Vreme broj 484, 15. april 2000.

Istraživanje: Korupcija i podmićivanje – Pogled iz ugla javnog mnjenja Srbije

Sindrom bolesnog društva

Milion i četiristo hiljada ljudi nekome je dalo mito, oko milion i trista hiljada građana našlo u situaciji da im se za nešto traži mito, svaki drugi ispitanik tvrdi da zna nekoga od koga je tražen mito...

U prvoj polovini marta 2000. godine, na uzorku od 1619 ispitanika, Centar za proučavanje alternativa realizovao je istraživanje odnosa javnog mnjenja prema korupciji. Istraživanje je obavljeno na uzorku punoletnog stanovništva SR Srbije, bez Kosova i Metohije. Primenjen je uzorak kvotnog tipa uz poštovanje šest kvotnih kriterijuma: pol, starost, obrazovni nivo, nacionalna pripadnost, ruralno-urbani status i pripadnost većim demografskim regijama. Istraživanje je obavljeno u 82 punkta, odnosno u 82 mesne zajednice, u 60 opština. Istraživanje je realizovano standardizovanim upitnikom, intervjuom face to face. Upitnik je sadržao 104 uglavnom "zatvorena" pitanja.

Istraživanje je vodio ekspertni tim CPA: mr Srećko Mihailović, sociolog (rukovodilac tima), dr Mirjana Vasović, psiholog, i dr Stjepan Gredelj, sociolog. U interpretaciji nalaza istraživanja istraživačkom timu su se pridružili dr Silvano Bolčić, sociolog, dr Bora Kuzmanović, psiholog, i dr Dragomir Antonić, etnolog. Terenski deo istraživanja realizovala je Anketarska mreža Udruženja za unapređivanje empirijskih istraživanja sastavljena od za ovaj posao osposobljenih sociologa, psihologa, pedagoga, politikologa... Mrežom je rukovodila Nada Bogdanović, sociolog. Kompjutersku obradu podataka obavio je dr Stanislav Fajgelj. U ovom broju "Vremena" prenosimo delove autorskih interpretacija ovog istraživanja, predstavljenog javnosti 11. aprila 2000.

Srećko Mihailović

Raširenost korupcije

Interesovalo nas je šta ljudi misle o korupciji, njihovi stavovi, ocene. Pitali smo ih i za njihova iskustva u vezi sa podmićivanjem i korupcijom. Sve to nije još ispitivanje same korupcije, u pitanju je samo jedan njen aspekt, javnomnjenski – njena slika u očima ljudi.

Istraživanje je fokusirano na tzv. malu korupciju (Petit corruption), za razliku od velike korupcije (Grand corruption), iako granica između njih nije uvek jasna i oštra. Naša polazna pretpostavka bila je da ogromna većina građana nema iskustva sa velikom korupcijom, te da bi u slučaju njenog stavljanja u središte istraživanja, u stvari, stavila glasine, opšta mesta i neproverljive priče...

Od koliko građana je tražen mito?
Svaki peti građanin (21 odsto) našao se u situaciji u kojoj mu je tražen mito za određenu uslugu. Od tih 21 odsto svaki treći (7 odsto) našao se u korupcionoj situaciji kada je išao kod lekara, potom je tu 4 odsto onih kojima je mito tražen za zapošljavanje, od 3 odsto građana pare su tražene kada su se našli u situaciji da plate neku kaznu na licu mesta (manja "kazna" ali bez priznanice), po 2 odsto građana navodi carinu i pare za razne komunalne i druge dozvole... Ako ove podatke preračunamo na punoletno stanovništvo Srbije, ispada da se oko milion i trista hiljada građana našlo u situaciji da im se za nešto traži mito. Ne ulazeći u procenu tačnosti ovih nalaza, navodim samo podatak da svaki drugi naš ispitanik tvrdi da zna nekoga od koga je tražen mito. I ovde je na prvom mestu zdravstvo (čak 19 odsto), potom zapošljavanje (11 odsto), komunalne i druge dozvole (6 odsto), mito nastavnicima i profesorima (4 odsto)...

