. Ta me misao ne napu�ta, eto, ni posle toliko
godina. Ostaje gorak ukus idejne teskobe i isklju�ivosti na�eg onda�njeg
politi�kog sistema, ali ni�ta manje i nas odgovornih ljudi u njemu.
Krivo mi je i na sebe, ali kako re�e Erih Ko�: "Kajanje ne poma�e.
Ono je vrlo va�an �inilac u religiji, ali u �ivotu ono prakti�no malo
zna�i, po�to veoma retko dolazimo u istu situaciju u kojoj bismo,
pokajav�i se, druga�ije postupili." Ali, kao da su ove misli same
�elele da slete na �istu hartiju koja je preda mnom, i ja im to nisam
branio. Naprotiv.
�ika Stojkovi�
Obren ipak vra�a paso�
�ivorad �ika Stojkovi� (1922�1997), zavr�io
Filozofski fakultet u Beogradu. Vi�e godina bio urednik u izdava�kim ku�ama
(Nolit, Jugoslavija, Prosveta). Bio je sekretar Srpske knji�evne zadruge.
Priredio je Sabrana dela Isidore Sekuli�, Jovana Du�i�a i Borisava
Stankovi�a, a sa akademikom Radovanom Samard�i�em i Sabrana dela
Slobodana Jovanovi�a. Vi�e godina proveo u Francuskoj kao lektor srpskog
jezika i knji�evnosti na Univerzitetu u Bordou. Polemi�ar o�trog
jezika, jakih argumenata i bujnog temperamenta. Sedamdesetih godina svojim
kriti�kim istupima izbezumljivao je tada�nji vrhunski politi�ki establi�ment
onda�nje Jugoslavije, �to se mo�e najbolje videti iz slede�eg:
"Tito pita ko je taj �ika Stojkovi� i kome slu�i, a Latinka Perovi�
ka�e: 'On je slu�io raznim slu�bama, a sada je oti�ao u
inostranstvo'." (Titov razgovor sa rukovode�im ljudima Srbije 11. 4.
1972; Zdravko Vukovi�: "Od deformacije SDB do Maspoka i
liberalizma", strana 660.)
Jednom prilikom do�ao
je kod mene u Skup�tinu Srbije knji�evnik i akademik Lule Isakovi�.
Razgovaramo tako o nekim obi�nim stvarima, dok �e Lule u jednom momentu:
"Slu�aj, �eleo bih da te ne�to zamolim", pa ispri�a kako je
pred Novu godinu i za Bo�i� iz Francuske doputovao �ika Stojkovi�,
koji tamo radi kao profesor ve� vi�e godina. Ovde je u nekom dru�tvu
govorio protiv ovog re�ima, neko ga je prijavio i organi bezbednosti su
mu oduzeli paso�. Sada bez paso�a ne mo�e nazad na posao u Francusku.
Zovem na�elnika Dr�avne bezbednosti Srbije Obrena �or�evi�a i
pitam ga: "Jeste li stvarno oduzeli paso� �iki Stojkovi�u?"
Obren odgovara: "Jesmo, dru�e predsedni�e." Ka�em Obrenu da
mu ga odmah vrate. Obren se ne da: "Ali dru�e predsedni�e...",
ne dopu�tam mu da dovr�i, �to ina�e nikada nije bio moj manir u
razgovorima, ali mu ponovo ka�em: "Odmah mu vratite paso�."
Obren, ose�am, nezadovoljno ali vrlo pristojno odgovara:
"Razumem", i tako zavr�avam ovaj malo neuobi�ajen, neprijatan
i mu�an razgovor.
Ja, u stvari, �iku Stojkovi�a i nisam poznavao, ali mi je sasvim
dovoljno bilo �to je Lule Isakovi� do�ao da se za njega zalo�i i da
interveni�e, a siguran sam bio da od �ikine kritike dr�ava ne�e
propasti. Rastajemo se. Lule zadovoljan �to je pomogao da se re�i �ikina
nevolja, ja ostajem zami�ljen kao visoki predstavnik re�ima u kome je
subjektivizam i pojedinac ovako mo�an. Znam da i to nije dobro. Ogre�io
sam se i prema Obrenu. Ti�ti me �to sam tako morao da postupim prema
jednom od najobrazovanijih i najsposobnijih na�elnika, koje je Dr�avna
bezbednost Srbije imala od kraja rata pa do dana�njih dana. Jedina uteha
meni li�no je sto �ika Stojkovi� mo�e nesmetano da putuje i dalje da
predaje u tu�ini na� jezik i knji�evnost. Mi ostajemo ovde da nas grde
i psuju.
E, kada bi za tu�a mi�ljenja bili vi�e otvoreni i tolerantniji,
valjda bi nas manje grdili, a mi bismo po�eli kona�no da se rastajemo od
jednoumlja u mi�ljenju, ali i od preterane osetljivosti. Me�utim, za to
su potrebne velike promene na koje �emo morati da �ekamo jo� celu jednu
deceniju, ako ne i vi�e.
Izbor: Milan Milo�evi�
