Smrt u snu
Pinki i stvarni Peki� bili su pripadnici jedne zastra�uju�e autenti�ne, nimalo pozerske �izgubljene generacije�
Ima ne�eg
neprijatno, zazorno simboli�nog u smrti � i u na�inu smrti � Du�ana
Peki�a, mladog glumca-natur��ika iz Dragojevi�evih Rana
(Pinki), ne�ega toliko skliskog, a jakog,
da se pristojan �ovek mora ustru�avati i dvoumiti kako da uop�te pri�e
toj temi. Stvar, naime, prosto ne mo�e biti osetljivija: Peki� je imao
svega devetnaest godina, umro je u Kraljevu, u vojsci, u snu; uzrok smrti
nigde nije zvani�no saop�ten, mada, kao, �svi znaju� da je u pitanju
heroinski � ili kakav ve� � overdose.
Nemam nikakvih saznanja da li je to ta�no, i stoga je tu pri�u dopu�teno
tretirati samo kao urbanu legendu,
kao success story bez hepienda,
tipi�an za dana�nju Srbiju, kao ��anrovsku doslednost� junaka Rana koji je svoju filmsku egzistenciju �ovaplotio� u �ivotu, a
bogme i u smrti. Uostalom, �istina� � ona medicinske sorte � �ovekova
je privatna stvar, koju treba �tititi od voajera: �ta se koga ti�e od
�ega neko �ivi ili umire?
Smrt jednog de�aka koji je mo�da mogao da postane veliki glumac � samo da nije �iveo u dr�avi prepunjenoj smr�u, bolesnoj od overdosea ni�tavilom-kao-pogledom-na-svet � na�alost, osim �realisti�ne� dimenzije jedne privatne/porodi�ne tragedije dobija i obeshrabruju�u, kolateralnu �mitolo�ku� ravan; kao da je njena �poruka� da niko Ovde ne mo�e da se izvu�e iz kand�i Programiranog Pada. Peki�eva pri�a bila je, naime � ili ta�nije: mogla je da bude � pri�a o pozitivnom srpskom snu: pri�a o tipi�nom gradskom de�ku, ni po �emu unapred �programiranom� za Uspeh, koji se sre�nim sticajem okolnosti izvla�i iz anonimnosti i socijalnog bezna�a dana�nje Srbije, ali koji je tako�e voljan i re�en da doka�e da je njegovo Isplivavanje vi�e od slu�aja, da slu�aja zapravo i nema (�to je, uostalom, uvek blizu istine); Veliki Scenarista � koji ne trpi pogovore � namenio mu je, me�utim, drugu ulogu, onu koja uvredljivo direktno korespondira s njegovim filmskim debijem. Svi �e se sada, naravno, setiti njegovog zavr�nog � posthumnog! � monologa u Ranama, i zale�uju�e re�enice: �Sve mi se �ini, ro�aci, da sam ipak pro�ao bolje od vas.� Sve mi se �ini, naziru�i budu�e dane u Srbiji, da se Peki� �na vreme� (mada to nikome nije nikakva uteha) pridru�io Pinkiju u tom tu�nom �boljem prola�enju�, jer ima izgleda da proizvodnja ove �robe� (tj. potpomognute smrti) u Srbiji tek eskalira.
Sve �to nam, dakle, preostaje jeste neka kukavna nada u simboli�ku � a onda posledi�no i �injeni�nu � pobedu �ivota nad Smr�u; �ak, u �osve�ivanje� na�ih mrtvih, svih onih koji su, na ovaj ili onaj na�in, pali �rtvama najgore i najsramotnije decenije u pisanoj srpskoj istoriji, svih mladi�a koji su poostavljali glave po slavonskim kukuruzi�tima i kosovskim brdima, svih koji su sa�uvali glavu zauvek se oprostiv�i s ovom zemljom i rezignirano je prepustiv�i Najgorima, i svih onih koji su ubijeni na daljinu, gde je njihova sopstvena ruka bila tek puki izvr�ilac presude, nemo�na da prestane da sledi nalog Bezna�a. A to bezna�e nije proizvod Haosa nego Sistema, ono je proizvedeno u laboratorijama njihovih ubica, ideologa i sprovoditelja jednog impresivnog autogenocida, pomora sopstvenog podmlatka za koji nikakav Hag nije nadle�an, i od kojeg �e se u Hag jednog dana be�ati kao u neuporedivo manje zlo.