Koliko je građana nudilo mito?
U stvari, građani nisu direktno pitani da li su lično oni nudili nekome mito za neku uslugu. Radije smo ih pitali da li su spremni za tako nešto. Pokazalo se da bi jedna petina građana ponudila mito nekome ako bi bili u situaciji da im ovaj obavi neku važnu stvar. Međutim, kada se ispitanicima ponudi konkretna lista mogućih usluga i za svaku od njih pita se da li bi ponudili mito, nalazimo da bi čak 70 odsto građana ponudilo pare barem za jednu od ponuđenih usluga (naravno, najčešće je u pitanju lekarska usluga najbližim – deci, roditeljima). U slučaju jedne usluge pare bi ponudilo 18 odsto građana, u slučaju dve – 14 odsto, u slučaju tri – 11 odsto ... u slučaju svih devet "ponuđenih" usluga – 2 odsto.

Da li građani daju mito?
Gotovo četvrtina građana (23 odsto) je barem jedanput nekome dala mito! U apsolutnim brojevima to iznosi oko milion i četiristo hiljada ljudi. Za 2 odsto više nego što je postotak onih od kojih je tražen mito. Najviše građana tvrdi da je dalo lekarima (11 odsto), a svi ostali slučajevi ne prelaze 2-3 odsto. Nije na odmet reći da 52 odsto naših ispitanika izjavljuje da lično zna ljude koji su davali mito. Opet dominira zdravstvo (20 odsto), a potom carina (10 odsto).

Da su u nekoj situaciji koja im to omogućava, da li bi naši ispitanici tražili (i uzeli) da im se za neku uslugu plati mito?
Osetljiv sadržaj jednog ovakvog pitanja donekle smo relativizirali pitanjem: "Zamislite sebe u poziciji loše plaćenog službenika, šta biste uradili ako bi vam neko ponudio novac, poklon ili neku uslugu da biste rešili njegov problem?" Pre svega treba reći da 54 odsto izričito odbacuje mogućnost bilo kakvog mićenja, dok 13 odsto nije u stanju da odgovori na ovo pitanje. Od preostalih ispitanika, 17 odsto ne bi prihvatilo ako je ta usluga povezana sa prekoračenjem ovlašćenja. Ukoliko ovaj odgovor dodamo onom izričitom odbacivanju korupcije, onda vidimo da 71 odsto građana ne prihvata mogućnost da od nekoga traži pare za neku uslugu. No, 16 odsto građana bi prihvatilo mito (6 odsto zato što to svi čine, a 10 odsto jer time rešava problem onome ko traži uslugu). Sličan je i jedan drugi odgovor – 17 odsto ispitanika se slaže s tim da ne spada među one koji bi odbili mito ako im se ponudi. Međutim, sa većom relativizacijom povećava se spremnost za prihvatanje mita. Tako se, na primer, sa tvrdnjom "Ovo je takvo vreme da čovek mora da naplati i onu uslugu koju bi u drugim okolnostima obavio kao sastavni deo svog posla" slaže čak trećina ispitanika! (...)

Suštinski pokazatelji odnosa prema korupciji jesu oni koji indiciraju spremnost pojedinca da se pojavi u ulozi javnog činovnika ili nekog drugog monopoliste nekog znanja koji nudi određenu po pravilu nelegalnu uslugu za određenu nadoknadu. Na osnovu pet tvrdnji koje su se odnosile upravo na spremnost pojedinca da traži mito, oformili smo skalu prihvaćenosti korupcije. Tako smo našli da 4 odsto građana izrazito prihvata korupciju, 11 odsto donekle, 34 odsto delimično prihvata a delimično odbacuje, 27 odsto odbacuje, a 24 odsto izrazito odbacuje korupciju. Nešto sažetije rečeno: korupciju prihvata 15 odsto građana, mešovit i neodređen odnos ima 34 odsto, dok je odbacuje 51 odsto građana! (...)

Ključni nalaz ovog istraživanja jeste uočavanje procesa navikavanja na korupciju i podmićivanje. Naravno, samo u meri u kojoj se na zlo može navići.

