Aprilski miting: Stop teroru, za slobodne izbore
Dobar dan za srpsku opoziciju
"Beogradski Mali pijac potopila Sava,
mog dragana, mog dragana, zabolela glava"
(Jedna stara vinska pesma)
Od januara meseca 2000. prvi put istraživači počinju da beleže, a i ljudi na ulicama pokazuju, da većina veruje da će na izborima pobediti opozicija
Markesovski rečeno, graja svetine širi se po prolećnom vazduhu kao
epidemija, dopire kroz otvoren prozor i nervira generalisimusa i njegovu
ženu – ode u k... i autoritet Najvišeg Mesta i Platforma Četvrtog
Kongresa i strogo čuvana državna tajna: "Opozicija postoji!"
Zbog beskrajnog odlaganja, deca su taj 14. april nazvala "45.
mart" ali, šalu na stranu, bio je to sasvim solidan, možda vrlo
dobar dan za srpsku opoziciju. Vest toga dana nije došla s govornice smeštene
tamo gde leži bašta "Kod konja", gde se Čika-Ljubina ulica
uliva na Trg republike, već odozdo, iz mase ljudi koji su preplavili ovaj
trg i Vasinu, Francusku, Makedonsku, Kolarčevu, Knez-Mihailovu, i
Terazije... Pred početak mitinga vaš reporter se petnaest minuta
probijao između "Ruskog cara" i "Albanije". Možda je
to bio jedan od najvećih beogradskih opozicionih mitinga (veća je gužva
bila na doček Srpske nove godine 1997), pa i nije najvažnije da li je
realna prva procena vašeg reportera da je na tom prostoru bilo prisutno
120.000 – 150.000 ili je masa dosezala i 200.000 ljudi pošto, kao što
se zna, s procenama brojnosti skupa nikada niste načisto – one uobičajeno
variraju u odnosu režim – opozicija 1:7. Režimska glasila priznala su
da je bilo 35.000, što je za njih podvig – zimske proteste 1996/7, u
kojima je u 25 gradova u Srbiji učestvovalo 700.000 ljudi, opisivali su
samo rečima "šačica" i "sve manje i manje"...
U svakom slučaju, bilo je desetak puta više ljudi nego na režimski organizovanom koncertu povodom godišnjice rata i na februarskom skupu podrške kongresu SPS-a.
TERAPEUTSKO DEJSTVO: Istraživač javnog mnjenja Srbobran Branković (svi eksperti u ovom tekstu citirani na osnovu iskaza u "Pres klubu" Medija centra, 17. aprila 2000, u razgovoru s vašim autorom, na temu "Dan posle") smatra čak da je to verovatno bio najmasovniji skup održan u Beogradu od 1989. On smatra da ovaj aprilski miting 2000. ima sličan terapeutski efekat kao i miting 9. marta 1992, kada je bila prva godišnjica demonstracija od 9. marta 1991, onda kada smo "preležali prvu i najstrašniju fazu ove naše bolesti, prvi šok, prvi susret sa ratom, mobilizacije, prepade, odvođenje na ratište..." Pred raznim strašnim pretnjama u senci rata ulice Beograda su se tada bile ispraznile kao prošle godine za pomračenje sunca, samo su se opozicionari sastali na Svetosavskom platou.
Ta 1992. godina je inače ostala poznata po peticijama, po studentskom protestu, po Vidovdanskom saboru, po okruglom stolu vlasti i opozicije i po dosad najozbiljnijem izbornom izazovu (Milan Panić protiv Slobodana Miloševića).
Da li prošlonedeljni događaj nagoveštava prekretnicu?
Srbobran Branković uočava da odziv "koji je prevazišao i najoptimističkija očekivanja u opoziciji i najcrnje slutnje u vrhu vlasti" potvrđuje nalaze istraživača javnog mnjenja: "Od januara meseca 2000. prvi put počinjemo da beležimo da većina ljudi počinje da veruje da će na izborima pobediti opozicija. Vera u mogućnost pobede važna je za održanje nekog pokreta. Beležimo takođe konstantno osipanje podrške režimu, a posle ovog mitinga možda bi mogla da usledi prava erozija podrške vladajućoj stranci", konstatuje Branković.
