Dno života
Ima li Zoran Đinđić ujaka?
Ima jedan roman (i
film) u kojem glavni junak politički – a i šire – nagrabusi zbog
svog strica, narodnog neprijatelja; priča se, inače, dešava negde
davnih posleratnih godina, u dinarskoj zabiti. U međuvremenu, stričevi
su avanzovali toliko da je jedan (stanoviti Crnčević, iz Rume) nekoliko
godina obnašao dužnost strica cele
nacije, ali su se sinovci posle pokazali prilično nezahvalnim, pa se
i strikan nešto umudrio i ućutao, na opštu dobrobit. Sa ujacima, ličnim
i sveopštim, do sada nije bilo ovako dramatičnih događaja, koliko me
pamćenje služi (ima jedino kod Milisava Savića onaj ujak
naše varoši). No, pošto je degeneracija
vladajućeg diskursa u poslednje vreme prilično ubrzana, i oni su došli
na red: tako je građanin Dragan Tomić, direktor Jugopetrola i predsednik
Skupštine Republike Srbije, ovih dana izvoleo uvesti i ovaj važan
segment čovekove rodbine u burni politički život: govoreći u Šapcu o
“šljamu koji se pojavio na političkom nebu Srbije” Tomić je biranim
rečima izrazio svoje mišljenje (i) o građaninu Zoranu Đinđiću,
profesoru filozofije i predsedniku Demokratske stranke; nakon navođenja
svih njegovih grehova, Tomić ovako poentira svoj portret: “Neverovatno
za Srbina, ali on čovek i nije Srbin. Njegov otac jeste Srbin, majka je
Hrvatica. I to ne bi imalo veze da nije odgajan od ustaškog oficira,
ujaka, brata njegove majke i zadojen najcrnjom mržnjom prema srpskom
narodu i Jugoslaviji” (izvorna gramatika očuvana; citat Tanjugove
vesti iz Politike od 16. 4.
2000).
U narečenom Tomićevom istupu bilo je i već uveliko istrošenih opštih mesta iz obaveznog difamatorskog repertoara, poput tvrdnje da je građanin Đinđić “nemački agent” (tipično za jednog profesora filozofije – potpao čovek pod pogubni uticaj lektire!), ali kreativno bavljenje njegovom majkom i napose ujakom lični je Tomićev doprinos misaono-jezičkoj dekadenciji Establišmenta, već sada ozbiljan konkurent za ono što se u Hrvatskoj – dakle postojbini Đinđićevog virtuelnog ujaka – naziva Shit of the year. Mada ne treba sumnjati da će proizvodnja i stavljanje u promet ove materije do kraja godine još eskalirati, pošto Klika ima ogromne proizvodne kapacitete.
Izbruhom Tomićeve kreativne energije valja se ozbiljnije pozabaviti: on, naime, najavljuje da se polako primičemo dnu života – da se poslužim terminom nedužnog Tome Zdravkovića – trenutku kada će se Klika do kraja razgolititi u banalnosti svog jezika, mišljenja i delanja (što će reći da osetljivijim duhovima uskoro ni gas-maske neće pomoći). U Tomićevom se solilokviju, naime, reprezentativno zrcali odavno iskazana težnja vladajućeg diskursa za padom na dno, za tvrdim prizemljenjem u centar Ništavila, kao prirodnog staništa “škole mišljenja” koja duže od decenije hara Srbijom poput virusa variole vere. Zato ovaj monolog odozdo nikako nije samo još jedna rutinska lekcija iz nadripolitičkog bašibozlučenja – što ne znači da neće vrlo uskoro rutinskom postati, u skladu s Zakonom o progresivnom propadanju smisla – nego novi, važan stepen u višegodišnjem degradiranju jezika. A ubice jezika i smisla su – toliko znamo iz istorije! – ujedno i uništitelji svega drugog, jer im posle njihovog “terminiranja” više ne stoje na putu nikakvi pojmovi o Dobru i Zlu. I zato se Tomićeve reči ne mogu ignorisati: one su važan Znak, ovlašćena Objava koja kazuje nešto više od revolucionarne naučne istine da Opredmećeno Ništa ipak može da postoji u trodimenzionalnom svetu, i da može čak i da “proizvodi” verbalni iskaz; ova objava nas uvodi u košmarni svet iz kojega nećemo izroniti – naprotiv, padaćemo sve dublje – sve dok se Srbija definitivno ne iskobelja iz žitke (ponekad i antropomorfne!) mase u koju se onomad uvaljala kao krme u korito. A dan oslobođenja prepoznaćete po tome što će ova vrsta mirisnog diskursa biti zauvek duboko pokopana i polivena negašenim krečom, a građani će slobodno odbaciti svoje gas-maske.
