Film: Maršal
Da li ste nostalgični?
Maršal se čita kao višeslojna metafora koja humorom i ironijom želi da pročisti sredinu obolelu d hronične sklonosti mitomanijama svih vrsta. Ovaj kontekst koji prati film toliko je nametljiv da estetski kriterijumi ostaju u drugom planu
Filmovi više
definitivno nisu samo filmovi, bar što se Beograda aprila 2000. tiče.
Kontramiting filmski maraton, pomenut i na samom mitingu, postavio je film
na mnogo važniji socio-politički nivo nego što mu možda objektivno
pripada. Da li će filmovi odigrati presudnu ulogu u raspletu srpske
političke drame? Matrix kao
matrica Svet nije dovoljan kao
ključni dokaz protiv novog svetskog poretka, a Američka
lepota kao kristalna slika (na lošoj kopiji) propasti američkog društva,
Dobili ste poštu kao šaljivi
intermeco (možda kao dokaz upada na sajt Vlade Srbije?) i, konačno, Širom zatvorenih očiju da nas ubedi da je kapitalizam tek sanak
pusti.
Dan posle, na veliki ekran došao je Maršal. Maršal iz Hrvatske. Neželjen od TV kontramitingaša, doživeo je svoju istinsku bioskopsku premijeru. Veteran YU kinematografije i pozorišta Ivo Brešan poklonio se beogradskoj publici, sa potomstvom: sinom Vinkom, rediteljem, i snahom Sandrom, montažerkom, trenutno vodećim snagama nove hrvatske kinematografije.
Da li su neki bili nostalgični te večeri? Pevalo se u filmu "Druže Tito mi ti se kunemo", evocirane su uspomene na štafetu, pionire i parade. Vešto i duhovito, Brešan senior je ispleo dramsko tkivo, komediju karaktera koja može univerzalno da funkcioniše na celokupnom prostoru bivše SFRJ, svuda gde se časno živelo sa Titom. Zato je zabačeno jadransko ostrvo samo šifra globalne YU nostalgije koja se u Beogradu manifestuje slušanjem Miše Kovača i Olivera Dragojevića nasred Knez-Mihailove. Publici u Zagrebu verovatno je bilo interesantnije političko prepucavanje, odnosno prilično neskriveno zezanje HDZ-a (film je snimljen pre smrti Franje Tuđmana), dok je naša publika najverovatnije upoređivala retoriku vaskrslog komunizma sa onom na našoj aktuelnoj političkoj sceni.
Tito, Broz, Spiridon Mekas, alias Maršal (on ili njegov dvojnik sa prstom viška), pojavljivao se s vremena na vreme u našoj, tada zajedničkoj kinematografiji posle Slavice.
U zabranjenom početku ruskom filmu U planinama Jugoslavije (1946), Tito se pojavljuje kao dendi koji u belom odelu poziva na ustanak pijući čaj u dubrovačkom restoranu, i konačno na završnoj paradi u Beogradu, gde je zatrpan ogromnim slikama, većeg brata, Staljina. Sećate se onog starog hita Uz Tita, Staljina dva junačka sina...? Dugo nije mogao da se nađe adekvatan glumački lik da odigra Maršala, pa su neki, kao Fadil Hadžić u Desantu na Drvar, švercovali dokumentarne snimke u igranu strukturu. Posle se maršalske uniforme dokopao Ričard Barton, a među domaćim prvacima na malom i velikom ekranu bili su zapaženi Marko Todorović, Rade Šerbedžija i Lazar Ristovski, pa sve do Voje Brajevića u efektnoj epizodi Markovićevog filma Tito i ja, jednog od prvih srpskih filmova prikazanih u Hrvatskoj. Brešanov Maršal nije ni duh, ni dvojnik, nego pacijent mentalne institucije. Čak i ne liči na Broza.
Ipak, on postaje predmet manipulacije komunista koji u njemu vide reinkarnaciju (jer kako može da bude duh ako je bio komunista?) i onih drugih (HDZ-a?), koji bi na duhu profitirali razvivši verski turizam.
Ono što imponuje u radu Brešana mlađeg jeste oslobođenost od ideologije i poigravanje stereotipima komedije zabune, kao i povremeni filmski citati od kojih se beogradskoj publici najviše dopao onaj "Vozi Miško!".
Ovaj berlinski laureat do sada je verovatno i najbolji hrvatski film posle ovog našeg najnovijeg rata. Za njega su led otopili neki drugi autori i Zagreba, ali pojavljivanje u vreme mitinga (naravno sasvim slučajno, jer je projekcija zakazana mnogo ranije) imalo je neku simboliku koja ga je uključila u naš filmsko/politički dijalog.
Da li sledi nastavak sa pojavom nekog drugog duha (pretpostavljate Franje Tuđmana, rodonačelnika "Partizanovih" crno-belih boja), ostaje da se vidi? Jer nisu svi duhovi uvek duhoviti.
Dinko Tucaković
