�ene XX veka
Marlene Dietrich
Sve oko Marlene Dietrich (1901�1992) bilo je tajno,
zagonetno, dobro skriveno i stalno otvoreno pogre�nom tuma�enju
Ona sama umela je
veoma dobro da kontroli�e informacije o sebi, po�ev od pa�ljivog
"filtriranja" podataka o bogatom biseksualnom ljubavnom �ivotu,
pa sve do brige o osvetljenju i pozadini dok su je fotografisali. Skandali
koje je celoga �ivota izazivala bili su uvek rezultat promi�ljene
provokacije i jasnog li�nog stava. Ni�ta na njoj i oko nje nije bilo
"spontano" i "prirodno", sem doslednog individualizma.
Nikada nije poku�ala da stekne omiljenost ulogama "obi�nih �ena".
Kada pomislimo na vampa, kobnu zavodnicu, slika Marlene Dietrich obi�no
se pojavi prva, no to je njena zrela holivudska slika, prili�no razli�ita
od Marlene iz Plavog an�ela u re�iji Josefa von Sternberga (1930), dobro
zaobljena i sa tamnijom kosom. Ali prvi nastup zabele�en u svetu, u tom
filmu, odredio je psiholo�ki tip koji je ona zatim vizualno razradila,
izmeniv�i svoje telo: vitka figura sa obavezno istaknutim nogama, sasvim
svetla, "platinum" kosa, poluotvorene o�i sa obrvama u savr�enom
luku, ironi�an i tajanstven poluosmeh, cigareta u dugoj mu�tikli, a kada
progovori, dubok i zamaman glas, i laki strani akcenat koji dodatno unosi
egzotiku.
IZAZOV, OPASNOST, PARTNER: Prakti�no sve njene filmske uloge bile su
sli�ne: �ena od iskustva i sa pro�lo��u, zabavlja�ica, plesa�ica i
peva�ica, kabaretska dama, ponekad na �pijunskim zadacima, naizgled
umorna od ljubavi ali i te kako spremna da po�ne iznova, izazov za de�ake,
opasnost za o�enjene, partner za avanturiste. Nastupala je u filmovima
razgoli�ena, na u�as ameri�kih moralista. Dva su kostima nerazdvojivo
vezana za nju: crni korset sa �arapama i mu�ko odelo, dakle istovremeno
ekstremno �enski i ekstremno mu�ki look. Njeni ambijenti na filmu bili
su zadimljeni lokali, kazino, vozovi, Legija stranaca, harem, pozornica.
I, naravno, kreveti. Njen "dizajnerski in�enjering" bio je savr�en,
ali je ona umela da �ak parodira sebe samu. Kada je sa godinama filmskom
izgledu do�ao kraj, na�la je elegantno re�enje, nastupaju�i samo na
koncertima, gde se realna starost nije kosila sa filmskim iluzionizmom, i
gde je ostajalo samo divljenje za njenu vitalnost. Njen na�in pevanja bio
je zapravo pevu�enje sa govorom: noge su pevale svoju pesmu. Jedina
antropolo�ka paralela koja se mo�e na�i tome tipu izra�avanja jeste za�aravanje
ve�tice, formule i pevu�enje �amana, dovo�enje publike/�rtve u bla�enu
zavisnost od onoga koji za�arava. Potpuno zavo�enje, drugim re�ima. �ak
i kada re�i pesama nisu imale seksualnu sugestivnost, taj na�in pevanja
ih je �inio dvosmislenim. Antiratne balade, koje smo mogli zaboraviti u
interpretaciji nekog koloraturnog soprana, postajale su u njenoj
interpretaciji opsesivne i nezaboravne. U dubokoj starosti, vi�e nije
htela da se pokazuje pred kamerom, �ak ni u dokumentarnome filmu o sebi,
koji je napravio njen stari prijatelj Maximilian Schell (1984): pustila je
samo svoj glas.
Otkuda dolazi taj
tako razra�eni, prepoznatljivi lik? Marlene je, kao mlada dama iz dobre
ku�e, zapo�ela svoju gluma�ku karijeru u pozori�tu, kod najboljih u�itelja,
recimo Maxa Reinhardta, u onome kratkome periodu kada je Berlin bio jedna
od evropskih avangardnih prestonica. Zajedni�ki plan troje emigranata,
Von Sternberga, glumca Emila Janningsa i njen, da osvoje Holivud Plavim an�elom,
�to su i uspeli, preokrenuo je karijeru uspe�ne dramske i filmske
glumice u rafiniranom evropskom sredi�tu u dvodimenzionalnu fantazmu,
kojoj se morala prilagoditi ne samo iz �elje za luksuznim �ivotom nego i
zbog narastaju�eg nacizma i iznenadne propasti kulture iz koje je
potekla. Njen lenjivi pogled i prezir prema neugla�enim mu�karcima
Novoga sveta mo�e se �itati i kao protest �ene koja je znala za mnogo,
mnogo bolje. Mo�da nijedna njena uloga nije tako upe�atljiva za �itanje
ove kulturne nelagodnosti kao uloga peva�ice u saloonu na Divljem Zapadu,
koju je nekoliko puta ponovila (Destry ponovo ja�e, 1939, Ran�
prokletih, 1952): blazirana i hladnokrvna, ona otaljava svoju ta�ku
spremna da nogom odgurne pijane nametljivce, odsutna i sabrana
istovremeno, sa uspomenom na neki drugi, bolji �ivot.