Banalno je čak i spominjati u ovom kontekstu reči kao što je, recimo, rasizam; Tomićev istup (iako u potpunosti obuhvata odgovarajući vokabular) ne udovoljava čak ni tako bednim standardima. Umesto toga, govornik nam nudi retoričko vrdanje i say-no-more namigivanje: 1. “informacija”: Đinđićeva majka je Hrvatica, ergo Đinđić nije Srbin, ergo nije podoban da vodi i zastupa Srbiju; 2. retorički uzmak: ali, “to nije važno” (mada ipak želim da se zna!); rasizam ne sme da bude transparentan, jer bi to smanjilo uverljivost govornikove pouke – zato ćemo ga tutnuti u bećarski namignuti podtekst; 3. paraideološka poenta: za one kojima “Hrvat” nije dovoljna optužba – jer to si (ili nisi) po rođenju – u igru se kao negativan označiteljski lik uvodi “ustaša”; a tu smo već na terenu “politike”. Odatle, prirodno, sledi zaključak da je građanin Zoran Đinđić unapred hendikepiran – to jest nepodoban – za bavljenje politikom (bar u Srbiji), jerbo ga postojanje i pretpostavljeni uticaj njegovog Zlog Ujaka nužno čine “patriotski defektnim”, predisponiranim za “nesrpsko” iliti “antisrpsko” delovanje.
Ali, da li je sve to tačno?! I sam pokušaj “zdravorazumskog” odgovaranja na ovo (lažno) pitanje predstavlja zamku. Slediti Tomićev trag znači pokorno ispunjavati domaći zadatak koji vam je on zadao: da li je Đinđićeva majka Hrvatica? Da li je Đinđićev ujak (bio) ustaša? Prosto, “strejtaško” demantovanje Tomićevih tvrdnji – kako je uradio Savez za promene u svom saopštenju – značilo bi kolaboraciju s jednim jezikom kojem nema mesta u demokratskoj komunikaciji, davanje javnog legitimiteta leksici koja se najkomotnije osećala u famoznim minhenskim pivnicama tridesetih. Samim tim što se ne delegitimizuje njegova fašistička/rasistička priroda, nego se samo “opovrgava” jedna tvrdnja, tom jeziku se omogućava dalje preživljavanje. Dakle, umesto dekonstrukcije i demistifikacije, igra se po njegovim pravilima: ponavlja se uzrujano da je “protivnički igrač” načinio “faul” – izrekao materijalnu neistinu – umesto da se sama utakmica “kao takva” proglasi neregularnom, zbog diskriminatorskih pravila igre.
Bilo bi, dakako, s moralnog stanovišta nepravedno a sa spoznajnog neutemeljeno optužiti Dragana Tomića da je u javni prostor, s pozicije vlasti, uneo elemente nekog novog – a nepoželjnog – diskursa; naprotiv, Tomićev ispad je samo “kvalitetan” prilog logici eskalacije “govora mržnje”, strukturalno ni najmanje različit od onoga što je dominantni jezik Miloševićeve Srbije. Etnocentrizam je, zajedno s drugim elementima autoritarnog kolektivizma, jedan od najvažnijih stubova poretka, te je i rasistička difamacija odavno stekla oktroisani legitimitet zasnovan na društvenoj moći onih koji je koriste kao sredstvo u borbi za konrolu nad sredstvima prinude i održavanja političke/finansijske/medijske moći. Utešno je samo to da zavidna grotesknost nove serije verbalnih (g)lupinga kojima se stigmatizuju protivnici režima ukazuje na poodmaklu degeneraciju i rastakanje ideološkog Centra: a kada Jezik Režima neslavno skonča u besmislu svoje “pregrejanosti”, to je pouzdan znak da je i sam Poredak doveden u agonično stanje, bez mogućnosti reanimacije. Sve ostalo je samo eutanazija.
Teofil Pančić
