Žene XX veka
Marlene Dietrich
Sve oko Marlene Dietrich (1901–1992) bilo je tajno,
zagonetno, dobro skriveno i stalno otvoreno pogrešnom tumačenju
Ona sama umela je
veoma dobro da kontroliše informacije o sebi, počev od pažljivog
"filtriranja" podataka o bogatom biseksualnom ljubavnom životu,
pa sve do brige o osvetljenju i pozadini dok su je fotografisali. Skandali
koje je celoga života izazivala bili su uvek rezultat promišljene
provokacije i jasnog ličnog stava. Ništa na njoj i oko nje nije bilo
"spontano" i "prirodno", sem doslednog individualizma.
Nikada nije pokušala da stekne omiljenost ulogama "običnih žena".
Kada pomislimo na vampa, kobnu zavodnicu, slika Marlene Dietrich obično
se pojavi prva, no to je njena zrela holivudska slika, prilično različita
od Marlene iz Plavog anđela u režiji Josefa von Sternberga (1930), dobro
zaobljena i sa tamnijom kosom. Ali prvi nastup zabeležen u svetu, u tom
filmu, odredio je psihološki tip koji je ona zatim vizualno razradila,
izmenivši svoje telo: vitka figura sa obavezno istaknutim nogama, sasvim
svetla, "platinum" kosa, poluotvorene oči sa obrvama u savršenom
luku, ironičan i tajanstven poluosmeh, cigareta u dugoj muštikli, a kada
progovori, dubok i zamaman glas, i laki strani akcenat koji dodatno unosi
egzotiku.
IZAZOV, OPASNOST, PARTNER: Praktično sve njene filmske uloge bile su
slične: žena od iskustva i sa prošlošću, zabavljačica, plesačica i
pevačica, kabaretska dama, ponekad na špijunskim zadacima, naizgled
umorna od ljubavi ali i te kako spremna da počne iznova, izazov za dečake,
opasnost za oženjene, partner za avanturiste. Nastupala je u filmovima
razgoližena, na užas američkih moralista. Dva su kostima nerazdvojivo
vezana za nju: crni korset sa čarapama i muško odelo, dakle istovremeno
ekstremno ženski i ekstremno muški look. Njeni ambijenti na filmu bili
su zadimljeni lokali, kazino, vozovi, Legija stranaca, harem, pozornica.
I, naravno, kreveti. Njen "dizajnerski inženjering" bio je savršen,
ali je ona umela da čak parodira sebe samu. Kada je sa godinama filmskom
izgledu došao kraj, našla je elegantno rešenje, nastupajući samo na
koncertima, gde se realna starost nije kosila sa filmskim iluzionizmom, i
gde je ostajalo samo divljenje za njenu vitalnost. Njen način pevanja bio
je zapravo pevušenje sa govorom: noge su pevale svoju pesmu. Jedina
antropološka paralela koja se može naći tome tipu izražavanja jeste začaravanje
veštice, formule i pevušenje šamana, dovođenje publike/žrtve u blaženu
zavisnost od onoga koji začarava. Potpuno zavođenje, drugim rečima. Čak
i kada reči pesama nisu imale seksualnu sugestivnost, taj način pevanja
ih je činio dvosmislenim. Antiratne balade, koje smo mogli zaboraviti u
interpretaciji nekog koloraturnog soprana, postajale su u njenoj
interpretaciji opsesivne i nezaboravne. U dubokoj starosti, više nije
htela da se pokazuje pred kamerom, čak ni u dokumentarnome filmu o sebi,
koji je napravio njen stari prijatelj Maximilian Schell (1984): pustila je
samo svoj glas.
Otkuda dolazi taj
tako razrađeni, prepoznatljivi lik? Marlene je, kao mlada dama iz dobre
kuće, započela svoju glumačku karijeru u pozorištu, kod najboljih učitelja,
recimo Maxa Reinhardta, u onome kratkome periodu kada je Berlin bio jedna
od evropskih avangardnih prestonica. Zajednički plan troje emigranata,
Von Sternberga, glumca Emila Janningsa i njen, da osvoje Holivud Plavim anđelom,
što su i uspeli, preokrenuo je karijeru uspešne dramske i filmske
glumice u rafiniranom evropskom središtu u dvodimenzionalnu fantazmu,
kojoj se morala prilagoditi ne samo iz želje za luksuznim životom nego i
zbog narastajućeg nacizma i iznenadne propasti kulture iz koje je
potekla. Njen lenjivi pogled i prezir prema neuglađenim muškarcima
Novoga sveta može se čitati i kao protest žene koja je znala za mnogo,
mnogo bolje. Možda nijedna njena uloga nije tako upečatljiva za čitanje
ove kulturne nelagodnosti kao uloga pevačice u saloonu na Divljem Zapadu,
koju je nekoliko puta ponovila (Destry ponovo jaše, 1939, Ranč
prokletih, 1952): blazirana i hladnokrvna, ona otaljava svoju tačku
spremna da nogom odgurne pijane nametljivce, odsutna i sabrana
istovremeno, sa uspomenom na neki drugi, bolji život.
