Početak 2000
Šta će biti 15. aprila?
Režim nije spreman na politički sporazum o bazičnim političkim pitanjima, legitimitet političkih institucija nizak, vlada je neodgovorna; da li je narodno strpljenje na izmaku
U petak 14. aprila na
Trgu republike (od 9. marta 1991. Trg slobode) u Beogradu, srpska
opozicija će znati na čemu je. Miting u Beogradu pod nazivom "Stop
teroru, za slobodne izbore" trebalo bi da dâ jasan znak da li srpska
javnost želi promene i veruju li građani da te promene može izvesti
postojeća opoziciona struktura.
Sondaže javnog mnjenja već duže vreme vrte se oko rezultata 4:3 u korist opozicije, s tim što je polovina biračkog tela još neodlučna ili neće glasati.
BES NEMOĆNIH: Od oktobra prošle godine opozicija je dobila nebrojene signale da režim nije spreman na politički sporazum o regularnim izbornim uslovima, da je nastavio verbalni građanski rat, da konstantno ugrožava slobode, da onemogućuje politički dogovor o regularnim uslovima i da naprosto igra na lov u mutnom. Zimska pauza i činjenica da se kako-tako izašlo iz teške posleratne zime ohrabrila je režim da se ponaša arogantno, čak i da počne stavljati do znanja da "ne računa" s postojanjem opozicije. Manevar je prilično providan i trebalo bi da prikriju neodložnu potrebu socijalista i julovaca da cementiraju zagrljaj s radikalima ("trojni pakt", Dragan Veselinov). Jezik na čudan način otkriva slabosti političkih aktera – režim koji toliko psuje i mrzi ne može biti ni stabilan ni jak. Biće da je to bes nemoćnih.
Jasno je da vladajuća garnitura zna ono što s priličnom pouzdanošću zna i opozicija – da režim nema dovoljnu podršku za obnovu vlasti. Izolovani, neki od njih na haškim poternicama, u potrazi za kakvim-takvim saveznicima (pred ruske izbore ugošćavaju autsajdera Žirinovskog), oni se batrgaju u produženoj agoniji. Režim u agoniji je naravno opasan, i sada se već igra u krupno.
Neki od opozicionara, a naročito Vuk Drašković (koji je preživeo atentat na lazarevačkom drumu), stavljaju do znanja javnosti da više ne sumnjaju u to da su izloženi životnom riziku. Drašković je prošle nedelje u intevjuu Studiju B rekao da su još tokom prošlogodišnje agresije NATO-a, pošto je "najuren" iz savezne vlade, "ljudi iz Službe državne bezbednosti (SDB)" poručili SPO-u da se "nešto priprema" protiv njega, da je "stavljen pod mere", i to ocenio kao "prve najave zločina". Drašković kaže da mu se i danas preti.
Kako su prolazili posleratno proleće, jesen, leto i zima, videlo se sve jasnije da je arogancija režimlija bila puna rupa. Niz nerazjašnjenih ubistava – među kojima i ubistvo jednog funkcionera JUL-a, jednog ministra vojske, jednog ministra policije, četvorice funkcionera SPO-a, jednog izdavača novina – ne daju baš povoljnu sliku o snazi i efikasnosti režima niti svedoče da je to režim koji obezbeđuje mir i stabilnost.
SRCE I STOMAK: Na kraju zime 2000. opozicija je imala dva zadatka – da odbrani to što ima (gradove i medije) i da pripremi osvajanje novog prostora. Režim sistematski otežava rad gradskih uprava, vrši opsadu gradova i šalje svoje visoke funkcionere na teren. Iz čarkanja oko medija u Nišu, Kraljevu, Pirotu i Požegi opozicija može izvući zaključak da energije u građanstvu ima, samo što bi svi trebalo da priznaju da odbrana medija ne može biti dovoljan povod za podizaje narodne energije. Razlog mora biti krupniji i mora se ticati ili srca ili stomaka.
