Ljubavni izbori
Sreća nije u planu
Engleski pisac Alain de Botton proslavio se knjigom "Kako vam Prust može promeniti život"; u odlomku iz nove knjige "The Consolations of Philosophy" pisac se bavi složenošću muško-ženskih odnosa, a sve pomoću Šopenhaura…
Topao prolećni dan.
Jedan čovek pokušava da radi u vozu na relaciji Edinburg–London. Ali
nije u stanju da u glavi složi suvislu rečenicu otkako je u vagon ušla
jedna žena i smestila se preko puta. Ona ga podseća na portret gospođe
Heh-Guldberg, rad Kristena Kobkea (mada on ne može da se seti nijednog od
ovih imena), koji je video u Danskoj nekoliko godina ranije i koji ga je
na čudan način dirnuo i rastužio.
Ali, za razliku od gospođe Heh-Guldberg, ova žena ima kratku smeđu kosu i nosi džins, trenerku i džemper jarkožute boje. On opaža veliki sportski sat na njenom bledom zglavku. Zamišlja kako joj miluje potiljak, kako mu ruka klizne u rukav njenog pulovera, kako je gleda dok tone u san pored njega...
Nagađa da bi mogla da bude čelistkinja ili grafički dizajner, ili doktorka koja specijalizira genetska istraživanja. Razmišlja da li da je pita koliko je sati ili kako se stiže do toaleta... Čezne da se voz prevrne – tada bi je on bezbedno odveo napolje, gde bi im dali mlak čaj, a oni bi se dugo gledali u oči. Ali, pošto voz izgleda ne pokazuje nameru da iskoči iz šina, čovek ne uspeva da se odupre iskušenju da se nagne i upita tog anđela ima li možda hemijsku viška. Ima osećaj da bi mogao da skoči sa veoma visokog mosta.
Ljubavni jadi tradicionalno nisu ostavljali neki značajan utisak na filozofe. Artura Šopenhauera (1788–1860) čudila je ta vrsta ravnodušnosti:
1. "Treba da budemo iznenađeni što su filozofi do sada skoro u potpunosti zanemarivali nešto što inače igra veoma važnu ulogu u životu čoveka, i što to sada leži pred nama kao sirov i neobrađen materijal." Činilo se da je zanemarivanje rezultat pompeznog samoporicanja. A Šopenahauer je insistirao na neugodnoj realnosti: "Ljubav... neprestano prekida najozbiljnije aktivnosti i ponekad zbunjuje na neko vreme čak i najveće umove... Ona zna kako da ugura svoje ljubavne poruke i stihove, čak i u ministarske portfelje i filozofske spise..."
2. Kao i Montenj, i Šopenhauer je bio zainteresovan za ono što tera čoveka da bude nerazuman. Slagali su se u mišljenju da su naši umovi potčinjeni našim telima, iako mi arogantno verujemo u suprotno.
3. Ali Šopenhauer je otišao još dalje. Dao je ime sili u nama koja, po njegovom osećaju, nadvladava razum – volja za životom (Wille zum Leben) – definisao ju je kao urođen nagon u ljudskim bićima za održanjem u životu i umnožavanjem. Ona je osiguravala da i najracionalnija individua, koja misli samo na karijeru, bude zavedena prizorom odojčeta koje guče ili da, ako i ostane ravnodušna pred tim prizorom, svakako začne svoje dete i strastveno ga voli pošto se rodi. Ta ista volja za životom navodi ljude da izgube razum zbog dražesne putnice u vozu tokom dugog putovanja.
4. Šopenhauer je odbijao da shvati ljubav kao disproporcionalnu ili slučajnu: "Ovde se ne radi o sitnici... Krajnji cilj svih ljubavnih veza... je važniji od svih drugih ciljeva u čovekovom životu; i stoga u potpunosti zavređuje duboku ozbiljnost sa kojom mu svako teži."
A šta je cilj? To nije ni zajednica, ni seksualno olakšanje, što će reći zabava. Sentimentalno dominira životom jer: "Ono o čemu ono odlučuje je ništa manje nego stvaranje naredne generacije..."
5. Činjenica da retko imamo na umu produženje vrste kada tražimo nečiji broj telefona nije argument protiv ove teorije. Naše biće je, sugerisao je Šopenhauer, podeljeno na svesno i nesvesno: "Intelekt ne prodire u tajnu radionicu odluka volje. On je, naravno, poverenik volje, ali ipak poverenik koji ne uspe sve da zna." Intelekt shvata samo onoliko koliko je neophodno da pomogne reprodukciju – što znači da shvata veoma oskudno – isključen je, što znači da svesno možemo osećati samo intenzivnu želju da nekog ponovo vidimo. Zašto bi takva varka uopšte bila neophodna? Zato što, po Šopenhaueru, ne bismo pouzdano pristali da se reprodukujemo a da nismo najpre izgubili razum.
