Vreme broj 484, 15. april 2000.

Slučaj Dojčila Maslovarića

Njihov čovek u Rimu

Šta je ambasador Lekić pisao ministru Živadinu Jovanoviću o ponašanju i rasipništvu našeg ambasadora pri Vatikanu

Dojčilo Maslovarić, jugoslovenski ambasador pri Vatikanu čiji se mandat završio početkom aprila, dao je intervju rimskom dnevniku "La Repubblica" u kome poručuje: "Ne vraćam se u Beograd!"

List zaključuje da je ovaj moćni i uticajni diplomata, veoma dobro informisan i intimni prijatelj porodice Slobodana Miloševića, po svoj prilici odlučio, predosećajući teška vremena, da zasad, ostane u Italiji.

"La Repubblica" piše da je Maslovarić 2. aprila bio u oproštajnoj poseti kod pape, posle čega je, navodno, u pisanoj formi o svojoj odluci obavestio i Slobodana Miloševića.

U razgovoru sa novinarkom Stefanijom di Lelis bivši jugoslovenski ambasador kaže da mu se mandat završio pre nekoliko dana, njegov sin pohađa licej Marty Maunte, pa ne bi želeo da sada izgubi godinu radi povratka u domovinu. Na novinarsko insistiranje da li će se vratiti u Beograd kada se škola završi, Maslovarić diplomatski odgovara da "to zavisi od mnogo stvari, kod nas je situacija nestabilna... mesec dana kod nas može da bude veoma dug period...", i da stoga želi da sačeka sa odlukom.

Bivši jugoslovenski ambasador demantuje da je u pisanoj formi obavestio Miloševića o svojoj nameri da ostane u Italiji:

"Nisam poslao nikakvo pismo. Ambasador piše službena pisma, ovom prilikom to nisam učinio. U ovom trenutku potrebno mi je da se izvesno vreme odmaram."

Na komentar lista "La Repubblica" da njegov gest neki čitaju i kao znak nepoverenja u budućnost režima u Beogradu, Maslovarić daje kratak, kategoričan odgovor:

"Nisam političar. Od mene ne možete da očekujete takve ocene."

Maslovarić poriče insinuacije da svoju ambasadorsku karijeru duguje intimnim vezama sa familijom Milošević-Marković:

"Moja karijera ambasadora nema veze sa 'režimom'. Ja sam diplomata od karijere 21 godinu."

Na primedbu novinarke Stefanije di Lelis kako je simptomatično da je posle opozvanog ambasadora Miodraga Lekića, brojnih privrednika, preduzetnika i finansijskih stručnjaka i on odlučio da se za sada ne vraća kući, Maslovarić naglašava da njegova odluka nema ničeg zajedničkog sa odlukom, na primer, Lekića "koji nije diplomata od karijere, a i Crnogorac je". Na kraju ipak kratko i tačno zaključuje da "svako ima svoje razloga da se ne vrati".

"VELIKO BEKSTVO": "La Repubblica" je 6. aprila objavila vest sa provokativnim naslovom "Miloševićevi ambasadori u bekstvu" (Milosevic, ambasciatori in fuga). Onda su neki naši listovi preneli kontradiktorne vesti: po jednima je Maslovarić iz najvišeg državnog vrha pozvan da se vrati, što je, navodno i učinio. Po drugima, za sada je još u Rimu: oženio se Italijankom peruanskog porekla, čeka da sin završi školsku godinu…

I dok neki italijanski komenatori pokušavaju da "slučaj Maslovarić" uzmu kao paradigmu da u političkom vrhu Srbije dolazi do dubokih podela i "velikog bekstva" (grande fuga) jer dobro upućeni predosećaju "teška vremena", izvori "Vremena" u Ministarstvu spoljnih poslova SRJ smatraju da je "epizoda Maslovarić" zapravo paradigma haosa, totalnog rasula, pada profesionalnih standarda i neviđene privatizacije u mnogim državnim institucijama: od policije, carine, univerziteta, zdravstva do, naravno, diplomatije…

Neke ugledne diplomate kažu da je u starom zdanju u Kneza Miloša imenovanje Maslovarića za ambasadora u Vatikanu bilo svojevrstan šok. Pročuo se istina, poslednjih godina: šef Komiteta za bezbednost JUL-a, na prijemima uvek uz rukovodstvo, bio je sa Mirom Marković u Pekingu i Šangaju, na promocijama knjige "Noć i dan"... Kolege su Maslovariću posebno zamerale, povrh svega ostalog, što se neukusno busao u grudi da je "kućni prijatelj Mire Marković i Slobodana". U Vatikanu je možda njegov nedostatak diplomatskog rafinmana posebno dolazio do izražaja: koristio je, na primer, svaku priliku da naglasi da je veliki ateista.

NEPRIMERENO RASIPNIŠTVO: Bivši jugoslovenski ambasador u Rimu Miodrag Lekić, inače crnogorski kadar, kaže u razgovoru za "Vreme" da su i do njega došle priče da je Maslovarić trebalo da ga zameni. Lekić misli da Maslovarić nije napustio Italiju. Naš sagovornik kaže da je Maslovarić uživao veliko poverenje vlasti u Beogradu, nesrazmerno njegovom diplomatskom uticaju u Italiji.

