Iz neobjavljenog rukopisa
Dušan Čkrebić: Usputna prisećanja
Ljubaznošću
redakcije "Aleksandrije" objavljujemo nekoliko odlomaka iz
neobjavljene knjige Dušana Čkrebića "Pogled iskosa – sećanja i
komentari" iz dela koji nosi naslov "Usputna prisećanja".
Dušan Čkrebić (rođen 1927), po zanimanju elektrotehnički inženjer,
bio je na mnogobrojnim privrednim, političkim i državnim funkcijama –
direktor Fabrike sode Lukavac, predsednik Privredne komore Srbije,
predsednik RK SSRN, predsednik Izvršnog veća Srbije i predsednik
Predsedništva Srbije. Ostao je poznat po izreci "Srbija je umorna od
lidera", koja je paradoksalno doprinela ustoličenju Slobodana Miloševića
kao neprikosnovenog vođe. Deo Čkrebićevih sećanja koje objavljujemo
odnosi se na osamdesete godine, na period koji veliki deo naših mladih čitalaca
i ne pamti, svedoči o kontaktima čoveka na vlasti s korifejima naše
kulture, o njihovim problemima, zavisnosti od vlasti, o krutosti sistema i
okrutnosti sredine... (Biografske beleške o autorima, osim one koja
govori o Živoradu Stojkoviću, kao i oprema teksta, jesu redakcijske.)
Desanka Maksimović
Koji je ovo drug iz Maršalata!
Pesnikinja, rođena u Rabovcima kod Valjeva
(1898–1993), član SANU, profesor u Obrenovcu, Dubrovniku i Beogradu,
zbirke pesama: "Zeleni vitez", "Pesnik i zavičaj",
"Otadžbino, tu sam", "Tražim pomilovanje",
"Nemam više vremena"...
Neko mi je
svojevremeno pričao da za poznate pisce, kompozitore, slikare, glumce,
operske prvake i dive, i uopšte ljude iz kulture i umetnosti koji su
dosegli neki svoj očekivani ili priželjkivani životni cilj i vrhunac, i
pri tom postali poznati i slavni, dolazi vreme, naravno s godinama, kada
ih skoro ništa više u životu i oko njih ne interesuje, a što se novina
i televizije tiče, samo utoliko ako se nešto isključivo na njih odnosi
i o njima govori ili piše. Primio sam to mišljenje kao i svako drugo, ne
baš previše ubeđen da je to u životu stvarno baš tako, i da je to više
zajedljiva dosetka i priča zavidljivih pa i dosetljivih, negoli prava
istina.
Međutim, nekako ubrzo posle ove priče, trebalo je da za osamdeseti rođendan
Desanki Maksimović predam, kao predsednik Skupštine Srbije, odlikovanje
koje joj je dodelilo Predsedništvo SFRJ. Toga dana u Predsedništvu
Republike Srbije sakupile su se zvanice i, negde u podne, uz prigodni kraći
govor koji sam pripremio, predao sam Desanki "Orden Republike".
Ona je nakon toga iz svoje tašne izvadila jednu ceduljicu kao podsetnik i
za ovu priliku vrlo lepo i nadahnuto govorila, a potom se zahvalila na
odlikovanju. Posle toga bilo je uobičajeno posluženje prisutnih zvanica
i polako se primicalo vreme kada bi trebalo da se ovaj ceremonijal okonča
a zvanice raziđu. Znajući za naš nedovoljni smisao za organizaciju i pažnju,
pozvao sam šefa republičkog protokola Stajića, i upozorio ga da se
blagovremeno postara da se, nakon ovoga, Desanka Maksimović vrati svojoj
kući nekim službenim putničkim kolima, i da se slučajno ne desi da s
odlikovanjem u ruci i uverenjem koje ide uz njega u tubi pod pazuhom očekuje
dolazak nekog autobusa ili trolejbusa gradskog saobraćaja. Stajić poče
nešto da se uvija i na kraju promuca da oni trenutno nemaju kola, jer su
svog vozača poslali negde nekim drugim poslom. Kažem Stajiću da, ako
nemaju kola protokola, uzmu kola u kojima se ja vozim. Tako je i bilo.