6. Ova analiza sigurno narušava racionalnu sliku koju imamo o sebi, ali bar pobija pretpostavke da se romantična ljubav može izbeći. Shvatajući ljubav kao biološku neminovnost, Šopenhauerova teorija nas poziva da usvojimo pomirljiviji stav prema ekscentričnom ponašanju ljubavnika.
Čovek i žena sede za stolom pored prozora u grčkom restoranu u severnom Londonu. Između njih se nalazi činija sa maslinama, ali nijedno od njih nije u stanju da smisli dostojanstven način da skloni te oblutke tako da oni ostaju netaknuti.
Ona nije imala hemijsku, ali mu je ponudila penkalo. Nije bila čelistkinja, već pravnica koja specijalizira privredne finansije. Kad je voz stigao u Juston, on je već dobio broj telefona i pristanak na poziv na večeru.
Konobar zapisuje njihovu narudžbinu. Ona naručuje salatu i sabljarku. Na sebi ima svetlosivi kostim i isti onaj sat.
Počinju da razgovaraju. Ona objašnjava da joj je omiljena aktivnost tokom vikenda da planinari po stenama. Njen sagovornik dobija vrtoglavicu na drugom spratu stambene zgrade. Druga njena strast je ples; kada može, ostaje budna čitavu noć. On najviše voli da se nađe u blizini kreveta najkasnije u 11.30h. Razgovaraju o poslu. Ona trenutno radi na slučaju zaštite patenta. On nije u stanju da prati poduži izveštaj o tome, ali je uveren da je inteligentna i da se izvanredno slažu.
1. Jedna od najdubljih misterija ljubavi je "Zašto on?" i "Zašto ona?"; i zašto, uprkos dobrim namerama, nismo u stanju da se zainteresujemo za neke druge, koji su isto tako privlačni, a možda bi nam više odgovarali za zajednički život?
2. Takva vrsta izbora nije predstavljala iznenađenje za Šopenhauera. Naša volja za životom vuče nas ka ljudima sa kojima su veće šanse za stvaranje lepog i pametnog potomstva, a odbija nas od onih koji te iste šanse umanjuju.
3. Pošto su naši roditelji neizbežno pogrešili u izboru partnera, malo je verovatno da smo i mi sami idealno izbalansirani. Ispali smo tipično previsoki, previše muževni, previše ženstvene; nosevi su nam veliki, a brade male... Stoga nas volja za životom mora gurati prema ljudima koji mogu, na osnovu svojih nesavršenosti, da ponište naše (veliki nos u kombinaciji sa majušnim nosem obećava savršen nos). Šopenhauer je voleo da predviđa ko će koga privući. Niska žena će se zaljubiti u visokog muškarca, a visokog muškarca retko će privući visoka žena (iz podsvesnog straha od stvaranja divova). Feminiziranog muškarca će privući muškobanjasta žena kratke kose: "Neutralizacija dve ličnosti... zahteva da određeni stepen njegove muškosti odgovara u potpunosti određenom stepenu njene ženstvenosti; tako da jednostranost svakog od njih u potpunosti poništava jednostranost onog drugog."
4. Na nesreću, ova teorija je odvela Šopenhauera do zaključka koji je tako obeshrabrujući da bi parovi koji su pred venčanjem morali da preskoče nekoliko narednih pasusa; on, naime, zaključuje da osoba koja u velikoj meri odgovara našem budućem detetu skoro nikada (iako mi to ne možemo shvatiti na vreme, jer nas zaslepljuje volja za životom) ne odgovara nama. Sreća i stvaranje zdrave dece dva su radikalno suprotna projekta, a mi nužan niz godina mislimo da su oni jedno, jer nas ljubav maliciozno zbunjuje:
"Ljubav... se baca na osobe koje bi, ako se izuzme seksualna veza, bile mrske, vredne prezira i čak odvratne svojim partnerima. Ali volja za produženjem vrste je toliko moćnija od volje pojedinca da njegov (njen) partner zatvara oči pred svim osobinama koje su mu odbojne... Jedino se ovako može objasniti zašto često viđamo veoma razumne, čak znamenite ljude vezane za nadžak-babe i bračne zlotvore..."
I tako će jednog dana muškobanjasta devojka i ženstveni muškarac stati pred oltar sa motivima koje ni oni ni bilo ko drugi (osim površnih poznavalaca Šopenhauera na prijemu) ne može da dokuči. Tek kasnije, kada su zahtevi volje za životom zadovoljeni, a robustan dečak šutira loptu po dvorištu u predgrađu, prevara će biti otkrivena. Par će se rastati, ili će večerati u neprijateljskoj tišini.