Jedni su navikli da traže, zahtevaju, ucenjuju i uzimaju, a drugi se navikavaju da daju, kad imaju, i nevoljno, ali da daju!

Sitna korupcija je od socijalno nepoželjne pojave prešla u običaj, čak se može reći da se danas smatra delom pristojnog ponašanja. Tako je i ova pojava ušla u proces uobičavanja, kao i mnoge druge pojave iz društvene patologije. To je samo još jedan simptom hroničnog stanja našeg društva koji potvrđuje da je tu reč o "bolesnom društvu".

Može se dalje tvrditi da je jedan deo građana navikao i na nešto što možemo nazvati "standardnom korupcijom". Naime, u jednom pitanju koje se odnosi na razumevanje korupcije i podmićivanja uopšte, našli smo da 30 odsto građana prihvata relativno neutralne karakteristike korupcije: "to je obična trgovina: ja tebi pare, ti meni uslugu (8 odsto), "nešto što moramo da damo kada smo u nevolji" (11 odsto), "davanje para za nešto što nam inače pripada" (11 odsto); na drugoj je strani razumevanje korupcije kao nečega što je eksplicitno moralno neprihvatljivo (67 odsto) – "zloupotreba službenog položaja" (22 odsto), "otimačina para poštenim ljudima" (18 odsto), "lako, ali nezakonito dolaženje do novca" (14 odsto), "nešto ružno i nepošteno" (13 odsto)... Ova dvojnost u odnosu prema korupciji primećena je i u drugim pristupima gde je evaluacija korupcije merena direktno, i tu su ocene podeljene, pri čemu je evidentno neprihvatanje i osuda korupcije.

Kada se prihvati sitna korupcija, onda se postavlja pitanje granica između sitne i krupne korupcije. Čim se u moralnom rasuđivanju postavi pitanje granica između moralnog i nemoralnog, onda je upitnost i nad samim moralom.

Silvano Bolčić

Korumpiranost i profesija

Jednom uspostavljena i društveno tolerisana učestala praksa podmićivanja postaje pravilo "normalnog" ponašanja ljudi u ne-normalnim prilikama i tako podmićivanje postaje sve učestalije. Ljudi se pridržavaju tog pravila u osnovi nezavisno od vlastitog moralno-vrednosnog kodeksa. Imajući u vidu relativno učestale, njima znane, konkretne slučajeve korupcije (podmićivanja) i faktičko društveno tolerisanje takvog ponašanja, ljudi postaju uvereni da korupcije ima svugde, u svim oblastima društvenog života, da je ima mnogo i da je praktički nedelatno tome se suprotstavljati, pogotovo u vidu ličnog angažmana.

Podaci iz tabele u kojoj su prikazane ocene raširenosti podmićivanja u pojedinim delatnostima govore da je u javnosti stvoreno uverenje da u Srbiji ima mnogo podmićivanja (to je ocena 79 odsto svih ispitanika) i takva ocena važi praktički za sve delatnosti, odnosno oblasti društvenog života. Ako se odgovori ispitanika od "veoma malo" do "veoma mnogo" izraze kvantitativno kao ocene od 1 do 5, onda se dobija prosečna ocena učestalosti podmićivanja i ona za sve oblasti iznosi 3,93 (što znači "mnogo"). Razlika u oceni izmedju oblasti gde su ispitanici ocenili da korupcije ima relativno najviše (a to je carina – 4,29) i oblasti gde je ocenjeno da je ima relativno najmanje (kod privatnih preduzeća – 3,37) manja je od jedinične ocene (0,92), što znači da ne postoji oblast delovanja za koju javnost nalazi da u njoj ima malo podmićivanja...

Značajno je i saznanje o relativno nejednakoj korumpiranosti delatnosti (oblasti) u Srbiji danas. Uz carinu, koja je po raširenosti podmićivanja, po oceni ispitanika, na prvom mestu, na drugom mestu po korumpiranosti jeste državni vrh, a potom na treće mesto dolazi zdravstvo. Slede ga preostale delatnosti iz kruga državnih delatnosti (policija, opštinske službe, republičke službe, pravosuđe, državna i društvena preduzeća), da bi se kao delatnosti sa relativno najmanje (ali ipak mnogo) podmićivanja javili prosveta (škole, fakulteti) i privatna preduzeća...