"Nismo imali nikakvu saradnju, valjda i zbog toga što smo potpuno različite ličnosti i kulture. Ja sam u Italiji hteo da predstavljam svoju zemlju u što je moguće boljem svetlu, što se ne može reći za Maslovarića. Ovo mogu da kažem jer se ne radi o ogovaranju, ja sam o tome obavestio i jugoslovenskog ministra spoljnih poslova Živadina Jovanovića. Poslao sam mu pismo u kojem sam ga informisao o vrlo čudnim zbivanjima oko Maslovarića", kaže Lekić u razgovoru za "Vreme".

Prema Lekićevim rečima, jugoslovenske ambasade u Rimu i Vatikanu uvek su bile u istoj zgradi, u ekskluzivnoj četvrti Perioli. Maslovarić je, međutim, iznajmio i vilu (to mu je ujedno bila i rezidencija) na Španskom trgu, "definitivno najskupljoj lokaciji u Rimu". Maslovarić se takvih navika neće odreći ni u vreme NATO bombardovanja Jugoslavije, kada se preselio u jedan od najskupljih hotela u Rimu, "Ekscelzior", gde je organizvao i promociju knjige Mirjane Marković. "U ambasadi u Rimu nekada je, za vreme SFRJ, radilo 45 ljudi, što znači da smo mogli da budemo u istoj zgradi", objašnjava naš sagovornik. U istom pismu Jovanoviću, Lekić obaveštava i o Maslovarićevom "impozantnom" voznom parku. "Reč je o luksuznim mercedesima, za koje se nije znalo ni odakle dolaze ni šta se sa njima dešava kasnije", kaže Lekić. "Sve ovo o čemu vam govorim dešava se u vreme NATO bombardovanja. Treba li onda da pominjem neprikladnost takvog rasipništva trenutku u kojem se zemlja nalazi."

Iako ne može da potvrdi nameru jugoslovenskih vlasti da ga zamene Maslovarićem, Lekić kaže da je uočio da se Beogradu žurilo da ga smeni. Lekić je, naime, za vreme letnjeg odmora u Crnoj Gori, u avgustu prošle godine, dobio pismo iz ovdašnjeg ministarstva spoljnih poslova u kojem je zamoljen da napusti rezidenciju. "Sve se događalo mimo uobičajene diplomatske procedure. Po pravilima diplomatije, Jovanović je trebalo da italijanskom ministru spoljnih poslova pošalje akreditivno pismo za novog ambasadora i zatraži pristanak. To pismo trebalo je da predam ja, kao aktuelni/stari ambasador, i da onda obavimo primopredaju. To ni do dana današnjeg nije urađeno", kaže Lekić, navodeći da sve ovo možda govori o diplomatskom zakrčenju na liniji Beograd–Rim.

Da se ovdašnjim vlastima žurilo govori i činjenica da je Lekić povučen pre nego što mu je formalno istekao mandat. "Ja jesam bio u Italiji čak i više od četiri godine, ali je formalno mandat počeo da mi teče od momenta kada sam predao akreditivna pisma, a to je bilo u maju 1996. godine, što znači da mi u maju ove godine ističe mandat", kaže Lekić za "Vreme". Boravak pre toga odnosi se, inače, na period kada Jugoslavija u zemljama Evropske unije nije mogla da ima ambasadore.

Bivši ambasador u Vatikanu Dojčilo Maslovarić odigrao je značajnu ulogu kada je došlo do prodaje Telekoma Srbije (pogledati okvir: Čovek iz senke), a bio je, kažu, i gostoljubiv domaćin mnogim političarima i njihovim porodiciama dok još nije bilo "zabranjenih lista".

SMETNJE NA VEZAMA: Posle ove trgovinsko-političke transakcije Maslovariću su predskazivali veliku karijeru: navodno je predsednik SRJ predložio da on zameni opozvanog Miodraga Lekića, poslednjeg ambasadora SRJ u Italiji. U međuvremenu, još prošlog leta, ambasador u Vatikanu krenuo je sa velikim radovima, takoreći temeljnom obnovom starog zdanja ambasade Jugoslavije, ali je zadržao i rezidenciju na Španskom trgu. Bio je široke ruke, poznavaoci kažu, a sredstva su izgleda bila neograničena.

U međuvremenu, na liniji Beograd–Rim došlo je, ponovimo, do "smetnji na vezama": prema nezvaničnim informacijama, Italijani nisu dali saglasnost za Maslovarića. Diplomatski odgovor Beograda bio je – reciprocitet.

Ambasador Italije Rikardo Sesa je po isteku svog mandata, pre dva meseca, napustio Beograd: Rim je još u novembru zatražio agreman za Đovanija Karaćolu, novog italijanskog ambasadora u Beogradu, ali je ustoličenje "zamrznuto". Iz Beograda odgovora jednostavno – nema. Daniele Rambaco, prvi sekretar Italijanske ambasade u Beogradu, kaže u razgovoru za "Vreme" da je ovakvo ponašanje sasvim neuobičajeno u normalnoj diplomatskoj praksi. Ali mi smo u Jugoslaviji, dodaje kroz smeh sinjor Rambaco.

