Evropska pozorišna nagrada za Bitef
Osloboditi sebe
Ispostavlja se da je značaj Bitefa najmanje prepoznat – ovde, u beogradskoj pozorišnoj čaršiji, u provincijskom duhu ovdašnjih pozorišnih bifea i klubova, na konzervativnim katedrama ovdašnjih umetničkih škola
"Specijalna nagrada dodeljena je beogradskom
Bitefu zato što je on, prevazišavši okvir jednog festivala, postao
mesto intenzivne i produbljene razmene na kome su se, probijajući sve
barijere čak i u vremenima najžešćih podela, suočavala pozorišna
iskustva istoka i zapada, a u okviru utopijske vizije ujedinjene Evrope i
neprestanog traganja za mirom."
Ovako glasi zvanično obrazloženje Specijalne nagrade, koju je žiri Evropske pozorišne nagrade ove godine dodelio Bitefu, a koja je uručena Jovanu Ćirilovu 9. aprila na svečanoj ceremoniji u Taormini, na Siciliji. Ova nagrada nesumnjivo predstavlja najveće priznanje Bitefu u njegovoj dugoj i bogatoj istoriji, jer iza nje stoji autoritet najznačajnijih evropskih pozorišnih ličnosti i institucija.
Evropska pozorišna nagrada ustanovljena je pod pokroviteljstvom Evropske unije, a sa ciljem da doprinosi upoznavanju i razmeni među pozorišnim stvaraocima i ustanovama sa našeg kontinenta i da razvija evropsko zajedništvo u oblasti umetnosti. Pored Gran prija, čijim je ustanovljavanjem 1986. godine sve počelo i koji se dodeljuje doajenima evropskog teatra, u međuvremenu je ustanovljena i Nagrada za novu pozorišnu stvarnost, namenjena onim umetnicima, ne nužno mladim, čiji rad obogaćuje pozorišni izraz i doprinosi stvaranju novih tendencija. Pored ove dve, uvedena je i Specijalna nagrada, namenjena ličnostima i institucijama čiji rad prevazilazi oblast umetnosti i ima širi društveni značaj.
Ipak, ono što je važnije od ovih proklamacija jeste činjenica da tokom tri dana, koliko svake godine traje ova manifestacija u Taormini, pozorišni stvaraoci imaju stvarnu mogućnost da se, pod okriljem i zaštitom grandioznih ruina antičkog teatra, međusobno upoznaju, razmenjuju iskustva i planiraju zajedničke poduhvate. To upoznavanje ostvaruje se izvođenjem predstava nagrađenih umetnika, u razgovorima o njihovom stvaralaštvu, ali pre svega drugog u ličnim susretima za vreme zvaničnih, "gastronomskih" pauza bogatog programa i u retkim slobodnim trenucima, ugrabljenim "bežanjem sa časa".
Okosnica dešavanja uvek su predstave nagrađenih umetnika. Ove godine program je bio posebno zgusnut i zbog toga što je Nagrada za novu pozorišnu stvarnost podeljena na tri dela; ravnopravno su je dobile Teatergrup Holandija (Holandija), reditelj Tomas Ostermajer (Nemačka) i Društvo Rafaelo Sancio (Italija). Gran pri je dobio ruski reditelj Lev Dodin, koji se okupljenoj evropskoj pozorišnoj eliti predstavio jednom od svojih prvih predstava, Kućom pisca Fjodora Abramova, kao i u Taormini premijerno izvedenim komadom Moli Svini, savremenog irskog dramatičara Brajana Frila. Kada se zna da je u ruskom pozorištu savremena strana drama retka pojava, onda ovaj Dodinov izbor dobija uzbudljivu simboličku vrednost; on pokazuje da Evropska pozorišna nagrada nije utopistički, politički projekt, kako bi neki pozorišni "evroskeptici" mogli da pomisle (da i ne spominjemo balkansku provincijsku sumnjičavost), već da najdirektnije doprinosi stvarnom, konkretnom prožimanju evropskih kultura.
Kao što smo već naglasili, izvođenje predstava pratili su razgovori sa nagrađenim stvaraocima. Bili su organizovani i razgovor o Bitefu i razgovor sa Ibrahimom Spahićem, dobitnikom priznanja za građanski otpor kroz umetnost, ostvaren tokom opsade Sarajeva.