Neke delatnosti i neke profesije u ovoj zemlji, kao što su zdravstvo i lekarska profesija, već duže vreme važe kao mesta gde se često daje i prima mito. Tu oblast i tu profesiju su i ispitanici relativno češće pominjali kada su navodili poznavanje nekoga od koga je traženo mito ili koji su davali mito. Ipak, kada je ispitanicima ponuđeno u anketi da iz određenog šireg kruga profesija (aktera) izdvoje one koje su najviše uključene u podmićivanje i korupciju, lekari nisu bili na prvom mestu. Redosled po uključenosti u korupciju bio je sledeći:

1. Ljudi iz državnog vrha (28 odsto),
2. Lekari (16 odsto),
3. Carinici (12 odsto),
4. Rukovodioci državnih i društvenih preduzeća (9 odsto),
5. Policajci (7 odsto),
6. Vlasnici privatnih preduzeća (5 odsto),
7. Službenici u opštinskim i republičkim službama (4 odsto),
8. Sudije (3 odsto),
9. Nastavnici, profesori (1 odsto).

Vidljivo je da su ovi nalazi nešto drugačiji nego oni gde se ocenjivala raširenost podmićivanja u različitim delatnostima. Jer, ljudi iz državnog vrha ovde su izdvojeni kao prvi po korumpiranosti, carinici su se našli na trećem mestu, a vlasnici privatnih radnji na šestom mestu, ispred sudija i službenika opštinskih i republičkih službi. Bez dodatnih činjenica nije moguće dati smisleno objašnjenje ovih razlika u ocenjivanju relativne korumpiranosti delatnosti i profesija koje su ključne za date delatnosti. Moguće je pretpostaviti da su ispitanici u jednom slučaju iskazivali primarno svoje vlastito iskustvo, zbog čega im je bilo vidljivije podmićivanje kod lekara, dok su u drugom slučaju oni imali u vidu društvenu težinu i vidljive efekte udela u korupciji, usled čega su, recimo, posebno izdvojili ljude iz državnog vrha.

Ako se u jednu kategoriju izdvoje profesije (akteri) iz nedržavnih sfera (lekari, prosvetni radnici, rukovodioci preduzeća) i u drugu kategoriju akteri iz državnih struktura, onda su, po oceni ispitanika, znatno učestaliji među korumpiranima oni iz državnih struktura (60 odsto) nego oni iz ne-državnih profesija (32 odsto). Dakle, iako ima i osnove i potrebe za ocenjivanjem i suzbijanjem korumpiranosti različitih, ovde pominjanih i nepominjanih, pojedinačnih profesija, u Srbiji krajem 90-ih čini se centralnim pitanje korumpiranosti onih koji čine državne strukture, aparate vlasti, od lokalnih do republičkih, policije, sudstva, posebno onih iz vrha državne piramide, koje u savremenim društvima imaju ključnu ulogu u borbi protiv korupcije.

Ocene raširenosti podmićivanja u pojedini delatnostima (u odsto)

Mirjana Vasović

Moralni stav građana i opažanje stanja društvene anomije

Jedini postupak koji građani jednoglasno ocenjuju kao moralno apsolutno nedopušten jeste onaj koji je sadržan u deset Božjih zapovesti: "Ne kradi!" Inače, sudeći prema učestalosti sa kojom se osuđuju ostale (uobičajeno društveno nepoželjne) aktivnosti, važi pravilo: "Ako nema Boga – sve je (ostalo, bar u nekoj meri i pod nekim uslovima) dopušteno." Krađa (95 odsto je smatra u principu neopravdanom, a 86 odsto nikada ne opravdava) i, u nešto manjoj meri, kupovina nečega što je ukradeno (81 odsto neopravdano, a 66 odsto ni pod kojim uslovima nije opravdano) najčešće nailaze na osudu...