Desanka je u toku vožnje zapitala mog vozača: "Koji je ovo drug iz
Maršalata (!) koji mi je predao odlikovanje?" Moj vozač Mirko koji
je čitavo vreme bio sa ostalim vozačima ispred zgrade Predsedništva, pa
nije ni znao šta se unutra događa, mirno sleže ramenima i odgovori:
"Pravo da vam kažem – ne znam." Tako se u praksi potvrdila,
možda i sasvim slučajno, verodostojnost mišljenja o čuvenim
stvaraocima iz kulture.
P.S. Više godina kasnije, kada sam video da je Desanka Maksimović,
pored još jednog akademika, recenzent knjige – zbirke govora jednog našeg
poznatog političara – prisetio sam se ovog ranije opisanog detalja.
Lazar Vujaklija
Glava u 300 razbijenih jaja
Slikar, rođen u Beču 1914, umro u Beogradu 1996, učenik
Petra Dobrovića, inspirisan scenama i ornamentima na stećcima,
ekspresionista i simbolista
Na
jednom prijemu u zgradi Saveznog izvršnog veća na Novom Beogradu slikar
Lazar Vujaklija mi je u razgovoru predložio da se zajedno slikamo, i tu
odmah zamolio fotografa "Politike" Kragujevića da to i uradi.
Laza mi kaže: "Želeo bih da napravim vas portret." U daljem
razgovoru malo sa snebivanjem pokazuje na jednom od dva najveća zida u
toj dvorani – mozaik ogromnih dimenzija, koji je on uradio, a vis-a-vis
njega je mozaik Petra Lubarde. Eto, nastavlja Laza, može čoveku da se
ukaže i takvo poverenje da naslika ovde što god sam hoće, a ipak da
ostane u širem smislu omalovažen kao čovek bez i minimuma poštovanja.
Nisam ga u prvi mah dobro razumeo šta je želeo time da kaže i šta je
po sredi, ali nisam ni insistirao da o tome šire govori. Rastali smo se
uz njegov poziv da se uskoro nađemo kod njega u stanu na kafi, pa ćemo
tamo nastaviti razgovor.
Posle nekog vremena zaputio sam se kod Laze. Kada se prođe Savezni
sekretarijat za narodnu odbranu na uglu Kneza Miloša i Birčaninove na
drugom spratu stanuje Laza Vujaklija sa suprugom u omanjem dvosobnom
stanu. Dnevna soba dobrim delom pretvorena je u slikarski atelje. Laza mi
pokazuje slike iz ranog perioda svog stvaralaštva. "Pokazujem vam
ovo da bih vas uverio da znam da slikam..."
Uz kafu razgledam slike koje Laza trenutno radi kao i one koje još
nije od sebe otuđio. Iz razgovora zaključujem da se vrlo teško odvaja
od svake slike. Žali se da ni on a ni ostali stanari ovog krila zgrade
nemaju mira od neke gradske poslastičarske pekare koja je smeštena u
prizemlju. Od rane zore odatle se čuje galama, istovar raznih sirovina,
plehova, kamiona i drugih vozila koji dovoze brašno i drugi materijal, a
odvoze gotove proizvode, u malom dvorištu punom radnika koji se nadvikuju
i psuju. Pita me može li se tome stati na put? Kažem mu sasvim iskreno
– ne verujem, teško. Rastajemo se. Nešto kasnije je tražio da se
ponovo vidimo.
Kada sam ga ugledao video sam da se dosta promenio ali, čini mi se, i
izgubio. Šta se u međuvremenu dogodilo? Onako, nizak rastom, kočoperan,
u pidžami jedno jutro, uleteo je u tu pekaru i počeo sa radnicima da se
raspravlja. Čovek može samo da zamisli kako je to moglo da izgleda. U
jednom momentu te rasprave, jedan od prisutnih poslastičara, bez ikakvog
ustezanja ali i minimuma poštovanja, nabio je Lazinu glavu u neku veliku
posudu gde je već bilo pripremljeno za mešenje oko 300, a možda i više
razbijenih jaja. Šta reći posle toga?