Čovek plaća večeru i pita sa uvežbanom ležernošću da li bi možda mogli da skoknu do njega na piće. Ona se nasmeši spuštenog pogleda. "To bi bilo divno, zaista", kaže, "ali moram da ustanem rano da uhvatim avion za Frankfurt. Možda neki drugi put." Još jedan osmeh. Očajanje je ublaženo obećanjem da će se javiti iz Nemačke, a možda i na sam dan povratka. Ali pozvala je tek kasno uveče dogovorenog dana.
Kaže da joj je let bio odložen, da on nije morao da čeka njen poziv. A onda pauza, pre nego što se potvrdi ono najgore. Stvari su trenutno malo komplikovane u njenom životu; nazvaće ga kada joj se u glavi razbistri.
1. Šopenhauer nas na sledeći način teši kada smo odbačeni: naš bol je normalan. Sila koja je dovoljno moćna da nas gura prema podizanju dece ne može da nestane bez razarajućih posledica.
2. Štaviše, to što smo nevoljeni nije nam urođeno. Naši karakteri nisu odbojni niti su nam lica gnusna. Zajednica se raspala jer nismo bili prigodni za stvaranje savršenog deteta s tom osobom. Jednog dana ćemo upoznati nekoga ko će misliti da smo divni (zato što će naša brada i njegova/njena brada činiti poželjnu kombinaciju).
3. Vremenom bi trebalo da naučimo da opraštamo onima koji su nas odbacili. Oni su možda cenili naše osobine, ali njihova volja za životom nije.
4. Trebalo bi da poštujemo proglas prirode protiv rađanja koji je sadržan u svakom odbijanju. Trebalo bi da se utešimo shvatajući da bi manjak ljubavi mogao da stvori samo jedno "loše organizovano, nesrećno biće, koje žudi za harmonijom u sebi".
Čovek je neko vreme ophrvan melanholijom. Kad dođe vikend, krene u šetnju parkom Batersi i sedne na klupu koja gleda na Temzu. Kod sebe ima broširano izdanje Geteovog romana "Jadi mladog Vertera".
Parovi guraju dečja kolica i vode malu decu za ruke. Devojčica u plavoj haljini sa tufnama boje čokolade pokazuje avion koji se spušta na Hitrou. "Tata, da li je Bog gore?", pita ona, ali tata žuri i kaže da ne zna. Četvorogodišnji dečak uleće u grmlje svojim triciklom i plačući zove majku, koja je upravo zatvorila oči na prostirci raširenoj na travi. Ona traži od muža da pomogne detetu, a on zlovoljno odgovara da je na nju red... Postariji par na susednoj klupi u tišini deli sendvič sa jajima.
1. Šopenhauer traži da nas ne iznanađuje tuga. Ne bi trebalo da se, kao deo para ili kao roditelj, pitamo koja je svrha toga što smo živi.
2. U Šopenhauerovoj biblioteci bilo je mnogo radova iz oblasti prirodnih nauka. Posebno sažaljenje je osećao prema krtici, zakržljaloj nakazi koja živi u uskim, vlažnim hodnicima, ali koja radi sve što je u njenoj moći da produži svoju vrstu.
3. Nije morao podrobno da navodi paralele. Mi jurimo za ljubavnim vezama, ćaskamo u kafićima s mogućim partnerima i rađamo decu sa isto toliko izbora u svemu tome koliko imaju krtice ili mravi – a i retko smo nešto srećniji.
4. On nije mislio da nas deprimira, pre da nas izleči od očekivanja koja izazivaju gorčinu. Kada nas ljubav izneveri, utešno je čuti da sreća nikada nije ni bila u planu.
"Mnogo bi se postiglo da su mladi ljudi, uz povremene savete, mogli da izbrišu iz svojih umova pogrešnu ideju da svet može mnogo da im pruži."
Ali ipak imamo jednu prednost nad krticama. Možemo da idemo u pozorište, u operu i na koncerte, možemo da čitamo romane i filozofska dela – u tome je najveći izvor olakšanja od zahteva volje za životom.
Šopenhauer se divio Geteu, jer je on preobratio ljubavne jade u znanje, što je najuočljivije u romanu "Jadi mladog Vertera", priči o patnjama mladog čoveka zbog neuzvraćene ljubavi. U njoj su simultano ispričane ljubavne priče hiljada njenih čitalaca (priča se da je Napoleon pročitao ovaj roman devet puta).
Utešno je kada shvatimo da je naš slučaj samo jedan od hiljadu. O onome ko uspe da dostigne tu vrstu objektivnosti Šopenhauer zapaža: "U skladu sa tim ta osoba će se ponašati pre kao onaj ko zna nego kao onaj ko pati." Moramo se uvek truditi, između perioda kopanja u mraku, da pretvaramo suze u znanje.
(The Daily
Telegraph)
Prevela Olja Petronić
