Knjige: Sedmi dan košave
Priređivačeva muka
"Sedmi dan košave" nije prosto zbirka u koju su priče sakupljene već precizno osmišljena celina, vrednija od prostog zbira svojih sastavnih delova
Pripremajući se da
na jednoj književnoj večeri govorim o Mihajlu Pantiću, nameravao sam da
na početku kažem kako Mihajlo Pantić nesumnjivo spada među naše
vrhunske pripovedače, a onda me je zapanjilo saznanje da je Pantić,
zapravo, naš jedini pripovedač! Zvučalo mi je to prilično neverovatno,
ali posle deset minuta razmišljanja, uprkos neverici, morao sam da zaključim
da je to, ipak, tačno: Mihajlo Pantić zaista jeste jedini naš autor
koji piše isključivo kratke priče! (Pored njega, tu je još samo Vule
Žurić, ali on je autor najmlađe generacije, pa tek ostaje da se vidi neće
li se i on, pre ili kasnije, oprobati i u nekoj dužoj formi.) Naravno,
mnogo je pisaca koji priče pišu uporedo s još nekim žanrovima, recimo
sa žanrom romana. U takvim slučajevima, zbirke priča po pravilu ostaju
u senci obimnijih proznih dela autora, provuku se kao nekakvo ispunjavanje
pauze između dva romana. Apsolutna prevlast romana u književnoj
produkciji tokom, recimo, poslednja dva veka zanimljiva je sociološko-književna
i kulturološka pojava, ali time se sada ne moramo baviti -- dovoljno je
da obratimo pažnju na to da je Mihajlo Pantić pisac koji svu svoju književnu
kreativnost i energiju posvećuje žanru kratke priče. On je čvrsto
uveren u to da ova književna vrsta nimalo ne zaostaje ni za jednom drugom
po tome koliko prilike pruža piscu da se u njoj iskaže i po tome koliko,
potencijalno, mogu biti vredna ostvarenja koja u njenom okviru nastanu. Načelno,
sa teorijskog stanovišta, tom se uverenju nema šta prigovoriti. A
konkretno, Pantić to dokazuje na maestralan način -- njegova najnovija
zbirka priča Sedmi dan košave ("Stubovi kulture", Beograd
1999) jeste, sasvim jednostavno rečeno, izvanredna knjiga.
VRAĆANJE DUGA: Neke od priča sakupljenih u ovoj knjizi čitaoci su sigurno već imali prilike da vide u književnoj periodici. Ovako stavljene između jednih korica, međutim, utisak koji ostavljaju produbljuje se i zaokružuje, jer Sedmi dan košave nije prosto zbirka u koju su priče sakupljene već precizno osmišljena celina, vrednija od prostog zbira svojih sastavnih delova. Podnaslov ove knjige, "priče, po nekome", ukazuje nam na intertekstualnu zasnovanost priča: one su pisane s predloškom, u korelaciji s nekim drugim pričama, drugih autora, koji su bili deo Pantićeve lektire, koji su ostali u njegovom "jezičkom sećanju", kako sam kaže, ostali su mu bliski, i svakako ostavili uticaj na njegov rukopis. U ovoj zbirci Mihajlo Pantić im, s jedne strane, vraća dug, tako što ga priznaje i objavljuje, a s druge strane, što je i važnije, uključuje ih u sopstveni stvaralački proces na eksplicitan način, na nivou delića teksta, udružuje se s njima, upošljavajući svoju imaginaciju na jedan formalno strože određen način nego kada piše svoje sopstvene priče: apsolutna sloboda invencije, koju uživa u tom slučaju, ovde je osetno sužena, ali se utoliko više širi spektar značenja koja se u priču mogu utkati da ih čitalac pronađe, kao i ukupno polje smisla koje svaka priča zauzima. Ovo je vrlo ozbiljna tema, i nimalo ne sumnjam u to da će se, za neko vreme, na Filološkom fakultetu pisati diplomski radovi na temu "Intertekstualnost u pričama Mihajla Pantića" – ali to verovatno nije ono što prevashodno zanima jednog običnog čitaoca i ljubitelja književnosti.
UŽIVANJE: Onaj ko je ove priče viđao ranije, po periodici, svakako se seća da je ispod naslova svake od njih stajalo određenje, recimo: "po Čehovu", "po Danilu Nikoliću" i tako dalje. Pripremajući ovu knjigu, Pantić je bio odlučio da takva određenja ukloni iz podnaslova priča. Premišljao se da li da ih ostavi u sadržaju na kraju knjige, pored naslova svake priče, pa je na kraju i tu ideju odbacio; postoji samo "Piščeva napomena" u kojoj se navode, kako kaže autor, "imena onih po kojima je moja priča lakše dolazila do sebe". Mislim da je to jako dobra odluka, jer olakšava stvari: ljubitelji intertekstualnosti i studenti književnosti pronaći će obaveštenja koja su im potrebna, ali običnom čitaocu ostavljena je prilika da neometano uživa u ovim pričama, u njihovom tekstu onakvom kakav je, bez obzira na poreklo pojedinih njegovih delova i na značenjske, smisaone i vrednosne implikacije koje otuda potiču. A čitaočevo uživanje je zagarantovano: u pričama ove knjige on će naći teme po kojima je Pantić prepoznatljiv (Novi Beograd, rok-muzika, pecanje...), ali i takve koje će ga iznenaditi, i koje nedvosmisleno pokazuju to da Pantićevo umeće stvaranja smisla savršeno dobro funkcioniše bez obzira na značenja koja u svakom pojedinačnom slučaju upotrebi. Čitaočevo zadovoljstvo obogatiće i humor Sedmog dana košave, negde diskretan, setan i mudar, što čovek, odnosno pisac valjda stiče s godinama, a negde klinački buran i bezobrazan, što Pantiću podjednako dobro stoji.
Umeće poentiranja, koje je, sa zanatske strane, jedna od najvažnijih stvari u pisanju kratkih priča, on ovde superiorno demonstrira, završavajući priče, prema potrebi, fortissimom ili laganim decrescendom, ali uvek tako da konačni rezultat bude formalno savršena, logički dosledna struktura, izvedena skoro sa matematičkom nužnošću. Konačno, ruka velikog majstora prepoznaje se i u stvaranju specifične atmosfere svake od ovih priča, atmosfere koja se oseća kao naročito važan deo smisla koji se do čitaoca prenosi, a koji je, valjda, od svih drugih elemenata najtešnje povezan s intertekstualnošću ove knjige: zaista impresionira nadmoćnost kojom se Pantić služi prepoznatljivim senzibilitetom drugih pisaca, uspevajući, istovremeno, da u svojim pričama stvori svetove čija se emotivno-smisaona sazvučja nepogrešivo prepoznaju kao "pantićevska".
THE VERY BEST OF: Kad se jednog dana bude pravilo nekakvo debelo, tvrdo ukoričeno izdanje Pantićevih izabranih dela, onako -- sa zlatotiskom, nekakav Pantićev The Very Best of, priređivač će sigurno biti na mukama koje od priča iz njegovih zbirki da izabere i uvrsti ih u svoj izbor, ali kad stigne do ove knjige, njegova muka će biti još i veća, jer će verovatno morati da odluči jedino to koju priču da, eventualno, izostavi.
Upravo u tome jeste najveći kvalitet Sedmog dana košave: to je sjajno napisana knjiga, u kojoj je svaka priča odlična, i čiji je kvalitet postojan, ujednačen i izuzetno visok od prve do poslednje strane. Sasvim jednostavno, najbolja Pantićeva knjiga do sada.
Ivan Radosavljević