Bez imalo lokalpatriotizma, sa zadovoljstvom možemo da utvrdimo da je razgovor o Bitefu, iako se odvijao u za Mediteran "nevaspitano" ranim časovima, bio jedan od najuspešnijih ove godine. Tom utisku su doprineli, s jedne strane, izuzetna sigurnost, iskrenost i dostojanstvo naših učesnika i, s druge strane, iskrena, dirljiva i emocijama nabijena sećanja stranih učesnika.
Moderator razgovora, predsednik Međunarodne asocijacije pozorišnih kritičara i član žirija Žorž Bani, započeo je razgovor tvrdnjom da je Bitef bio fundamentalna referenca za pozorišni svet Istočne Evrope i da je kao takav bio pandan festivalu u Nansiju. Drugi učesnik razgovora, doajen italijanske kritike i takođe član žirija Franko Kvadri, istakao je značaj koji je festival imao za "drugu stranu": on je ljudima sa zapada pružao jedinstvenu priliku da upoznaju pozorište Istočne Evrope. Kvadri je sa dirljivim pijetetom podsetio okupljene na Miru Trailović, "mitsku figuru te epohe".
Pored svog pozdravnog govora (čije delove prenosimo), Jovan Ćirilov je sa ponosom istakao da su svi dobitnici Gran prija, kao i većina dobitnika Nagrade za novu pozorišnu stvarnost, nastupali na Bitefu (Arijana Mnuškin, Piter Bruk, Đorđo Streler, Hajner Miler, Robert Vilson, Luka Ronkoni, Pina Bauš, Lev Dodin, Anatolij Vasiljev, Ejmuntas Nekrošijus, Kristof Martaler, Teatr de Komplisite, Komedijants). Nenad Prokić se zahvalio na podršci i izrazio nadu da će jednog dana Bitef ponovo postati normalan festival, bez problema koje trenutno ima, bez spoljnih i unutrašnjih pritisaka. Biljana Srbljanović je kao najznačajniji deo Bitefa izdvojila njegovu vernu publiku i istakla da je iskazana solidarnost evropske pozorišne zajednice značajna upravo zbog te publike, kojoj je, za razliku od srpskog režima, potrebna veza sa spoljnim svetom.
U diskusiju koja je usledila uključili su se eminentni pozorišni ljudi, svi odreda članovi ovogodišnjeg žirija. U svojoj dirljivoj intervenciji, Ivan Nagel, bivši direktor Salcburškog festivala, podsetio je da su Jugoslavija i Bitef nekad predstavljali most preko ambisa koji je razdvajao Evropu na dva dela, i zatražio da danas kada je situacija obrnuta, jer je Evropa ujedinjena a Jugoslavija se nalazi u ambisu, evropski pozorišni svet gradi mostove (moralne i finansijske) prema Bitefu. Ruska kritičarka i istoričar pozorišta Tatjana Proskurnikova rekla je da uvek govori u svoje ime, ali da ovog puta čiste savesti može da govori u ime svih pozorišnih umetnika bivšeg Sovjetskog Saveza koji nikad neće zaboraviti šta je Bitef za njih učinio. Ona je istakla da su 34 godine Bitefa 34 godine istorije evropskog pozorišta.
Polemički ton unela je intervencija direktora Avinjonskog festivala Bernara Fevra d’Arsijea, koji je, priznajući istorijski značaj Bitefa, istakao aktuelnu dilemu francuskih umetnika da li da gostuju u Beču, Beogradu i Moskvi. Po njegovom mišljenju, to pitanje treba da bude rešeno u samim ovim zemljama. D’Arsijeu je najlucidnije odgovorila Biljana Srbljanović, koja je na primeru Austrije pokazala da kada umetnici bojkotoju kulturna dešavanja u svojim sredinama time podržavaju Hajdera i njemu slične nacionalističke lidere, kojima izolacija u potpunosti odgovara.
