Rusija–SAD
Rakete na smetlištu
SALT-2 predviđa da Rusija i SAD prepolove svoj nuklearni potencijal u odnosu na SALT-1, ali i kad bi i taj broj bojevih glava prepolovile – ostalo bi im dovoljno da svet pretvore u istinski atomski pakao
Specijalnio za "Vreme" iz Moskve
Sedam godina tri
meseca i jedanaest dana nakon potpisivanja i četiri godine posle
Sjedinjenih Država, Rusija je prošle nedelje ratifikovala famozni
SALT-2, sporazum o daljem smanjenju i ograničavanju strategijskog
ofanzivnog naoružanja. Rusija i SAD se njime uzajamno obavezuju da
poseduju po samo 3200 nuklearnih bojevih glava, to jest četiri puta manje
nego što su ih imale na vrhuncu konfrontacije i trke u naoružavanju, početkom
osamdesetih. Državna duma je istovremeno odobrila i niz pratećih
dokumenata, ali i ultimatum Sjedinjenim Državama – kako ga je
formulisao predsednik Vladimir Putin – da će napustiti ne samo SALT-2
već i sve druge sporazume o ograničavanju i kontroli strategijskog i
klasičnog naoružanja ukoliko Amerikanci krenu u ostvarivanje svog plana
za izgradnju tzv. nacionalnog sistema protivraketne odbrane, što bi
predstavljalo jednostrano poništenje njihovog sporazuma sa SSSR iz 1972.
godine i – kako tvrdi Moskva – početak nove trke u naoružavanju.
Iako mučno porađan, još mučnije postavljen na noge, da bi bio sproveden do kraja 2003. godine, SALT-2 će za Rusiju automatski pasti u vodu u šest slučajeva: ako SAD naruše sporazum na način koji može da ugrozi nacionalnu bezbednost Rusije; ako SAD napuste ili prekrše moskovski sporazum o ograničavanju sistema protivraketne odbrane; ako treće zemlje, koje nisu potpisnice sporazuma SALT-2, povećaju svoje strategijsko ofanzivno naoružanje do stepena koji ugrožava nacionalnu bezbednost Rusije; ako SAD, druge države ili savezi država, uključujući NATO, ostvaruju programe naoružavanja koji mogu predstavljati opasnost po nacionalnu bezbednost Rusije (što podrazumeva razmeštanje nuklearnog oružja na teritorije država koje su u NATO stupile posle potpisivanja sporazuma SALT-2, to jest Mađarske, Poljske i Češke, za sada); ukoliko SAD, druge države ili savezi država izgrade naoružanje koje blokira ruske sisteme ranog upozorenja na nuklearni napad; ukoliko nastupi vanredna situacija, ekonomskog ili tehnogenog karaktera, koja čini nemogućim primenu sporazuma SALT-2 ili može da ugrozi ekološku bezbednost.
ODLUKA NOVOG POLITBIROA: Sve svoje međunarodne obaveze Rusija će ubuduće usklađivati sa koncepcijom nacionalne bezbednosti i koncepcijom izgradnje oružanih snaga. Mi smo u stanju da tako postavimo tu izgradnju da naša pozicija bude ofanzivna, izjavio je Vladimir Putin na sednici Saveta za bezbednost u Kremlju.
Sve do ovog zasedanja Donjeg doma ruskog parlamenta u tom duhu su se izjašnjavali samo generali – da Rusija može da odustane od sprovođenja sporazuma SALT-2 (koji se faktički uveliko primenjivao iako nije bio ratifikovan). Njima se, međutim, takoreći neočekivano pridružio i predsednik Putin, tri dana pre nego što će istupiti u Dumi. Karakteristično je da je na sednicu Saveta u Kremlju pozvao lidere svih partija zastupljenih u parlamentu, kao i predsednike najvažnijih skupštinskih komiteta. To je izgleda bilo dovoljno da se Duma prelomi, mada je, naravno, glavno bilo to što levica više ne diktira šta može proći glasanje. Ponovo se pokazalo da se svako oseća polaskanim kad mu se pruži prilika da direktno opšti sa šefom države. Posle susreta u Kremlju, Savet Dume je požurio da SALT-2 stavi na dnevni red, a učesnici susreta su u Dumi gotovo aklamacijom potvrdili da će njihove frakcije glasati za ratifikaciju. Izuzetak su, kao i uvek ranije, bili lider komunista Genadij Zjuganov i njegov verni saveznik "agrarac" Nikolaj Haritonov. Oni, međutim, nemaju više od 130 glasova (od ukupno 450 poslanika), i Kremlj je s pravom očekivao da će dobiti 240–250 glasova (od neophodnih 226). Na kraju je skor bio 288:131, s tim što su za ratifikaciju glasala i tri protivnika – dvojica komunista i jedan agrarac.