Opozicija pet meseci usaglašava svoje delovanje. Najpre je formulisan zahtev za korektne izborne uslove kao način mirnog razrešenja krize. Pokušaj da se u Skupštini Srbije postigne dogovor o izbornim uslovima propao je posle manevra socijalista, koji su pristajali na razgovor o detaljima ali ne i o odluci o raspisivanju izbora. Nosilac tog posla, poslanička grupa SPO-a, napustila je skupštinu u kojoj sada sedi samo neobuzdana većina koja se iživljava nad nekoliko opozicionara ostalih u skupštini. Neobuzdana većina u skupštini dovodi do stanja u kome je vlada neodgovorna. Ko može zaustaviti neodgovornu vladu? Što bi rekao Knez Miloš, može je zaustaviti suza narodna.
Zašto opozicija odlaže trenutak kada će posegnuti za tradicionalnim opozicionim sredstvom – javnim protestom? Opozicionari su početak svoje kampanje odlagali zbog unutrašnjih protivurečnosti i zbog događaja u okruženju, pre svega zbog manevara NATO-a na Kosovu, a najviše zbog sumnje u to da li su građani spremni za nove borbe. Predsednik Demokratske stranke Zoran Đinđić izjavio je 9. aprila na tribini u Šapcu da je Srbija specifična zemlja u kojoj postoji kritična masa za promene, ali ne i atmosfera. To iz njega govori iskustvo prošlogodišnje propale ofanzive SZP-a. Tokom leta i jeseni 1999. u više gradova Srbije trajale su demonstracije Saveza za promene, bez većih rezultata. Po Đinđićevom mišljenju, borba za promene mora biti gandijevska – mirna i masovna, i u nju moraju biti, pored stranaka, uključeni i pokreti i ekspertske grupe, kao Otpor ili G17.
Za devet godina bilo je šest velikih i na desetine manjih talasa opozicionih demonstracija (vidi okvir)... Rezultati svih tih mnogobrojnih protesta bili su polovični, a nešto od na ulici osvojenog kasnije je izgubljeno. Zimski protesti 1996/97. omogućili su opoziciji da realizuje strateški važnu pobedu na lokalnom nivou, i sad je pitanje može li ona posle svih posrtanja skočiti više. Taj neuspeh ima dva uzroka – prvi je pogrešna procena da je kraj rata dobro vreme za izvođenje ljudi na ulicu, a drugi je produženi rat za primat između demokrata (sada SZP) i Draškovića, koji traje još od raspada koalicije "Zajedno"; tu su zatim i pogrešno odabran bojkot za koji se odlučila jedna grupa partija na izborima 1998, pa otvoreni sukob na mitingu avgusta 1999, s repovima do današnjih dana.
Može se ipak konstatovati da je, programski gledano, opozicija uz sve slabosti spremnija nego ranije. Usaglasila je i objavila političku deklaraciju da će posle izborne smene autoritarnog režima bez ikakvog političkog revanšizma preduzeti korake potrebne za demokratsko preuređenje države. Ostvarila je korisne i obećavajuće političke kontakte i u zapadnim zemljama i u Rusiji.
Opozicija nije usaglasila najosetljiviju stvar – izbornu strategiju i izborne liste. U toj oblasti se javlja neka vrsta zamene teza tipa "zašto se ne ujedine?". Jeretički treba reći da nije zadatak opozicije da se ujedini već da pobedi ovakvu vlast. Kad nema tri stvari – ideje, organizacije i mase, obično se vode duge rasprave "o metodu". Da li će posle 14. aprila ta stvar sa idejama, organizacijom i masama izgledati jasnije? Koordinator SZP-a i predsednik Demohrišćanske stranke Srbije Vladan Batić rekao je na mitingu u Lazarevcu prošle nedelje kako je borba za promene u Srbiji "borba za goli život". Takva borba mora biti uporna i duga i, kad počne, teško da je može omesti pogromaška propaganda TV Bastilje i provokacije kao što je "paljevina Rajhstaga" na Vračaru. Osnovna poruka počinje sa "Stop teroru!"