Laza posramljen, ismejan i razočaran vratio se u stan. Za njega, ali i
za svakog drugog, to je bilo ravno katastrofi. Pažljivo sam ga saslušao
dok mi je sve ovo pričao, i predložio mu da mi u Republici pogledamo za
neki stan pa da se iseli odatle. Nije pristao. A šta će biti sa drugim
stanarima? Ne mogu ja tek tako da odem – drugi će reći: lako je njemu,
a šta će biti sa nama? Mi, znači, ostajemo da trpimo. Ostao je tamo do
kraja života. U proleće '95. iznenada je zazvonio Laza na naša vrata od
stana. Doveo ga je jedan mladić. Posedeli smo malo, popili kafu i pričali
o svemu i svačemu. Došao je da me zamoli ako mogu da u Republici urgiram
da mu se malo redovnije isplaćuje penzija. Laza je bio uživalac izuzetne
penzije koja, uzgred rečeno, i nije bila naročito visoka. Kažem mu da
sam i ja već pet godina penzioner, ali valjda ću naći nekoga u Vladi
Srbije koji me se još seća i zamoliti ga da Lazi malo ažuriraju
isplatu. Na polasku sam posumnjao da on odavde, iako nije daleko, može da
nađe svoj stan i predložio mu da ga ja odvezem kući. Prihvatio je.
Insistirao je da se popnem do njegovog stana. S vrata je viknuo svojoj
supruzi: "Da vidiš ko nam je došao?" Žena, ili je bila već
senilna, ili je prenuo iz sna, tek gledala me je odsutno i
nezainteresovano. Posedeo sam malo i ubrzo otišao. To je bilo i naše
poslednje viđenje. Zamolio sam jednog poznanika u Vladi Srbije da se
postara oko isplate penzije za Lazara Vujakliju, a njemu sam se javio
telefonom. Rastali smo se u nekoj nadi. Često sam razmišljao o njemu i
njegovoj muci. Kasnije nije više ni slikao. Izgubio je volju da živi. Tužna
sudbina jednog vrlo plodnog, originalnog i samosvojnog stvaraoca, koji je
bio samouk, probijajući se kroz život isključivo snagom svoga talenta,
izlažući svoja umetnička dela skoro po celom svetu.
Milivoje Živanović
Suvo uvo svadbarskom kupusu majku j...
Glumac (1900–1976), prvak Jugoslovenskog dramskog
pozorišta, pre toga glumac putujućih pozorišta (1919), Srpskog narodnog
pozorišta u Novom Sadu (1923), Skopskog pozorišta (1928) i u Beogradu od
1936, markantna glumačka individualnost, eruptivno temperamentan; Feđa
Protsov u Tolstojevom "Živom lešu", Mitke u Stankovićevoj
"Koštani", Šekspirov Kralj Lir, Jegor Buličov (Gorkov),
Agaton u Nušićevoj "Ožalošćenoj porodici"...
Ja nisam spadao u
onaj red srpskih političara sa kojima je Milivoje drugovao i provodio
svoje slobodno vreme. No, i pored toga smo se poznavali. Voleo je čika
Milivoje češće da obuče svečano seljačko odelo (anteriju) i obuje
opanke, a ponekad je tako u Požarevcu otvarao i Ljubičevske konjičke
svečanosti. Zajedljivci su pričali kako je do IV Plenuma CK SKJ čika
Milivoje govorio da mu je to odelo poklonio lično Aleksandar Ranković, a
posle njegovog pada, da je to promenio i za darodavca imenovao Jovana
Veselinova. Šta je u stvari tačno, ni sada ja to ne bih znao da kažem.
Za svoje glumačko učešće u ruskom repertoaru, a valjda ponajviše
zbog svoje maestralne uloge Jegora Buličova u istoimenoj drami, čika
Milivoje je dobio orden Stanislavskog, na koji je bio jako ponosan, i
njegovo obeležje do kraja života nije skidao sa svog revera.
Jednom prilikom boraveći kao predsednik Izvršnog veća Srbije kraće
u Vrnjačkoj Banji, Radomir Čajetinac Čele iz Banje predložio mi je da
odemo do Mitrovog Polja, gde do tada nikada nisam bio. U hotelu u Mitrovom
Polju sreo sam se sa čika Milivojem koji se tu odmarao u društvu sa
Milosavom Bucom Mirkovićem. Toga dana Buca je otišao u Aleksandrovac pa
ga nisam tu zatekao.