Međutim, izgleda da je došlo je do promene u "kadriranju" i u Beogradu: posle Maslovarićeve ženidbe sa Peruankom, "samo godinu dana posle smrti supruge" (inače intimne prijateljice Mirjane Marković), stigla je naredba da se Dojčilo Maslovarić povuče iz Rima. Bilo je izvesno da neće biti jugoslovenski ambasador u Italiji.

Na Maslovarićevu poruku "Non torno a Belgrado!", MIP odgovara sa "No Comment!", ali nam savetuju da podnesemo pisani zahtev pa će, možda, i odgovoriti. U jugoslovenskoj ambasadi u Rimu bili su daleko ljubazniji, ali otpravnik poslova pitijski komentariše događaje:

Momčilo Maslovarić je završio posao, spakovao se i pozdravio. Gde je otišao? Možda levo, možda desno... Idu ljudi na razne strane... Mislim da je normalno da se čovek vrati u zemlju odakle je došao, ja bih tako postupio. Ali, svako ima svoje razloge... Ako je Maslovarić rekao listu 'La Repubblica' da se ne vraća u Beograd – onda se ne vraća."

Slobodanka Ast
Vladimir Milovanović

Čovek iz senke

Poput Nikole Šainovića, potpredsednika Vlade SRJ, i Dojčilo Maslovarić, donedavni jugoslovenski ambasador u Vatikanu, smatra se čovekom iz senke, pripadnikom veoma uskog kruga ljudi kojima jugoslovenski predsednik Slobodan Milošević poverava najvažnije poslove, uglavnom finansijske prirode. Maslovarić je, za razliku od Šainovića, uspeo da zadrži imidž tek običnog aparatčika, iako se slobodno može smatrati čovekom koji je Miloševiću kupio poslednje izbore, održane u jesen 1997. godine. Svima je, naime, poznato da su predizborna kampanja i predizborno usrećivanje naroda, u vidu redovnijih i većih plata i penzija, finansirani parama od prodaje 49 odsto kapitala Telekoma Srbije italijanskoj telekomunikacionoj kompaniji STET i grčkom telekomu OTE, ali je javnom mnjenju promakao podatak da je ovaj aranžman dobrim delom oposlio upravo Maslovarić. Provizija se nigde ne pominje, ali se ona u ovakvim poslovima podrazumeva.

Pripreme za prodaju Telekoma Srbije trajale su gotovo dve godine, dok Maslovarić iz Vatikana nije signalizirao da je idealan partner italijanski STET, budući da je ta kompanija bila spremna da svoj paket akcija srpskog telekoma plati u kešu. Ugovorom, potpisanim u junu 1997. godine, Milošević je, opet zahvaljujući Maslovariću, zabeležio i prilično značajan spoljnopolitički poen, pošto je posao sa STET-om zaključen u vreme finansijskih sankcija protiv Srbije. Prema izvorima "Vremena" koji su onda učestvovali u pregovorima i ugovaranju prodaje Telekoma, ambasade zapadnoevropskih zemalja u Beogradu bile su tih letnjih dana zatrpane inicijativama stranih pojedinaca i institucija da se posao sa STET-om i OTE-om zaustavi, barem do januara 1998. godine, kada je trebalo da bude poznat rezultat izbora. Naši izvori procenjuju da je u tom momentu na scenu stupila Maslovarićeva diplomatska umešnost koja se, doduše, poklopila s italijanskim ekonomskim interesima. STET je, naime, kompanija koja je učestvovala na svim konkursima koje su istočnoevropske zemlje raspisivale prilikom privatizacija svojih telekoma, ali ni na jednom nije "pobedila".

Malo ko se seća da je potpisivanje ugovora, u zgradi Vlade Srbije, bilo odloženo za jedan dan zbog, kako tvrde naši izvori, pokušaja italijanske strane da izbegne plaćanje prve tranše. STET je, naime, na dan potpisivanja ugovora, kada je i trebalo da uplati prvu ratu, javio srpskoj strani da švajcarska banka, preko koje je aranžman trebalo da se zatvori, ima problema s uplatom zbog takozvanog spoljnog zida sankcija. Stvar je, tvrde izvori našeg lista, izglađena dobrim delom zahvaljujući Maslovarićevim vezama u Italiji.

No, nije baš sve teklo kao po loju. Tadašnji ministar spoljnih poslova Italije Lamberto Dini u poslednjem momentu je odbio da se pojavi na ceremoniji svečanog potpisivanja ugovora i na koktelu koji je Milošević priredio tim povodom. Miloševićeva namera da, osim finansijskog, ubeleži i dodatni diplomatski ćar osujećena je pošto je Dini odbio da se na koktelu pročita njegov pozdravni telegram, koji je takođe isposlovao Maslovarić. Preciznije, Dini nije dozvolio da se iz telegrama izbaci deo u kome on, pored toga što pozdravlja sklopljeni posao, poručuje MIloševiću da očekuje jačanje procesa demokratizacije u Srbiji.