EVO NAS: Branković odmah pominje i slabe strane tog skupa – govori su, kaže, bili dugi i dosadni, kriza vođstva je lebdela u vazduhu, ljudi kao da su okretali ono Miloševo: "Evo mene, eto vas..." u "Evo nas, ali šta je sa vama?" Jedna mlada koleginica primećuje kako opoziciono vođstvo nije prenelo pristalicama uputstvo ni za kakvu konkretnu akciju sem: "Mi smo zajedno, evo, ovo smo mi, slavite nas!"
Vladimir Vuletić, asistent na katedri za sociologiju Filozofskog fakulteta, primećuje pak da je nestrpljenje loš saveznik u svakom poslu – promene su izvesne, potencijal u biračkom telu postoji, opozicija je shvatila da mora da ide korak po korak, i ona je i prošlog petka načinila taj mali prvi korak. Za većinu ljudi u Srbiji u ovom trenutku bitna je jedna stvar, a to je smena postojećeg režima izborima. Istakli su takav zahtev i sada još malo čekaju odgovor režima. Ako odgovora ne bude – ponoviće ga. Vuletić uočava da bi davanje nekih obećanja za budućnost sada moglo biti kontraproduktivno, budući da 16 različitih partija okupljenih zajedno ima različite ideje šta treba činiti "posle", i da bi rasprava o tome stvorila pukotine u opozicionim redovima.
Često se inače manipuliše tezom da narod ima onakvu vlast kakvu
zaslužuje. Vuletić kaže da istraživanja i rezultati izbora u
poslednjih pet godina, međutim, pokazuju da vladajuća grupacija u
Srbiji, zapravo ima manju podršku nego što je imaju bivši komunisti u
bilo kojoj od bivših socijalističkih država. Sledi zaključak da se u
toku godine mogu očekivati promene u Srbiji – ukoliko opet ne dođe do
bitnih raskola u opoziciji.
Vuletić konstatuje da su od prošle jeseni do sada partije na vlasti uspele donekle da se konsoliduju – nema više onoga što se jesenas moglo uočiti, da ljudi sa srednjim nivoima hijerarhije "traže kontakte", traže načine da se na neki način prebace u grupu koja dobija. To, međutim, sada više nije važno zato što sva istraživanja pokazuju da vladajuća koalicija nema više od 20-25 odsto pristalica. Izbori koji bi došli nesumnjivo bi doneli smenu vlasti.
Ruku na srce, govornici na toj manifestaciji i nisu bili tako loši kako neki kažu. Psovki i pretnji političkim protivnicima nije bilo mnogo, sem kod nekih autsajdera (vidi tekst D. Ž.) Mnogi će primetiti da u tim govorima "nema ništa novo". Nema, a i ne može ni biti: "Ubijaju nas, prebijaju, hapse, proteruju, a živimo u bedi i poniženju" (Vuk Drašković), "Režim je od Srbije napravio ukletu zemlju..." (Vladan Batić); "Vlast je od vojske, policije, televizije i fabrika napravila svoje prćije" (Dragoljub Mićunović). Šta opozicija traži? Izbore na svim nivoima, po Draškoviću, "manje važnim lokalnim, važnim republičkim, i najvažnijim predsedničkim..." Šta ćemo činiti? "Dok oni ne odu mi ćemo se sastajati i ovde i širom Srbije..." (Drašković) ili, uz parafrazu Čerčilovog "We shall fight in the fields...", najava da će se opozicija boriti po trgovima, pijacama i salama (Zoran Đinđić) and never surrender.
A kakva će biti ta nova vlast? Vojislav Koštunica: "Naš će mandat biti oročen, a vlast ograničena – to je demokratija."
Ta publika zna napamet njihove gegove, zna njihove odnose, poznaje njihove mane, ali i dalje aplaudira njihovoj igri bez golova, kao što se nekad aplaudiralo fudbalskim romantičarima s Karaburme. Nije ni čudo što su ljudi pokazivali da im je važnije to što su tu na trgu od onoga što će na tom trgu čuti. Ni studenti političkih nauka ne bi tri sata slušali stojeći u gužvi, pa makar im govorio sam Ciceron. Analiza sadržaja bi pokazala izvesno uozbiljavanje retorike, manji oslonac na zov govorničkog patosa, a nešto više oslonca na političke klasike (knjige i politički savetnici!). To ne znači da nije bilo interakcije između govornika i publike (zastave, pirotehnika i skandiranja, pištaljke i dopunjavanje govornika: "Da li znate bolje ljude od ovih? Da li znate?" "Znamo, zašto sad to pitaš..."). Vladimir Vuletić, asistent na katedri za opštu sociologiju Filozofskog fakulteta, uočava da otežavajuću okolnost može predstavljati to što se vidi da u opoziciji nije došlo do personalnih promena, ali da ta okolnost nije presudna.