U dokumentarnom filmu Janka Baljka Vidimo se u �itulji junaci su bili pravi kriminalci, honorarni saradnici Nomenklature, portparoli vremena u kojem su Najgori Najbolji, nepatvoreni heroji srpskih devedesetih. Malo ko od njih je jo� �iv. Du�an Peki� je u Ranama igrao jednog od njih, odigrav�i svoju (Pinkijevu) sudbinu do kraja, po pravilima zanata. Morbidna je travestija sudbine da je i svoj stvarni �ivot skon�ao negde u Pinkijevoj dobi, jedva ne�to mla�i od ve�ine onih koji su se prostrli po famoznom �vru�em beogradskom asfaltu� da sa njega vi�e nikada ne ustanu. Neko �e re�i da je to moglo da (mu) se desi bilo gde, da je svet � naro�ito svet slavnih � prepun onih �to su ��iveli brzo, umrli mladi i postali lepi le�evi�. O, ne, ovo nije nikakva mondena storija o mladim dekadentnim bogata�ima koji se �rade� jerbo ne znaju �ta �e i kud �e od sebe. Ako je �spolja� nekome i li�ila na to, Peki�eva pri�a to ni po �emu nije mogla da bude: Du�an svakako nije imao vilu s bazenom u rezidencijalnoj �etvrti � to je ovde rezervisano za ni�tarije, manijake, secikese i masovne ubice, a ne za uspe�ne umetnike � i sve �to je od �bogatstva i slave� i jet-seta osetio bila je � kako svedo�i njegov filmski partner Milan Mari� ��vaba� � tek pove�ana pa�nja devoj�ica. A ne verujem da je s tim ionako imao nekih problema, i bez naprasne �filmske slave�. Radi se samo o tome � i to je tek ono stra�no � da su celuloidni Pinki i stvarni Peki� bili pripadnici jedne zastra�uju�e autenti�ne, nimalo pozerske �izgubljene generacije� (u kojoj je i��ilela svaka konvencionalna �romantika luzerstva� na koju su se lepili �boemski� tipovi iz sre�nijih vremena), nara�taja zlikova�ki �rtvovanog ostvarenju bolesnih nadriutopija jednog te�ko obolelog dru�tva vo�enog od strane Kleptokratije u pore�enju s kojom sicilijanska mafija izgleda kao Udru�enje katoli�kih usedelica Virgo intacta.
Milan Mari� ��vaba� ispravno je shvatio ulogu i zna�enje sopstvenog i Peki�evog lika, rekav�i da su to momci �ro�eni (i odrasli) na pogre�nom mestu u pogre�no vreme�. Ali, ladies and gentlemen, nije li to, dakle, ba� ovo mesto i ba� ovo vreme u kojem se odvijaju � ili skon�avaju � njihovi �ivoti? Postoji li nekakav �opozicioni� politi�ki program, postoji li nekakva novinarska �o�tra kriti�ka re� (koju srpski novinari pla�aju zadriglim samozadovoljnim fi�firi�ima, Gazdinim kico�ima i ostalim upropastiteljima na�ih �ivota po najvi�oj tarifi na kleptokratskom i maroderskom taksimetru), postoji li nekakva �nau�na akribija� koja ispisuje stra�niju optu�nicu od ove jednostavne, rezignirane dijagnoze mesta i vremena na kojima Unapred Izgubljeni treba da se izbore za svoju �ansu, za goli �ivot, pa onda mo�da � ako ne tra�imo previ�e, gospodaru! � i za nekakvo suvislo postojanje, dostojno civilizovanih dvono�aca dana�njeg vremena?
Razume se, Banalnim Umovima treba objasniti, pa i nacrtati, da niko ovde ni�ta ne �politizuje� oko tragi�ne smrti jednog de�ka koji je mo�da mogao da od svog �ivota napravi The Big Thing. Radi se o tome da je smrt �ovde i danas� politi�ka po sebi, da se ovde ve� desetak godina samo izuzetno, ne�ijom gre�kom ili nemarno��u, umire prirodno, u krevetu, od bolesti i starosti. Srpska smrt (kao masovna pojava), taj originalni patent Nomenklature, uvek je ovaplo�enje u�asa �ivota, (pogre�no) razre�enje jednog nepodno�ljivog stanja. Zato je Pinkijeva smrt, koju je Peki� na�alost sledio, sve samo ne benigna metafora: ona je istina Srbije devedesetih, istina koja �e trajati (barem) onoliko koliko bude trajao i poredak koji je onomad � masovno izvikan � ustao protiv svetinje �ivota.
Teofil Pan�i�
