OsFestite se (2)
Život je san, san je smrt
Nakon Vesa Krejvena je jasno: horor filmovi nemaju veze sa stvarnim životom. Jer su taj stvarni život. Zato moderni horor filmovi svesno teže da budu treš
O čemu se radi u filmu "Muzika srca"
(1999) Vesa Krejvena, prikazanom na ovogodišnjem Festu? Jedna propala učiteljica
muzike po kućama (Meril Strip), koju je muž ostavio sa dva sina i
pedeset violina, dolazi u Njujork i na podsticaj jednog pisca, svog udvarača
iz mladosti, zatraži posao u nekoj public
školi na obodu istočnog Harlema, koju vodi ambiciozna crna aktiviskinja
(Anđela Beset). Direktorku meštovite javne škole, koja je znani filmski
kliše, impresionirala je učiteljičina vera kako apsolutno svako dete može
da nauči da svira violinu. Sve se zatim odvija onako kako mora biti u školi
na ivici istočnog Harlema.
Ali, deset godina kasnije situacija se menja: deca sviraju, eksperiment se pročuo, slavni svetski violinisti osnovali su fond koji finansijski podupire ideju što se začela kada je muž ostavio učiteljicu sa dva sina i pedeset violina, dok sve završava grandioznim koncertom u Karnegi holu. Američki san je opet došao na svoje (film je, doduše, snimljen po istinitom događaju). Premda veoma solidno urađen, dakle lep, film "Muzika srca" učinio se mnogima konvencionalnim poduhvatom u političkom žanru propagande američkog načina života, što i ne mora biti daleko od istine ako se zanemari činjenica da ga je režirao baš Ves Krejven. Ma nije moguće! Zašto bi to uopšte bilo od nekog značaja?
Škola je smrtonosna
Zato što je, u posve simboličnom smislu, Ves
Krejven jedan od najvećih masovnih ubica našeg vremena. Ako je tačno da
je nekada bio srednjoškolski profesor engleske književnosti, kao što je
tačno da u bioskopu nije bio do svoje osamnaeste godine (potiče iz
stroge kalvinističke porodice), onda je razumljivo zašto su njegove žrtve
pre svega tinejdžeri. Pobio ih je na desetine, uglavnom hladnim oružjem,
velikim noževima ili čeličnim noktima svog asistenta Fredija Krugera.
Umesto da zbog svojih zločina koje ne krije bude pridavljen u ćeliji
smrti, on na njima čak dobro zarađuje. Ovo otuda jer svoje nevaljalštine
čini posredstvom filma, kao reditelj, koristeći se u tom preduzeću
jednim svima znanim klišeom ili, nešto blaže rečeno, jednom žanrovskom
paradigmom.
Jer, opšte je mesto većine savremenih horora da su u njima žrtve manijaka baš tinejdžeri, koji se, koliko pamtim, u tom svojstvu nisu javljali u klasičnim ostvarenjima žanra strave i užasa. Ako u nekom današnjem hororu na početku upoznate tinejdžera, znajte da će taj teško živ dočekati kraj filma. Sećate se kako je ludi Majkl Mejers iz Karpenterove Noći veštica proganjao klince iz svog bivšeg komšiluka koji su iznenada ostali bez nadzora roditelja. U De Palminom filmu Keri krvavi masakr događa se na proslavi mature, gde glavna junakinja, psihotična tinejdžerka izrazite kinestetičke moći, pobije sve svoje zle drugove, a onda ode kući da skenja ludu majku. Kako vidimo, bitna je jednačina tinejdžeri – roditelji – manijak; jednom rečju – porodica. Kasnije će se videti zašto je to važno. Obično je seks u pozadini: Keri, koja živi sa majkom – verskim fanatikom, zapada u nevolje kada dobije prvu menstruaciju, a Majkl prvo ubija one koji bi da sa petinga pređu na nešto konkretnije (kao što je to, recimo, pokušala njegova sestra). Zbir tih konvencija znatno olakšava posao Kevinu Vilijamsonu, današnjem vodećem scenaristi horor filmova (Vrisak, Znam šta ste radili prošlog leta, Fakultet straha): treba samo da izabere školu.
Ali, mada danas Krejven snima po njegovim scenarijima, Kevin je zapravo Vesov učenik iz škole u Ulici brestova. U svakom nastavku znamenitog horor-serijala Strava u Ulici brestova (Krejven je režirao samo prvi film, zadržavajući autorsku kontrolu u sledeća četiri) svi roditelji su razvedeni (glavna junakinja, tinejdžerka, živi sa majkom) i svaki od njih počinje scenom sa – oprostite na izrazu – nekom kuropatnicom koja u stan dovodi švalera, u još jednom unapred neuspelom pokušaju da prevlada svoju usamljenost, koja je i psihološka i socijalna (dakle, erotska), ali je, pre svega, i ontološka (dakle, erotika). Odrasli su nešto što je suprotno deci, tinejdžerima naročito (jer će se ovima, ako prežive manijaka, dogoditi nešto mnogo gore, to jest postaće odrasli).
