Knjige: "Godine raspada"
Po svojim pravilima
"Politička" tekstualnost Petra Lukovića
zapravo je "nastavak rokenrola drugim sredstvima"
Ako je
interdisciplinarno zanimljiva zbirka kabinetskih doskočica Godine
raspleta uglednog autora Slobodana Miloševića – pisana u dekadentnom
maniru komunističkog dadaizma – bila svojevrsna najava sramnih srpskih
devedesetih, onda je obimna zbirka (577 strana!) novinskih tekstova Petra
Lukovića Godine raspada (Feral Tribune, Split 2000) neka vrsta
rekapitulacije učinaka prvonavedenog autora, hronike najavljene smrti
srpskog društva, smrti koja je lepo obećana još u onoj prvonavedenoj
knjizi, ama je bilo tragično malo čitalaca koji su umeli da na vreme
prepoznaju piščevu poruku. Parafraza, dakle, ide mnogo dalje od dosetke
glede naslova knjige; sve što se u suvoparnom i nekrofilnom birokratskom
slengu Uglednog Autora imalo smatrati "ozbiljnim" i "državničkim"
jezikom kod Lukovića se pretvorilo u nenadmašnu travestiju, bivajući
tako istinitije od istine: Lukovićeva možda najveća autorska zasluga je
u tome što je, u joneskovskom maniru, urbi et orbi obznanio skandaloznu
istinu da ljudi koji su nam onomad zaseli za vratove s navodnom namerom da
nam "vrate dostojanstvo" zapravo – uopšte ne postoje. U
svojim nategnutim ulogama Mudrih Državnika i Spasilaca Nacije, u onim
koraksovski prevelikim maršalskim uniformama, ti likovi su zapravo samo
plod uvrnute mašte. Prava realnost njihovih egzistencija
"uspostavlja" se tek u Lukovićevim parodičnim invektivama;
utoliko su karakteri kao Lepi Bora, Željko Mali Simić, Brana Vaskoliki
Crnčević ili Pokojni Radomir Smiljanić istinitiji i prepoznatljiviji u
naizgled pomerenom svetu Lukovićevih zezalica nego u onoj virtuelnoj,
kaobajagi mrtvoozbiljnoj realnosti kakvu produciraju tzv. državni mediji.
Iz obimnog autorskog opusa sredine i kraja devedesetih, ostvarenog
najvećim delom u "Vremenu", "Našoj Borbi" i
"Feral Tribuneu", Luković je priredio sve ono što je smatrao
najkarakterističnijim za (smrdljivi) duh vremena u kojem su ovi tekstovi
nastajali; komponovana od devet hronološki poređanih poglavlja, knjiga
odlično funkcioniše kao ono što nam se obećava u njenom podnaslovu:
hronika srpske propasti. Od tekstova iz poznijeg perioda "Ćorave
kutije" (oni raniji su već objavljeni u istoimenoj zbirci u
"Vremenu knjige"), preko (konačno!) dovršene verzije
znamenitog "romana u nastavcima" objavljivanog u
"Vremenu" i raznovrsne kolumnističke produkcije, sve do ratnog
dnevnika pisanog za "Feral Tribune", obilno filovanog imejl
porukama koje su u to vreme stizale na autorovu elektronsku adresu, Godine
raspada prate downward spiral jednog upornog, znalački i entuzijastički
vođenog raspadanja i truljenja društvenog tkiva. Dakle, čak i oni koji
su uredno pratili autorovu novinsku produkciju naći će u ovoj knjizi
dosta toga što ranije nisu mogli da pročitaju; u tom smislu posebno
valja izdvojiti uvodno poglavlje The Hall of Fame, iliti
"Informativni vodič kroz 'Godine raspada'", abecedni
"pojmovnik" najkarakterističnijih i najkoloritnijih likova iz
njegovih tekstova – dakle svih onih dragih ljudi, gigantskih srpskih
(ali i hrvatskih, i ostalih) patriota koji su se tako talentovano
uneredili u naše živote, učinivši od njih baš ono što se ovim
fiziološkim postupkom jedino i može učiniti.
O svemu što se ovde desilo otkad je Ugledni Autor poželeo da sâm
malo vozi zemlju Srbiju po kosmičkim bespućima napisano je na stotine
knjiga, a čini se da će ih biti potrebno još na hiljade da bi se makar
naslutilo kako neko može, ničim izazvan, da padne baš toliko nisko, i
još da se zadovoljno meškolji po žitkoj masi u koju se prizemljio.
Lukovićev doprinos razumevanju ovog paranormalnog fenomena u najboljem je
smislu reči kolateralan, utoliko što je autor "Ćorave kutije"
i ostalog poslednji čovek za koga biste pomislili da ne bi mogao da
zamisli svoj život bez bavljenja tako patosnom duhovnom aktivnošću
kakva je politika. Otuda je, logično, poslednja stvar koju biste mogli o
njemu reći to da se radi o nekakvom "političkom komentatoru" u
iole konvencionalnom smislu reči; štaviše, Luković i ne pokušava da
sakrije koliko mu je politika "kao takva" dosadna, odbojna i
strana. Otuda je eksplicitno "političko" u njegovim tekstovima
produkt "prisile", vrlo neželjena posledica komandoskog upada
politike-kao-sudbine u naše živote. Kao čovek koji se vaistinu oseća
"odomaćeno" jedino kada piše o rokenrolu i supkulturi u širem
smislu reči, Luković je kao autor "primetio" politiku tek onda
kada je ona toliko neposredno banula pred sve ovdašnje ljude da je
postalo doslovno nepošteno i kukavički ignorisati je. Zato se Luković
prihvatio trebljenja nebrojenih gluposti "političkog" diskursa,
ali samo po svojim pravilima, izmislivši ceo jedan lični jezik za izražavanje
i komunikaciju sa čitaocima. Zato su njegovi tekstovi neretko nakrcani
aluzijama i asocijacijama koje ništa ne znače čitaocu nedotaknutom čarima
masovne globalne kulture, mnogo teže "prohodni" – ako ne i
sasvim zatvoreni i neodgonetljivi – za publiku vaspitanu na nekrofilnom
parajeziku onog prvospomenutog Uglednog Autora. Luković je čovek iz
drugog sveta, i otuda je njegov pogled na proizvođače i konzumente
političkog šunda i treša jednako začuđen kao kada bi proučavao želatinozne
vanzemaljce koji su se naprasno odomaćili u našim rođenim šlafrocima i
papučama. Pisanje o ovim bizarnim likovima je za autora Godina raspada
zapravo oblik "terapijske" samoodbrane pred ho-ruk omasovljenjem
organizovanog ludila, žestoko uzvraćanje državno podsticanom
kretenizmu, nastavak rokenrola drugim sredstvima.
Onima koji su nekako proglavinjali kroz (dosadašnje?) "godine
raspleta/raspada" ne treba posebno objašnjavati u čemu je
"misterija" Lukovićevih tekstova, i odgonetka njihove
delotvornosti na nezaštićeno a zaštite željno, suptilno čitalačko biće.
Kao (nenamerni i nepretenciozni) glasnogovornik jednog transgeneracijskog
urbanog senzibiliteta, Luković se zatekao u položaju onoga koji će
morati, hteti i umeti da bitno doprinese očuvanju iskrica pozitivnog,
biofilnog "ludila" kao samoodbrambenog mehanizma protiv najezde
Organizovane Smrti. I on je to uradio superiorno, nikako ne izneverivši
svoju rokersku "bolju prošlost", koja zapravo još uveliko
traje.
Teofil Pančić
