Šta opozicija treba da radi
Izmena uloga kao cilj
Recepti su poznati – izbori i zajednički nastup opozicije, uporno i kreativno komuniciranje sa javnim mnjenjem, garantovanje članovima i simpatizerima SPS-a i ostalih stranaka, koje bi trebalo da se pretvore u opoziciju, samo političkog poraza
1. Opozicija u Srbiji je očajna. Relativno. Uslovi u
kojima živimo i vlast koja nam te uslove nameće i ne ostavljaju mnogo
prostora za organizovano i produktivno delovanje opozicije. Dovoljno je reći
da su komunikacioni kanali opozicije prema javnosti presečeni ili preuski.
2. Vlast u Srbiji je očajna. Apsolutno. Kako god da se vrednuju njeni rezultati, oni su poražavajući. Spisak onoga što nemamo, a moglo je i moralo je da imamo, jeste poduži: budućnost, sigurnost, demokratiju, zastavu, grb, jasne granice, državne praznike, penzije, plate, efikasno školovanje, pošteno i kvalitetno zdravstvo, veselu omladinu, pasoš, zeleni karton, policiju koja nas štiti od bahatih i reguliše saobraćaj, informisanje, pune hotele gostiju, prijatelje, posao, stabilan dinar... Vlast je za sve to odgovorna. Rezultati bi bili tragični da nam to nije postalo uobičajeno. Ovako su sramotni.
3. Oligarhija kojoj je vlast podređena je zadovoljna. Vladajuće strukture, partije i organi su ispunili cilj. Zadovoljili su oligarhiju, koja nekad jeste, nekada i nije na prepoznatljivoj administrativnoj poziciji. Ovlašćenja se, izgleda, dele i oduzimaju ličnostima a ne funkcijama. Nužnost promena ovakvog stanja se sudara sa odnosom snaga. Oligarhija ima moćne medije, represivnu silu, centralnu banku, administraciju na vlasti, sudove, siledžije i poslovne aranžmane. Opozicija ima nezadovoljstvo naroda, probleme s finansiranjem stranaka, probleme sa sopstvenim preživljavanjem, nešto lokalne vlasti, nešto medija slabijeg dometa i, verovatno, po kog hiberniranog oligarhijskog činovnika koji je tu da pomogne raskole u ionako sujetama i interesima opterećene unutaropozicione odnose.
4. Narod je zbunjen. Shvatio je da ga nešto nesnosno žulja. Vladajući potporni zidić oligarhije, uprkos moćnoj medijskoj podršci, uprkos strahu jednih i tradicionalnom ne gledanju u zube vlasti drugih, sistematski gubi popularnost. U tom gubitničkom trendu jedino što uspeva da uradi jeste da o opziciji širi laži, poluistine, pa i istine koje je ne preporučuju biračima. Idealan scenario promena podrazumeva izbornu pobedu opozicije i izborni poraz SPS-a, i na taj način stvaranje krhke vlasti koja bi trebalo da menja sistem a ne da preuzima uloge koje su postojale. U idealnom scenariju nestaje oligarhija. I to je dovoljno. Za nas, za državu nije važno da li će njeni glavni protagonisti u penziju, na Zapad, na Istok, na Daleki istok ili u skrivenu vikendicu. Detalj da to nije moguće, da nije moguće tek tako ili da je teško moguće ne oslobađa nikoga odgovornosti da tome teži. Ni detalj da to, možda, nije ideja međunarodne zajednice nas ovde ne obavezuje. Malo je dokaza da je ona sposobna za nešto drugo osim za administriranje i birokratiju. Najbolje bi bilo da nas se nikada nisu setili – i to je zadatak buduće vlasti, da postanemo neprimetni deo a ne nezaobilazna zanimacija međunarodne zajednice.
5. Konačno, za mirnu izmenu uloga opozicije i vlasti, recepti su manje-više poznati – izbori i zajednički nastup opozicije, uporno i kreativno stvaranje kanala komuniciranja sa javnim mnjenjem, garantovanje članovima i simpatizerima SPS-a i ostalih stranaka, koje bi trebalo da se pretvore u opoziciju, samo političkog poraza kao i mogućnosti da ponovo pokušaju da osvoje vlast u budućnosti, ako im bude do toga. Ovo, naravno, podrazumeva i retoriku bez lažnih obećanja, koja otvara nadu da idemo ka rekonstrukciji države, koja neće biti partijska ili režimska, i koja neće zavisiti od volje, nesposobnosti ili slabosti jedne grupe ljudi ili jednog čoveka. Trebalo bi, ipak, dodati još nešto – nužno je strpljenje. Vlast se retko prepušta bez otpora. Ova vlast pogotovu. Zato cilj da, umesto režima i teritorija koje on kontroliše i rasipa, ponovo stvorimo državu u kojoj ćemo se osećati dobro i kojoj ćemo znati granice, simbole i koji su i zašto su važni neki datumi, ne sme da bude oročen. I ma koliko nas nekontrolisani razvoj bude udaljavao od te ideje, ona ne sme da bude zamenjena ili zaboravljena.
Srđan Bogosavljević
Televizija Politika je pre dve nedelje izazvala do
tog trenutka neviđeni skandal u filmskoj industriji prikazivanjem
"Matriksa" pre bioskopske premijere, no ubrzo je prevazišla
samu sebe. Za 14. april Politika je najavila fantastičan filmski maraton,
sve hit do hita, te pozvala svoje gledaoce, uopšte građane Beograda, da
ostanu kod kuće "kraj malih ekrana". Za to vreme, slučajno, na
Trgu republike će se održavati miting opozicionih partija. O tome za
"Vreme" govori Dejan Vraželić, direktor distributerske kuće
Vans.