Čika Milivoje je, inače, tada bio već u poodmaklim godinama. Mučio
ga je dijabetes, slabije je video, a najteže je podnosio to što je morao
da se uzdržava od jela i pića u kojima je nekada, reklo bi se, bogato uživao.
Na pitanje šta ću da popijem, i kada je čuo da bih rado popio neku
domaću rakiju, čika Milivoje se okrenuo kelneru rečima: "Hvala
sinko, ja ću da donesem domaću rakiju iz svoje sobe."
U razgovoru u kome je čika Milivoje s pravom vodio glavnu reč, došlo
se i do priče o jelima, u čemu je on izgleda uživao, a posebno kako se
pravi "svadbarski kupus". Pa je nastavio: "Prvo se u lonac
prostre kupus, pa onda red suvih svinjskih rebara, pa opet kupus, pa red
suve ovčetine, pa red kupusa pa red suve slanine i sve tako naizmenično
do vrha lonca. A na kraju, odozgo, stavi se jedno suvo svinjsko uvo i ono
mu (valjda tom kupusu) .... majku." Čika Milivoje je to pričao sa
takvim žarom kao da je na sceni.
Proveli smo tako sa čika Milivojem skoro celo posle podne. Pri
rastanku čika Milivoje mi obeća jednu flašu domaće rakije kad se vrati
u Beograd šeretski rečima: "Staviću je u tašnu pa će da se misli
da kod predsednika idem noseći mu neke materijale." Nije prošlo
mnogo vremena od tada i čika Milivoje je umro.
Nešto kasnije dolazila je kod mene njegova supruga s molbom da se iz
Republike malo ubrza dolazak saradnika Pozorišnog muzeja koji je trebalo
da popišu i na stručan način obrade čika Milivojevu zaostavštinu koju
je on tom muzeju zaveštao, kako bi se sve to obavilo za njena života,
jer posle nje u toj kući nema nikoga više. Obećao sam joj to, i to je i
urađeno na vreme i onako kako je ona želela.
Inače, pri rastanku gospođa Živanović mi reče i ovo: "Znate,
ona flaša rakije koju vam je Milivoje obećao i namenio, a nije stigao da
vam donese, popila se u kući odmah po povratku sa Milivojeve
sahrane." I ako je, neka mu je laka zemlja, rekao sam joj na
rastanku.
Marko Čelebonović
Čelebonovići bez sobe u vlastitoj kući
Marko Čelebonović, slikar, rođen 1902. u Beogradu,
umro 1986. u Sen Tropeu, član SANU-a, profesor FLU-a, visoke pravne i
ekonomske studije u Oksfordu i Parizu, član Francuskog pokreta otpora,
jedan od glavnih predstavnika međuratne slikarske generacije (mrtva
priroda, figure u enterijeru, portreti, lirski kolorizam
Aleksa Čelebonović, slikar, esejista, rođen 1917.
u Lozani, umro 1987. u Beogradu, profesor FLU-a, završio prava, učenik
Jovana Bjelića, član grupe "Desetorica", apstraktno
transponovani predeli i figure
Sada,
kada ovo beležim, ima oko tri godine od kada je Marko umro. Nešto malo
vremena pre njegove smrti bila je priređena izložba u galeriji
"Sebastijan", tada još u Knez-Mihailovoj ulici, čijem
otvaranju je i on prisustvovao. Njegov mlađi brat Aleksa upoznavao ga je
sa posetiocima. Upoznao je i mene. Vidim da je pri kraju fizičkih snaga,
teško se kreće i slabo čuje. Kaže mi da još pomalo slika, pa dodaje
"a šta bih pa drugo radio".
Mogao bih i ovim povodom reći da sam celog života ostao veliki privrženik
njegovog slikarstva. "Delo Čelebonovićevo nije pasivna kopija ni
realnog ni njegove unutarnje, lične vizije: ono je njihovo ukrštanje i
više od toga – otkriće postignuto u akciji, u procesu stvaralačkog čina.