Putinova oštra izjava kojom je otvorio presudni sastanak Saveta za bezbednost značila je ne samo da on pred gostima iz parlamenta otvoreno agituje za ratifikaciju i traži njihovu podršku, već i demonstraciju jedinstva izvršne i zakonodavne vlasti pred opasnošću plana SAD da izgrade samostalni, nacionalni sistem protivraketne odbrane. Pre dve godine Rusiji je pošlo za rukom da izdejstvuje niz ustupaka SAD u zamenu za širenje NATO-a na Istok (koje ionako ne bi mogla da spreči), među kojima rok za uništenje Š-18 (interkontinentalnih raketa sa po 10 nezavisno usmerenih nuklearnih bojevih glava, koje su za SAD predstavljale najveću opasnost) pomeri sa 2003. na kraj 2007. godine, kada i inače ističe njihov životni vek. U novoj situaciji malo je verovatno da će repriza slične predstave, to jest da Moskva privoli Vašington da odustane od svog plana – imati veće šanse negoli sprečavanje daljeg širenja NATO-a, sve do granica Rusije.
KO JE KOGA NADMUDRIO: Da li je pretnja Rusije Amerikancima stvarna ili samo formalna, pokazaće vreme. Jer, ona znači da bi, u slučaju da se ispuni samo jedan od šest uslova, moralo da počne novo nadmetanje, a Rusija priznaje da nije sposobna za nuklearnu trku, čak i slabiju od one koju je izgubio mnogo moćniji Sovjetski Savez – što je i bio glavni argument predsednika Putina u Dumi kad je lično lobirao za ratifikaciju. Zato što nema para ne samo za nove rakete i bojeve glave već ni za održavanje postojećeg potencijala, Rusiji je i te kako neophodno da smanji broj svojih bojevih glava i nosača (koji i inače odumiru), a posebno da to učine SAD, kojima njihov ekonomski potencijal dopušta da u relativno kratkom roku ostvare deset puta veće preimućstvo. Doduše, to što bi Rusi u takvom odnosu snaga teorijski mogli da izginu 10 puta a Amerikanci samo jedanput uopšte nije bitno. Ključno je drugo: da li Moskva stvarno veruje da je svojim ultimatumom nadmudrila Vašington (ako SAD odustanu od sporazuma o protivraketnoj odbrani, one će, a ne Rusija, biti krive pred svetom za novu trku u naoružavanju) ili samu sebe (i to poodavno, time što je tako dugo odgađala ratifikaciju)? Verovatno je da će malo ko aplaudirati Amerikancima, ako prekrše sporazum iz 1972, možda će ih većina zemalja kritikovati i, čak, osuditi, ali SAD zbog toga neće postati svetski otpadnik. Rusija, međutim, unapred gubi trku – s jedne strane šansu da nastavi pregovore o daljem razoružavanju, a s druge da sve svoje snage usmeri na naoružanje ili da bude moralni pobednik, to jest da se jednostrano razoružava. To je pesimistička varijanta, ali za utehu – ako ultimatum nije bio samo ustupak ratobornoj levici koja je ratifikaciju proglasila izdajom nacionalnih interesa i u Dumi glasala protiv – ostaje da će Rusija i u najgorem slučaju ostati nuklearna sila, sa dovoljnim potencijalom da, ako mora, pretvori svet u istinski atomski pakao. To joj nije cilj, naravno.
Naprotiv, njen cilj i potreba je još radikalnije smanjenje strategijskog nuklearnog oružja, na po 1500 bojevih glava, što bi trebalo da bude predmet pregovora o novom sporazumu SALT-3. Malo je verovatno da će SAD na to lako pristati, sve dok Rusija ne potvrdi da će SALT-2 sprovesti u punoj meri – bez ikakvih uslova ili da se prećutno saglasi sa njihovom namerom da izgrade nezavisni sistem protivraketne odbrane. Naime, Rusija posle 2007. godine – što priznaju i najveći optimisti među njenim ekspertima – zbog nedostatka sredstava, prosto neće biti u stanju da ima više od 1400–1500 nuklearnih bojevih glava. U međuvremenu će njene interkontinentalne rakete (SS-18) umreti prirodnom smrću.
STRATEGIJSKA TRIJADA: Uprkos teškom položaju u kome se našla ruska (postsovjetska) armija, uprkos tome što nema para ni za obične stvari, ponegde ni za hleb, tu muku nisu osetile nuklearne snage. Po pravilu na uštrb ostalih rodova oružanih snaga, ministar odbrane (koji je na taj položaj i došao sa mesta glavnokomandujućeg strategijskim raketama) koncentrisao se na očuvanje i jačanje nuklearne moći i čak uspeo da dobije bitku koja se odavno vodila – da se špijunski sateliti (vojno-kosmički korpus) i protivraketna odbrana (snage raketno-kosmičke odbrane) stave pod komandu raketnih snaga strategijske namene.