SVUDA STRANAC: U skoro svim svojim ulogama Marlene je strankinja, i
njen akcent je deo uloge: sama je odlično govorila nekoliko jezika. Ona
nikada ne pripada svetu u kojem je trenutno. Nije patetična izgubljena
emigrantkinja, vež neko ko je svestan svojih razloga za odlazak ali time
nije postao srežniji. Zato što je utišana, njena nostalgija je upečatljivija
od uobičajenog emigrantskog jauka za otadžbinom. Emigrant Marleninoga
tipa više nije imao kuda da se vrati. Ona je, doduše, poseživala Nemačku,
gde je uvek bilo pronacističkih osvetnika da je proglase izdajnicom. Živela
je uglavnom u Parizu. Njena poslednja želja bila je da bude sahranjena u
Nemačkoj, što je postalo predmet dugog i zlobnog birokratskog zavlačenja.
Šta je bio razlog tolikoj mržnji? Upravo njena potpuna ambivalentnost,
nepripadanje svetu jasnih i tupih stavova, samostalno, nepredvidivo,
slobodno uživanje u svakodnevici i u kulturi, pacifizam kao prirodno
stanje duha, prezir prema jeftinim strastima. Kada ju je Hitler pozvao da
se vrati u Nemačku i u filmovima proslavlja nacizam, odgovorila je ne
samo odbijanjem nego je još išla da zabavlja američke vojnike na
frontovima. Jedan drugi Evropejac i emigrant u Holivudu, režiser Billy
Wilder umeo je da iskoristi njen često neiskorišženi glumački
potencijal. U izvrsnom sudskom trileru po romanu Agathe Christie Svedok
optužbe (1957), Marlene je tu odigrala hladnu strankinju – Nemicu,
proračunatu ženu osumnjičenog za ubistvo, koja uspeva da na sebe navuče
sveopštu mržnju. U savršenom obratu, ona se otkriva ne samo kao požrtvovana
žena vež i kao superiorni um iza savršenog plana, čime zaslužuje
divljenje prevarenog advokata (Charles Laughton) i njegovu odbranu.
Marlene Dietrich je svesno i uspešno gradila svoj status ikone, ne ugađajuži
nikad opštem ukusu. U filmovima koje je snimala prepoznaju se mikrorežije
kojima je umnožavala značenje, praveži tako od beznačajnih melodrama
prava čvorišta kulturnih simbola. Pomenimo samo jednu, iz filma Plava
Venera (1932). Na kabaretskoj sceni, usred frenetične "egzotične
igre", pojavljuje se figura u kostimu gorile, dodajuži plesu element
divljine i grubosti. "Gorila" seda i skida glavu, ispod koje se
rastresaju svetli uvojci Marlene. Sa telom još uvek u ogromnom crnom životinjskom
kostimu ona peva "Vruži Voodoo". Ne pamtim nijedno filmsko svlačenje
koje bi imalo ovakav efekat, čak ni njeno sopstveno skidanje/oblačenje
crnih čarapa u Plavom anđelu.
NOGE I GLAS: Pesme koje je po prvi put pevala ostajale su zauvek vezane
za nju: "Ponovo se zaljubljujem" u Plavom anđelu, "Vidi šta
naručuju momci iz zadnje sobe", u Destry ponovo jaše, "Život
u ružičastom" u Tremi iz 1950. Stoga naivno deluju pokušaji da se
stvaranje ikone i mita Marlene Dietrich veže uz ozlojeđenog Von
Sternberga, ili druge pigmalione u prolazu. Drugi element koji govori u
prilog njenoj samostalnosti jeste njena skoro potpuna neranjivost prema
holivudskom star-sistemu. Moglo bi se reži da je za sebe uspela da nađe
idealnu nišu, i da ostane nedodirljiva i pored svoje očigledne
"moralne bezbrižnosti". Među njenim mnogobrojnim ljubavnicima
– bar muškim, onim koje je dozvoljavala videti – bili su Gary Cooper
i John Wayne. Nije zamarala publiku brakovima, razvodima ni nervnim
krizama.
Šta je ostalo iza
Marlene Dietrich? Stil i moda koji su uticali na modne kreatore, ležernost,
najelegantnije znano nošenje pantalona, skupocena jednostavnost; muška
fantazma o nogama i ženska ikona o samostalnoj, odlučnoj, mudroj ženi
kojoj nije potreban tim eksperata da razvije svoje mogužnosti; nostalgija
za zauvek izgubljenim, liberalnim i stvaralačkim trenutkom nemačke
kulture; oslobođenost od patrijarhalnih stega, merila kolektiva,
nacionalnih okvira. I, iznad svega, mogužnost da se zapletene poruke o
toleranciji, nezavisnosti i inidividualizmu prenesu u popularnu kulturu.
Stoga je Marlene Dietrich uspela da održi svoj status ikone i u Americi i
u Evropi još pola veka posle vrhunca svoje filmske karijere.
Kada bih birala najomiljeniju stranu toga mita, izabrala bih jednu
pesmu, pevanu na nemačkom, sa jednostavnim rečima koje prizivaju
emigraciju, nomadstvo, nostalgiju i nadu: "Još uvek imam jedan kofer
u Berlinu..."
Svetlana Slapšak