SVUDA STRANAC: U skoro svim svojim ulogama Marlene je strankinja, i
njen akcent je deo uloge: sama je odli�no govorila nekoliko jezika. Ona
nikada ne pripada svetu u kojem je trenutno. Nije pateti�na izgubljena
emigrantkinja, ve� neko ko je svestan svojih razloga za odlazak ali time
nije postao sre�niji. Zato �to je uti�ana, njena nostalgija je upe�atljivija
od uobi�ajenog emigrantskog jauka za otad�binom. Emigrant Marleninoga
tipa vi�e nije imao kuda da se vrati. Ona je, dodu�e, pose�ivala Nema�ku,
gde je uvek bilo pronacisti�kih osvetnika da je proglase izdajnicom. �ivela
je uglavnom u Parizu. Njena poslednja �elja bila je da bude sahranjena u
Nema�koj, �to je postalo predmet dugog i zlobnog birokratskog zavla�enja.
�ta je bio razlog tolikoj mr�nji? Upravo njena potpuna ambivalentnost,
nepripadanje svetu jasnih i tupih stavova, samostalno, nepredvidivo,
slobodno u�ivanje u svakodnevici i u kulturi, pacifizam kao prirodno
stanje duha, prezir prema jeftinim strastima. Kada ju je Hitler pozvao da
se vrati u Nema�ku i u filmovima proslavlja nacizam, odgovorila je ne
samo odbijanjem nego je jo� i�la da zabavlja ameri�ke vojnike na
frontovima. Jedan drugi Evropejac i emigrant u Holivudu, re�iser Billy
Wilder umeo je da iskoristi njen �esto neiskori��eni gluma�ki
potencijal. U izvrsnom sudskom trileru po romanu Agathe Christie Svedok
optu�be (1957), Marlene je tu odigrala hladnu strankinju � Nemicu,
prora�unatu �enu osumnji�enog za ubistvo, koja uspeva da na sebe navu�e
sveop�tu mr�nju. U savr�enom obratu, ona se otkriva ne samo kao po�rtvovana
�ena ve� i kao superiorni um iza savr�enog plana, �ime zaslu�uje
divljenje prevarenog advokata (Charles Laughton) i njegovu odbranu.
Marlene Dietrich je svesno i uspe�no gradila svoj status ikone, ne uga�aju�i
nikad op�tem ukusu. U filmovima koje je snimala prepoznaju se mikrore�ije
kojima je umno�avala zna�enje, prave�i tako od bezna�ajnih melodrama
prava �vori�ta kulturnih simbola. Pomenimo samo jednu, iz filma Plava
Venera (1932). Na kabaretskoj sceni, usred freneti�ne "egzoti�ne
igre", pojavljuje se figura u kostimu gorile, dodaju�i plesu element
divljine i grubosti. "Gorila" seda i skida glavu, ispod koje se
rastresaju svetli uvojci Marlene. Sa telom jo� uvek u ogromnom crnom �ivotinjskom
kostimu ona peva "Vru�i Voodoo". Ne pamtim nijedno filmsko svla�enje
koje bi imalo ovakav efekat, �ak ni njeno sopstveno skidanje/obla�enje
crnih �arapa u Plavom an�elu.
NOGE I GLAS: Pesme koje je po prvi put pevala ostajale su zauvek vezane
za nju: "Ponovo se zaljubljujem" u Plavom an�elu, "Vidi �ta
naru�uju momci iz zadnje sobe", u Destry ponovo ja�e, "�ivot
u ru�i�astom" u Tremi iz 1950. Stoga naivno deluju poku�aji da se
stvaranje ikone i mita Marlene Dietrich ve�e uz ozloje�enog Von
Sternberga, ili druge pigmalione u prolazu. Drugi element koji govori u
prilog njenoj samostalnosti jeste njena skoro potpuna neranjivost prema
holivudskom star-sistemu. Moglo bi se re�i da je za sebe uspela da na�e
idealnu ni�u, i da ostane nedodirljiva i pored svoje o�igledne
"moralne bezbri�nosti". Me�u njenim mnogobrojnim ljubavnicima
� bar mu�kim, onim koje je dozvoljavala videti � bili su Gary Cooper
i John Wayne. Nije zamarala publiku brakovima, razvodima ni nervnim
krizama.
�ta je ostalo iza
Marlene Dietrich? Stil i moda koji su uticali na modne kreatore, le�ernost,
najelegantnije znano no�enje pantalona, skupocena jednostavnost; mu�ka
fantazma o nogama i �enska ikona o samostalnoj, odlu�noj, mudroj �eni
kojoj nije potreban tim eksperata da razvije svoje mogu�nosti; nostalgija
za zauvek izgubljenim, liberalnim i stvarala�kim trenutkom nema�ke
kulture; oslobo�enost od patrijarhalnih stega, merila kolektiva,
nacionalnih okvira. I, iznad svega, mogu�nost da se zapletene poruke o
toleranciji, nezavisnosti i inidividualizmu prenesu u popularnu kulturu.
Stoga je Marlene Dietrich uspela da odr�i svoj status ikone i u Americi i
u Evropi jo� pola veka posle vrhunca svoje filmske karijere.
Kada bih birala najomiljeniju stranu toga mita, izabrala bih jednu
pesmu, pevanu na nema�kom, sa jednostavnim re�ima koje prizivaju
emigraciju, nomadstvo, nostalgiju i nadu: "Jo� uvek imam jedan kofer
u Berlinu..."
Svetlana Slap�ak