ŠIRI SE: Inače, najefektniji plakat (nije ih bilo mnogo) pred ovogodišnji miting izlepio je "Otpor". Ispod uvećane pesnice pisalo je samo jedno, prilično tačno, za nekoga jezovito: "Širi se!"
Marija Babović, asistent na katedri za sociologiju Filozofskog fakulteta, uočava da aprilski protest u centru Beograda potvrđuje prošlogodišnja istraživačka saznanja da se socijalna osnova protesta u Srbiji konstantno širi. Ona ima u vidu podatke iz istraživanja tokom leta na protestima i tokom jeseni 1999. na opštoj gradskoj populaciji, kao i istraživanja protesta iz '96. i '97. Sociološka analiza izdvaja tri relativno razdvojena, unutar sebe koherentna kontingenta, tri kategorije stanovništva koje su jasno podeljene odnosom prema promenama, kao i prema načinima da se aktivno učestvuje u tim promenama.
Prošle godine populacija koja je učestvovala u protestima bila je podeljena u dva dela – na učesnike koje su istraživači zatekli u protestima; na one koji žele da se uključe u te proteste, a među njima je čak 60 odsto ranije u protestima učestvovalo.
Marija Babović kaže da je istraživanje pokazalo da u jednom tipu protesta dominira srednji sloj, kome se kasnije priključuju studenti ili takozvani prelazni slojevi koje čine tehničari, studenti itd... To je karakteristično za proteste u Beogradu, Pančevu i Nišu... U drugom karakterističnom slučaju srednjem sloju se priključuju radnici u izrazito velikom broju i po tome su karakteristični Zrenjanin, Valjevo i Leskovac...
Kad je reč o socijalnom jezgru otpora promenama, dakle o uporištu aktuelnog režima, ono je homogenije nego pokret za promene – u svim gradovima dominiraju penzioneri, s tim što od opšte slike odskaču Zrenjanin, u kome penzioneri čine gotovo 70 odsto tog jezgra, i – beogradski radnici, koji se pokazuju kao jedno od značajnih uporišta režima (četvrtina režimske podrške u Beogradu). S druge strane, u Beogradu u protestima učestvuje više penzionera nego u drugim gradovima.
Gubitnici tranzicije među kojima režim još nalazi podršku, penzioneri i radnici, čvrsto su integrisani u državne i društvene firme, jako malo njih je zaposleno u privatnom sektoru; češće su na prinudnim odmorima nego što je to slučaj sa učesnicima u protestima, ali oni imaju daleko redovnija primanja iako tvrde da takvim primanjima ne mogu da pokriju svoje osnovne životne troškove.
Socijalne grupe koje čine uporište režima ne poseduju gotovo nikakav akcioni potencijal – preko 70 odsto njih nije spremno da ide na mitinge i na proteste, a kamoli da podnese žrtve poput gubitka posla ili sukobljavanja s policijom. Preko 90 odsto njih nije spremno da podnese bilo kakvu žrtvu.
Može se smatrati da na njihovoj strani stoje vojska i policija, međutim, vlast teško može da mobiliše građane u odbranu opstanka režima. Može se uočiti da čak i među pristalicama režima ima dosta onih koji su spremni da vrlo kritički procenjuju politiku Slobodana Miloševića, koji smatraju da je SPS odgovoran za krizu koja toliko dugo traje. Marija Babović na osnovu svega zaključuje da i u najčvršćem uporištu režimu ima značajnih pukotina...
Između te dve grupe nalazi se najbrojniji deo populacije – ambivalentni društveni akteri koji na interesnom nivou izražavaju jasni interes za društvene promene, ali nisu spremni da se uključe u proteste i mitinge. Ovaj kontingent čine bivši učesnici protesta, sadašnji skeptici, razočarani u prethodne proteste i bivše pristalice režima i predsednika Miloševića... U toj kategoriji ima dosta prelaznih slojeva, službenika, tehničara, manuelnih radnika – oni su po orijentaciji bliži pokretu za promene, a po akcionom potencijalu oni su, kako zaključuje Marija Babović, bliži socijalnom jezgru uporišta režima.