Tako je Rusija dobila nuklearno trojstvo: otkrivači protivničkih raketa, odbrambeni arsenal i napadački arsenal. Uz to, predstoji dovršavanje reorganizacije komandovanja nuklearnim raketama, sada rascepkanog na nekoliko strana i nivoa. Stvaranje zajedničke glavne komande strategijskih snaga odvraćanja, o čemu je odluka bila donesena pre dve godine, zastalo je iz neobjašnjenih razloga, iako je maršal Sergejev izjavio da je ta komponenta u vojnoj izgradnji do 2005.
godine toliko značajna da mora biti realizovana tokom 1999.
Ali, nije. Koncepcija predviđa dalje ujedinjavanje i koncentraciju svih, sada samostalnih elemenata nuklearne moći Rusije. Njima bi bila priključena i Dvanaesta glavna uprava Ministarstva odbrane, pod čijom su kontrolom sve nuklearne glave i armije i mornarice, kao i celokupne strategijske finansije. Realizacija šlajfuje, kako se tvrdi, zbog otpora Generalštaba, koji bi u slučaju stvaranja zajedničke komande strategijskih nuklearnih snaga potpuno izgubio kontrolu nad ovim sektorom oružanih snaga i sveo se samo na "gubernatora" kopnene vojske.
Do ostvarenja tog programa, interkontinentalne nuklearne rakete Rusije ostaju podeljene na tri fronta i čine trijadu: na kopnu su bazirane raketne snage strategijske namene, na moru (na podmornicama) – pomorske strategijske nuklearne snage i za lansiranje iz vazduha – avijacija strategijskog dometa. Kopneni arsenal je najmoćniji. RSSN je u prvoj polovini osamdesetih, na vrhuncu hladnoratovske konfrontacije, raspolagao sa 8000 nuklearnih bojevih glava, od 12.000 koliko ih je imala celokupna trijada. Sada je taj arsenal, pošto je sproveden START-1 iz 1991, a delimično i START-2 iz 1993, prepolovljen, do 3200, dok celokupne strategijske snage imaju 6000 nukleanih bojevih glava.
(SAD ih imaju 7000, od toga dve trećine bazirane na kopnu.) Raketne snage strategijske namene su raspoređene u četiri raketne armije, sa komandama u Orenburgu, Omsku, Čiti i Vladimiru, odnosno ukupno 19 raketnih divizija, čiju najudarniju snagu čine 360 pokretnih kompleksa Topol, dometa 10.500 km, i 20 kompleksa Topol-M, dometa 11.000 km.
Branko Stošić
Strategijska stabilnost
Rusko-američki sporazum o daljem smanjenju i ograničavanju strategijskih ofanzivnih oružja (SALT-2) potpisali su trećeg januara 1993. u Moskvi predsednici Boris Jeljcin i Džordz Buš, s ciljem da se uspostavi "trajna strategijska stabilnost na planeti, uz još veće smanjenje nuklearnih potencijala obe velesile" nego što je to omogućio SALT-1, koji je stupio na snagu krajem 1994. godine.
Kad bude potpuno primenjen SALT-2, Rusija će se potpuno lišiti famoznih raketa SS-18 i ostaće sa samo 1700 balističkih raketa (od kojih je trećina sa po tri nuklearne bojeve glave) na podmornicama i oko 1000 interkontinentalnih balističkih raketa.
Nuklearne podmornice su uglavnom koncentrisane u Tihom okeanu i Severnom ledenom moru, čime su SAD faktički okružene sa obe svoje obale, i tihookeanske i atlantske. Kopnene rakete su bazirane kao pokretni železnički ešaloni (u okolini Kostrome, u centru evropskog dela Rusije, i kod Krasnojarska, u Sibiru) ili su bazirani na džinovskim samohotkama (od baltičke obale baza Vipolzovo, preko središnjeg dela zemlje Joška–Ola, Njižnij Tagil, Tejkovo i Jurja, do Sibira Novosibirsk, Irkutsk i Kansk). Silosi sa raketama koncentrisani su uglavnom duž južnih granica Rusije (kod Tatiščeva, Dombarovskog, Kartale i Alejska – svi prema Kazahstanu), a samo jedna baza je na krajnjem zapadu, kod Kozeljska, prema Belorusiji, ali su sve bojeve glave usmerene mnogo, mnogo dalje – interkontinentalno. Aerodromi sa kojih mogu da polete avioni nosači raketa (TU-160 i TU-95) predstavljaju tajnu za sve izuzev za one koji to prvi ne bi smeli da znaju, za potencijalne protivnike.