Ako su to dva oštro odeljena sveta, i ako se insistira na tome kako je karakteristika odraslih da su beznadno usamljeni u svojim propalim životima koji se međusobno ne dotiču (osim u zločinu), onda nije teško otkriti zašto su tinejdžeri odabrani za kolektivnog junaka/žrtvu horor filmova. Jer, oni su grupa, "društvo" (iz razreda, iz kraja), "pleme"; oni oličavaju princip zajedništva koji, mada po sebi zdrav, ima patološku dimenziju iz vizure odraslih. Polemični De Palma im se zarad toga grdno osvetio, što može biti priča o Majklu Mejersu kao filmskom reditelju. Ni kod Krejvena neće proći ništa bolje, no kod ovog reditelja/profesora engleske književnosti/kalviniste pripadništvo grupi je tek preduslov – devojka koja preživi jedan nastavak javlja se u sledećem kao odrasla osoba koja se stavlja na čelo pokreta otpora Frediju Krugeru, spaljenom na lomači. Tinejdžeri koriste privremenu odsutnost roditelja iz kuće (Krejvenov omiljeni "zaplet") ili odlaze na skrovita mesta, u napuštene ambare i vodenice da bi realizovali svoje erotske veze, i tamo, je li, postaju žrtve manijaka.
Ginu li oni od zločinačke ruke zato što su zgrešili, o čemu je govorila bigotna majka device Keri? Mnogi horor filmovi poseduju takvu "metaforičnu" pozadinu, pa se i Krejven, veran konvencijama žanra, često koristi rekvizitama tipa krsta i svete vodice, no na način koji nije lišen ironične distance (jedna je kritičarka davno primetila da je u njegovim filmovima crkva čak gora i od policije) kao generalne odlike individualnog stila. Mada se pravi nevešt i retko govori o svojim filmovima (jer šta ima da se priča o tom đubretu), bivši profesor koji i sada drži čas iz engleske književnosti nikako nije ubogi zanatlija; on je kliše pretvorio u poetiku (ako pod tim podrazumevamo odliku autorskog pečata).
Ko zaspi, neće se probuditi!
Šta (li) je to? Većina horora obavezno barata
scenama noćnih mora (junak se budi nakon što je, u snu, ubijen), koje
jedino služe bukvalnom (fizičkom) podsticanju saspens reakcija,
izazivanju šoka (buđenje je, dakle, šokantna stvar). Kod Krejvena je,
međutim, to proširena metafora: sve što se događa junacima zbiva im se
u snu. Nije san laža a java istina – nego je obrnuto. Na javi nema ničega
osim predosećanja onoga što će se zbiljski dogoditi u snu. Prosečan
horor kaže – sanjam ono što će mi se dogoditi; Krejven kaže –
dogodiće mi se ono što ću sanjati. Upravo je u tome istinski horor
sveta njegovih tinejdžera. Jedan od Krejvenovih naslednika na Ulici brestova, Čak Rasel, stavio je u moto trećeg nastavka reči
E.A. Poa da su snovi delići smrti. Jesu li, dakle, tinejdžeri za
"predmet" horora izbarani da sanjaju kako bi bili ubijeni? Ne.
Oni će biti ubijeni jer sanjaju. Fredi Kruger je pozvan da ih kazni zbog
toga. Odrasli nikad ne viđaju Fredija Krugera nakon što je taj, njihovom
rukom, bačen u peć. Oni su izgubili snove. Zato (kao u Vrisku
3) ne mogu da prepoznaju ubicu. Jer je taj njihova sopstvena druga
polovina, koja je ostala u snu.
Naravno, ove teze se u Krejvenovim filmovima ne iznose na način filozofskog traktata (mada je u jednom od retkih intervjua, osvrćući se baš na značaj snova u svojim filmovima, rekao da se rukovodi najdubljim mislima zapadne civilizacije). Mnogi kritičari (recimo, Kim Njumen iz Sajt end sounda) doživeli su Vrisak kao parodiju, poredeći ga čak sa Abot-Kostelo (komičarski par iz pedesetih) filmovima. Nesporno je da Vrisak sadrži mnoge parodične elemente, usmerene na recentnu horor-produkciju; neke od tih opaski su cinične, druge samoironične (original je bio OK, ali su nastavci pušenje – Drju Barimur o Stravi...).
Ali, pre svega, Krejven u seriji Vrisak pokušava da kaže isto ono što i De Palma u Dublerki, to jest da se filmovi prave od drugih filmova, dok je rezultat često treš. Jedan od ubica u Vrisku je manijakalni fan treš horor filmova, inače zaposlen u video klubu, Vrisak 2 počinje u bioskopu, na projekciji treš horora (a taj se zove Vrisak), dok se radnja Vriska 3 zbiva na snimanju treš horora Ubod 3. Kako se taj film, tobože, zasniva na stvarnom događaju, Ubod 3 se vraća u život Vriska 3 tako što žrtve bivaju likvidirane po scenosledu ubistava u scenariju (by the way, ubica je reditelj i zove se Brajen). Tako i junaci "evoluiraju" – prvo su žrtve treš ukusa, onda imitacije treša, na kraju su i sami treš. Loši horor filmovi su postali egzistencija. To još jednom dokazuje da, u konačnom poretku stvari, život ipak imitira umetnost. Filmovi Vesa Krejvena govore o kvalitetu života. Ves Krejven: na jednom nivou, ovaj film je horor; na drugom, on je nešto mnogo gore.
Zato je Ves Krejven snimio "Muziku srca", film po događaju iz stvarnog života, pre nego što je Vrisak 3 postao (ovih dana) najgledaniji film u američkim bioskopima, dakle – događaj iz stvarnog života.
Bogdan Tirnanić