KOHEZIJA OSTATKA: Srbobran
Branković misli da će se nastaviti kampanja režimskih medija protiv
mitinga, ali ne očekuje da će ta kampanja dati očekivane efekte. Veliki
deo populacije postao je imun na ta mnogo puta viđena propagandna
sredstva i na ničim dokazane diskvalifikacije. To neće moći da oslabi
opoziciono raspoloženje niti će moći da ojača provladino raspoloženje
– samo će držati deo biračkog tela koji inače glasa za vladajuću
stranku u nekoj koheziji.
Da li u toj zamršenoj situaciji mogu da profitiraju recimo srpski radikali? Branković im ne predviđa ružičastu perspektivu. "Protivrečna pozicija nazovimo ih srpskih radikala paralelu s Vajmarskom republikom čini nemogućom. Ako je neko nezadovoljan, nezadovoljan je načinom na koji se vlada, a to je vlast (i) srpskih radikala. Osipa se podrška vladajućoj stranci šta god ta stranka značila i kakvo god odelo obukla." Branković, međutim, kaže da "ne znači da nisu nemoguće dvorske promene" koje bi, provocirane nekim nekontrolisanim događajima, mogle da izbace neke radikalne ljude, ali perspektive radikalne politike su loše.
Vuletić primećuje da je to borba za dvadesetak odsto ljudi koji bi se eventualno pojavili na biračkim mestima, no čak i sa tim dodatnim brojem vladajuća grupacija na izborima jednostavno u ovom trenutku, a ni za nekoliko meseci, nema šanse.
Marija Babović uočava da se deo građanstva koji je spreman da se izbori za promene neće lako pomiriti s eventualnom prinudom radi sprečavanja izbora. Režim ne može da preorijentiše te građane i mora da vodi računa o tome da se ni RTS-om a ni represijom taj deo populacije neće smiriti.
Pitanje je samo kakav će biti način i intenzitet te konfrontacije.
Branković smatra da će vlast najverovatnije posle 14. aprila imati puno razloga da se zamisli šta dalje da čini. Po njegovoj proceni, prvi znak da je vlast respektovala važnu činjenicu da opozicija ipak postoji jeste to što se nije usudila da reaguje silom. On očekuje da bi, možda, trezveni ljudi u vrhu režima sada mogli da razmisle o promeni strategije pošto su sada dobili jasan dokaz da strategija nasilja i zastrašivanja daje obrnute efekte. "I pre ovog mitinga one diskvalifikacione sintagme o izdajnicima i plaćenicima NATO-a nisu zvučale suviše ubedljivo, ali posle ovakve podrške opoziciji dalje insistiranje na tome može zvučati samo budalasto", konstatuje Branković. On smatra da bi razumni ljudi u vrhu vlasti mogli da počnu da razmišljaju o kompromisu, ako ne zbog dobrobiti nacije ono zbog vlastite dobrobiti, pošto se čini da promena postaje izvesnija, a ni za koga ne bi bilo dobro, a pogotovu za one u vrhu vlasti ne bi bilo dobro, da se ona izvodi nasilno. Nije isključeno da će režim pokušati tajno da pregovara s delovima opozicije, ili da ponudi izborne uslove koji bi deo ili čitavu opoziciju naveo na bojkot pa da nekim izborima bez opozicije isposluju kakvu-takvu legitimaciju. Međutim s obzirom na raspoloženje javnosti, to nema perspektivu.
"Zrelost jednog društva, njegove inteligencije, političke, ekonomske, vojne (zašto ne) elite i njegovih građana ogleda se u sposobnosti da iz ovakvih istorijskih kriza izađu sa što manje ožiljaka i bespotrebnog rasipanja energije", kaže Branković.
Odgovornost opozicije za miran rasplet sada je samo u tome da demonstrira razboritu odlučnost, da poveća cenu i da ne zaustavi akciju koja je posle svih odlaganja i premišljanja obećavajuće počela. Na putu je da se uobliči pobednička ideja, organizacija, masa i pokret. Ako je početak ovakav, kraj bi morao da bude pobednički.
Milan Milošević