U njemu se prepliću činjenice i osećanja, viđeno i doživljeno,
predmetno i egzistencijalno. Njegovi koreni su podjednako u prirodi,
umetnosti i evropskoj kulturi, i u njemu samom kao stvaraocu",
napisao je svojevremeno Miodrag B. Protić.
Marko se ubrzo vratio u Francusku, i tamo je i umro. Tada nisam ni
slutio da će iznenada i ubrzo za njim i mlađi brat mu Aleksa.
A samo koju godinu ranije dolazio je kod mene Aleksa da preko mene moli
državu Srbiju da se u, inače njihovoj velikoj porodičnoj kući koja je
posle Drugog svetskog rata eksproprisana i u kojoj se već dugo godina
nalazi Muzej primenjene umetnosti, a u njoj je i Aleksin stan, njima
dodeli samo još jedna soba, kako bi i Marko imao svoju sobu, jer otkako
je ostareo počeo je češće da dolazi u Beograd. Obećao sam Aleksi da
ću učiniti sve što mogu, i koji dan kasnije, suočen sa tvrdoćom našeg
zakonodavstva, pun sumnje da ću išta uraditi, uputio sam se u Muzej da
to vidim i lično se uverim. Inače, Muzej se tom zahtevu žestoko
protivio sa obrazloženjem da su u toj sobi smeštene instalacije i
aparatura za zaštitni sistem Muzeja, i da bi u tom slučaju sve to
trebalo izmeštati, a da oni za tako što nemaju sredstava, niti veruju da
bi im Republički sekretarijat za kulturu za to dao novac.
Poznavao sam dobro direktorku muzeja Svetlanu Isaković, koja me je
provela kroz muzej i pokazala mi i tu spornu sobu. Video sam da nije
toliko problem u sredstvima nego u saveznom zakonu o eksproprijaciji; jer,
po njemu, što god je uzeto više se nikome ne može vratiti. Pozvao sam
Aleksu, čoveka koji je još u predratnom vremenu bio poznat po svojim
naprednim levim i antifašističkim shvatanjima i svojim drugovanjem sa
Lolom i Juricom Ribar, da mu kažem da to nije moguće i da se između naše
zelje i njihove potrebe isprečio savezni zakon. Aleksa, kao visoki
intelektualac, pristojan čovek pun obzira i gospodin u pravom smislu te
reči, mirno i dostojanstveno, ali i pomalo rezignirano, sa kiselim smeškom
na licu, imam utisak da je više iz pristojnosti saslušao nego prihvatio
moje obrazloženje i otišao, očigledno razočaran i u mene ali i u
sistem koji je i on nekada u svojoj mladosti bar u načelu priželjkivao,
ne ulazeći tada u suštinu njegove rigidnosti, neosetljivosti,
bezobzirnosti i isključivosti, a koji mu se galantno odužio oduzimanjem
roditeljske kuće, možda jednog od najlepših zdanja u centru predratnog
Beograda.
Nažalost, svojim nesnalaženjem ili nepažnjom svejedno, Srbija nije
mogla svom velikanu slikarstva, akademiku Marku Čelebonoviću da obezbedi
ni jednu sobu u, što se kaže, "rođenoj kući", niti je imala
ljude koji bi našli načina da se to ipak nekako reši na obostrano
zadovoljstvo. Tužno, i ne verujem da će to uopšte biti shvatljivo mlađim
generacijama koje sada nailaze.
Kada je Čelebonovićima oduzimana rođena kuća, nekima koji su bili
zagovornici socrealizma u slikarstvu zidala je ta ista država ateljea,
ali nisam siguran da će se oni u istoriji likovne umetnosti zato i održati
trajnije od Marka Čelebonovića.
Možda sam i ja bez sumnje mogao da budem malo uporniji u traženju
nekog pravičnog rešenja kada već ondašnji ministar za kulturu nije
pokazao veći interes ili sposobnost, svejedno, da ga nađe i da taj
zahtev povoljno reši. Ta me misao ne napušta, eto, ni posle toliko
godina. Ostaje gorak ukus idejne teskobe i isključivosti našeg ondašnjeg
političkog sistema, ali ništa manje i nas odgovornih ljudi u njemu.
Krivo mi je i na sebe, ali kako reče Erih Koš: "Kajanje ne pomaže.