Kada je o korupciji reč, a to znači o podmićivanju koje se obavlja u kontaktima između građana i javnih službenika, davanje i uzimanje mita smatraju se, takođe, u većini (oba gotovo podjednako) ozbiljnim moralnim prekršajima: oko tri četvrtine građana ocenjuje ih kao neopravdane, a preko polovine smatra da se ovi postupci ni u kom slučaju ne mogu opravdati. Postoji, znači, rašireno uverenje da je korupcija u principu neprihvatljiva. Ipak, više od petine građana opravdava ovakve postupke, ukoliko nema drugih načina da se ostvare sopstveni ciljevi. Kada se, naime, principijelnost sukobi sa ličnim interesima, znatno se povećava i spremnost da se toleriše praksa podmićivanja. Ponašanje koje građani prilično tolerišu jeste korišćenje veza i poznanstava u cilju ostvarivanja svojih ciljeva – 54 odsto ih opravdava, a samo petina odbacuje ovakav način obezbeđivanja privilegovanog statusa. Ovakva praksa, koja podrazumeva razmenu usluga među pojedincima koji su u srodstvu ili u nekom bliskom odnosu, povezana je delom sa tradicionalnim moralom (u okviru kojeg se smatra čak i obavezom); međutim, sve manje je prisutna u društvima koje karakteriše rapidno siromašenje i, ujedno, raslojavanje, i u kojima rođačka usluga postaje roba koja se plaća kao i svaka druga.

Stjepan Gredelj

Država i korupcija – dva janusova lica iste pojave?

U prevlađujućoj (podaničkoj) političkoj kulturi ovog prostora duboko je uvrežen (manje ili više ekspliciran) common sense o državi kao o vlasti, tj. o nečem stranom, izvanjskom, pretećem, suprotstavljenom, čak neprijateljskom, s čime se valja, ako ne konfrontirati direktno ("neverbalizovano iskustvo kumuliranog kolektivnog uma"), a ono bar "nadgornjavati" u smislu uzajamnog podvaljivanja, podmetanja i (zlo)upotrebe, "igre skrivača", nadmudrivanja... (Bogat je katalog, od skrivanja i utaje poreza, s jedne strane, do izmišljanja raznih "drumarina", "mostarina", "taksarina", itd. s druge). Zajednički imenitelj je (obostrano, verovatno, ispravno) prepoznavanje države kao (nekontrolisane i neomeđene) "državine", odnosno nečega što bi (i zbog toga) trebalo ignorisati i – zaobilaziti (ovako ili onako) i nadmudriti. Polje ovog prećutnog konsenzusa/konflikta se prostire između dva common sense shvatanja države: "veži konja gde gazda kaže" i "kadija te tuži, kadija ti sudi" – ergo, između nameravane bezobalne autoritarne moći, s jedne strane, i "levantinskog (običajnog)" lukavstva nadmudrivanja s navodnim "pozitivnim pravom" te moći (koje je uvek fleksibilno).

Dragomir Antonić

Da li Vezir jede

Mito, podmićivanje je univerzalna kategorija prisutna kod svih savremenih, civilizovanih društava i naroda. Nema civilizovanog naroda koji ne poznaje ovu pojavu.

Srpska narodna tradicija o mitu i podmićivanju ima prilično fleksibilno mišljenje, ali je potpuno svesna njihovog egzistiranja kao i činjenice da se ove pojave teško mogu iskoreniti.

O mitu i podmićivanju postoje zabeležene mnoge narodne poslovice, izreke, priče – od onih poznatih poput one "Para vrti gde burgija neće", do onih manje poznatih poput ove – "Da li vezir jede?". Priča je inače prilagodljiva raznim prilikama i raznim vremenima, pa i raznim sredinama. Opšte mesto je promena upravitelja u nekoj sredini. Kao, pre odlaska starog, o novom upravitelju počinju da kolaju priče, sve strašnija od strašnije. Te ovakav je, te onakav je, a sve to uteruje podanicima strah u kosti. Onda se organizuje skup domaćina, na kojem najmudriji postavlja ključno pitanje: "Da li vezir jede?" I kada od prisutnih dobije normalan odgovor: "Mora da jede!", onda mudrac kaže: "E, neće biti problema, dobro ćemo ga hraniti!"

prethodni sadržaj naredni