Na kraju ovog razgovora i celokupne manifestacije dodele Evropske pozorišne nagrade, izdvajaju se dva osnovna utiska, jedan negativan i jedan pozitivan; na svu sreću, negativan je vezan za prošlost, a pozitivan za budućnost. Negativan utisak je taj što se, posle hvalospeva, priznanja i zahvalnosti upućenih Bitefu iz svih delova Evrope, na kraju ispostavlja da je značaj Bitefa najmanje prepoznat – ovde, u beogradskoj pozorišnoj čaršiji, u provincijskom duhu ovdašnjih pozorišnih bifea i klubova, na konzervativnim katedrama ovdašnjih umetničkih škola, u neznalačkim izveštajima ovdašnjih medija. Pozitivan utisak proističe iz činjenice da je ovakvom prezentacijom neki nov, mlad pozorišni svet ujedinjene Evrope dobio dodatni stimulans za dolazak u Beograd. Nadajmo se da će nam oni pomoći da prevaziđemo svoje atavističke otpore prema umetničkoj i društvenoj različitosti i modernosti, da će nam pomoći da razvijemo ono što je u nama mudro, plemenito i kreativno, da će nam pomoći da sami sebe oslobodimo.
Ivan Medenica
Jovan Ćirilov, umetnički direktor Bitefa
Sposobnost preživljavanja
Od prvog trenutka kada sam saznao da je Bitef dobio
Specijalnu evropsku nagradu za pozorište, razmišljao sam o razlozima te
odluke. Zašto je Bitef prvi festival koji je dobio tu cenjenu nagradu,
koju je prva dobila Melina Merkuri? (...) Mislim da je Bitef dobio to
priznanje zbog svoje sposobnosti preživljavanja.
U ovoj zemlji i u ovom burnom svetu, od šezdesetih do samog praga XXI veka, preživeli smo mnoge istorijske događaje, čak i raspad zemlje u kojoj je Bitef rođen, nove balkanske ratove, nacionalistička ludila, etnička čišćenja i bombardovanja, sve ono što sigurno ne prija tananoj dami kakva je Talija. (...)
Histrioni su dolazili k nama pod najtežim okolnostima, uprkos smrti, pre jedne decenije, osnivača Bitefa Mire Trailović, majstora preživljavanja, uprkos internacionalnom kontraproduktivnom kulturnom embargu, uprkos predrasudama nekih stranih vlada, uprkos predrasudama nekih naših političara, uprkos neverovatnom nedostatku novca, uprkos nama samima i našim sumnjama.
Šezdesetih i sedamdesetih godina Bitef je pozvao španske i portugalske umetnike usred Frankove i Salazarove diktature. Atol Fjugart iz Južne Afrike i Habima iz Izraela bili su u Beogradu uprkos činjenici da Jugoslavija nije imala diplomatske veze sa tim zemljama... U trenutku kada je Srbija postala parija sveta, umetnici sveta su zapamtili šta smo učinili za parije toga vremena, i zato su dolazili i dolaze na Bitef, mogu da kažem – bez oklevanja.
Ova nagrada ima isti smisao i značenje. Ona je metafora te solidarnosti i smisla svih težnji pozorišnih ljudi celog sveta. Nije uvek i pod svim okolnostima lako verovati u smislenost naših napora u umetnosti, kao što je ponekad teško verovati i u smisao našeg sopstvenog života.
Žorž Bani, predsednik Međunarodne asocijacije pozorišnih kritičara
Otvoren prozor
"Bitef je bio 'prozor otvoren prema Zapadu', kao
što je govorio Petar Veliki. A kroz taj prozor, pored slika, dopirao je i
svež dah, nama toliko potreban. Kao mlad kritičar iz Rumunije, sanjao
sam Bitef, o kome su mi pričali prijatelji, i onda, jednog dana, obreo
sam se na njemu. Ta uspomena ostaje nezaboravna.
Bitef je bio naš živi univerzitet. Ako se, dospevši na Zapad, nisam osećao izgubljenim, bilo je to zato što sam formiran u toj školi. Bitef je za nas bio isto što i festival u Nansiju za moje pariske kolege.
Tokom jedne premijere, tehnički katastrofalne, dok je publika masovno odlazila, upitao sam Jovana Ćirilova.
Ti ne odlaziš?
Kapetan nikad ne napušta brod, odgovorio mi je.
Uprkos burama i olujama, on nije napustio brod Bitefa i, kao Galilej koji se javno odrekao svojih uverenja da bi mogao da nastavi, umeo je da bude strateg, morao je da bude, da bi izdržao. Ali, ne zaboravimo reči Brehtovog Galileja: 'Nesrećan je narod kome su potrebni heroji'."