Ono je vrlo važan činilac u religiji, ali u životu ono praktično malo
znači, pošto veoma retko dolazimo u istu situaciju u kojoj bismo,
pokajavši se, drugačije postupili." Ali, kao da su ove misli same
želele da slete na čistu hartiju koja je preda mnom, i ja im to nisam
branio. Naprotiv.
Žika Stojković
Obren ipak vraća pasoš
Živorad Žika Stojković (1922–1997), završio
Filozofski fakultet u Beogradu. Više godina bio urednik u izdavačkim kućama
(Nolit, Jugoslavija, Prosveta). Bio je sekretar Srpske književne zadruge.
Priredio je Sabrana dela Isidore Sekulić, Jovana Dučića i Borisava
Stankovića, a sa akademikom Radovanom Samardžićem i Sabrana dela
Slobodana Jovanovića. Više godina proveo u Francuskoj kao lektor srpskog
jezika i književnosti na Univerzitetu u Bordou. Polemičar oštrog
jezika, jakih argumenata i bujnog temperamenta. Sedamdesetih godina svojim
kritičkim istupima izbezumljivao je tadašnji vrhunski politički establišment
ondašnje Jugoslavije, što se može najbolje videti iz sledećeg:
"Tito pita ko je taj Žika Stojković i kome služi, a Latinka Perović
kaže: 'On je služio raznim službama, a sada je otišao u
inostranstvo'." (Titov razgovor sa rukovodećim ljudima Srbije 11. 4.
1972; Zdravko Vuković: "Od deformacije SDB do Maspoka i
liberalizma", strana 660.)
Jednom prilikom došao
je kod mene u Skupštinu Srbije književnik i akademik Lule Isaković.
Razgovaramo tako o nekim običnim stvarima, dok će Lule u jednom momentu:
"Slušaj, želeo bih da te nešto zamolim", pa ispriča kako je
pred Novu godinu i za Božić iz Francuske doputovao Žika Stojković,
koji tamo radi kao profesor već više godina. Ovde je u nekom društvu
govorio protiv ovog režima, neko ga je prijavio i organi bezbednosti su
mu oduzeli pasoš. Sada bez pasoša ne može nazad na posao u Francusku.
Zovem načelnika Državne bezbednosti Srbije Obrena Đorđevića i
pitam ga: "Jeste li stvarno oduzeli pasoš Žiki Stojkoviću?"
Obren odgovara: "Jesmo, druže predsedniče." Kažem Obrenu da
mu ga odmah vrate. Obren se ne da: "Ali druže predsedniče...",
ne dopuštam mu da dovrši, što inače nikada nije bio moj manir u
razgovorima, ali mu ponovo kažem: "Odmah mu vratite pasoš."
Obren, osećam, nezadovoljno ali vrlo pristojno odgovara:
"Razumem", i tako završavam ovaj malo neuobičajen, neprijatan
i mučan razgovor.
Ja, u stvari, Žiku Stojkovića i nisam poznavao, ali mi je sasvim
dovoljno bilo što je Lule Isaković došao da se za njega založi i da
interveniše, a siguran sam bio da od Žikine kritike država neće
propasti. Rastajemo se. Lule zadovoljan što je pomogao da se reši Žikina
nevolja, ja ostajem zamišljen kao visoki predstavnik režima u kome je
subjektivizam i pojedinac ovako moćan. Znam da i to nije dobro. Ogrešio
sam se i prema Obrenu. Tišti me što sam tako morao da postupim prema
jednom od najobrazovanijih i najsposobnijih načelnika, koje je Državna
bezbednost Srbije imala od kraja rata pa do današnjih dana. Jedina uteha
meni lično je sto Žika Stojković može nesmetano da putuje i dalje da
predaje u tuđini naš jezik i književnost. Mi ostajemo ovde da nas grde
i psuju.
E, kada bi za tuđa mišljenja bili više otvoreni i tolerantniji,
valjda bi nas manje grdili, a mi bismo počeli konačno da se rastajemo od
jednoumlja u mišljenju, ali i od preterane osetljivosti. Međutim, za to
su potrebne velike promene na koje ćemo morati da čekamo još celu jednu
deceniju, ako ne i više.
Izbor: Milan Milošević