Milan Milošević
Dragoslav Grujić
Puls ulice
13. jun 1990, Trg republike, TV Beograd. Posle neuspelog početka razgovora vlasti i opozicije održan protestni miting opozicije (Demokratska, Liberalna, Narodna radikalna stranka, Socijaldemokratska partija Jugoslavije i Srpski pokret obnove) pod geslom "Srbija traži slobodu". Pred zgradom televizije policija je intervenisala, preko stotinu ljudi je povređeno, a najgore je prošao demonstrant Ljubiša Mitić, inženjer i organizator ozvučenja na mitingu, kome su policajci polomli ključnu kost. Među onima koje je milicija tukla bili su i Dragoljub Mićunović i Borislav Pekić.
9. mart 1991, Trg slobode. Miting protiv informativnog monopola TV Bastilje. Na Trgu republike došlo je oko sto hiljada ljudi; posle intervencije milicije u kojoj je povređeno 203 građana počeli su neredi u kojima je poginuo demonstrant Branivoje Milinović i policajac Nedeljko Kosović. Na zahtev Borisava Jovića, člana Predsedništva SFRJ, na ulice Beograda su izašli tenkovi JNA da pomognu miliciji u zavođenju rada. Uhapšen je Vuk Drašković, predsednik SPO-a i lider opozicije.
10. mart 1991, Terazijska česma. Zbog brutalnog odnosa vlasti prema demonstrantima i naknadnih hapšenja (zbog učešća u demonstracijama uhapšeno je 108 građana), studenti Beogradskog univerziteta organizuju demonstracije na Terazijama tražeći puštanje uhapšenih i ostavke odgovornih ljudi režima, šestorice urednika TV Beograd i ministra policije Radmila Bogdanovića.
11. mart 1991, Ušće. Kontramiting u organizaciji SPS-a. Prisutni nisu prihvatili poziv funkcionera SPS-a Dušana Matkovića da krenu na studente.
9. mart 1992, Svetosavski plato. Opozicija obeležava godišnjicu devetomartovskih demonstracija, uprkos zastrašivanju vlasti, okupilo se oko pedesetak hiljada građana.
14. jun – oktobar 1992, Beograd. Posle 45 godina održana litija na kojoj je učestvovalo oko deset hiljada ljudi, predvođenih srpskim patrijarhom Pavlom. Posle litije veći broj građana je na poziv GSS-a manifestacijom "Poslednje zvono" poručilo režimu da je njegovo vreme isteklo. Studentski protest 1992. počeo je okupljanjem desetak hiljada studenata ispred zgrade Rektorata (15. juna). Studenti su tražili ostavku Slobodana Miloševića, raspuštanje Skupštine Srbije, raspisivanje izbora i formiranje koalicione vlade.
28. jun 1992, plato ispred Skupštine Jugoslavije. Vidovdanski sabor u organizaciji DEPOS-a počeo je okupljanjem oko 150.000 građana, trajao je do 5. jula. Zahtevana je ostavka Slobodana Miloševića, raspuštanje Skupštine Srbije i Vlade nacionalnog spasa.
1-2. jun 1993, plato ispred skupštine Jugoslavije. Spontano okupljanje naroda pred saveznom skupštinom u znak protesta zbog fizičkog napada poslanika SRS-a Branislava Vakića na poslanika SPO-a Mihajla Markovića. Milicija vešto režira sukob sa građanima i, koristeći silu, rasteruje demonstrante. Specijalci MUP-a Srbije ušli su u prostorije IO SPO-a i bez naloga pohapsili sva lica koja su se zatekla u prostorijama stranke. Uhapšeni su Vuk i Danica Drašković i pri tome brutalno pretučeni.
9. mart 1996, održan miting na Trgu slobode. Pred nekoliko desetina hiljada građana, Vuk Drašković, Vesna Pešić i Zoran Đinđić promovisali koaliciju "Zajedno" koja je nastupila na saveznim i lokalnim izborima 1996.
18. novembar 1996. Slavlje povodom pobede opozicije na lokalnim izborima pretvorilo se u proteste protiv "izborne krađe". Tokom 88 dana na hiljade građana u pedesetak gradova Srbije tražilo je i iznudilo poštovanje izborne volje naroda. Građanski protesti su trajali 88 dana, a studentski preko 117 dana.
24. decembar 1996. U Beogradu održan kontramiting "Za Srbiju" u organizaciji SPS-a. Mitingu prisustvovalo kompletno rukovodstvo vladajuće partije. Govorio Slobodan Milošević. Poruka iz njegovog govora koja će se pamtiti: "Srbijom neće upravljati tuđa ruka". Kontramitingu prisustvovalo 30.000 Miloševićevih pristalica. Istovremeno održani i protestni mitinzi građana i studenata BU-a.
1. januar 1997. U organizaciji koalicije "Zajedno" više od 200.000 građana dočekalo Novu godinu.
13. januar 1997. Na poziv Studentskog protesta na Trgu slobode, Knez-Mihailovoj, Terazijama i okolnim ulicama skupilo se oko 500.000 građana da dočeka Srpsku novu godinu. Bio je to najveći skup ikada viđen u Beogradu.
29. jun. 1999, Čačak. Na centralnom trgu u Čačku počeo je miting Saveza za promene na kome se okupilo oko 10.000 pristalica tog saveza. Prvi opozicioni miting posle bombardovanja NATO-a i ukidanja ratnog stanja u SRJ pod nazivom "Dan posle". Tokom leta i jeseni 1999. ZSP je održao na stotine mitinga.
1. jula 1999. tehničar TV u Leskovcu Ivan Novković, u poluvremenu prenosa košarkaške utakmice Jugoslavija – Nemačka, prekinuo je redovan program da bi u sedam minuta iskrenosti saopštio svoj protest zbog pogibije velikog broja Leskovčana na Kosovu i zbog lošeg stanja u okrugu. Na njegov poziv građani su se 5. jula okupili na centralnom trgu u protestu protiv lokalnih vlasti. Protesti su trajali danima. Novković je dopao zatvora. Sada je član Demokratske stranke.
12. jula 1999. Bogoljub Arsenijević Maki je s Građanskim otporom Valjeva organizovao demonstracije protiv vlasti i opozicije, tokom kojih je grupa demonstranata pokušala da uđe u zgradu Skupštine opštine, a policija intervenisala, nakon čega su povređena tri policajca i najmanje pet građana. Arsenijević je uhapšen sredinom avgusta u Beogradu, po izlasku iz prostorija Pokreta za demokratsku Srbiju, kada je brutalno prebijen. Sredinom novembra osuđen je na tri godine zatvora. U martu je pobegao iz zatvora i u javnom životu učestvuje preko pisama.
19. avgust 1999, Peobraženje, Beograd. Miting saveza za promene ispred Skupštine Jugoslavije na kome je bilo oko 70.000 ljudi. Izviždan Vuk Drašković, a opozicija dala rok Miloševiću da za 15 dana demisionira.
21. septembar 1999, Mala Gospojina, Beograd. Miting SZP-a na Trgu Republike, na kome je bilo oko 25.000 ljudi, posle mitinga demonstranti pošli u šetnju gradom. U isto vreme održane demonstracije i u 16 gradova Srbije.
18. decembra 1999. U centru Beograda održan je poslednji u nizu protesta Saveza za promene (SZP) koji su uzastopno trajali 89 dana. Demonstracije su počele 21. septembra sa zahtevima da Milošević ode sa vlasti, da se formira prelazna vlada i da se raspišu pošteni izbori. Na početku protesta okupljalo se i do 40.000 – 50.000 ljudi, da bi taj broj vremenom opadao. Tog 89. dana, u demonstracijama je učestvovalo oko 300 pristalica te grupacije.
