Suočavanje Hrvatske sa ratnim zločinima
Hag u Gospiću
Haški tribunal došao je po svoje, na užas nacionalističke desnice u Hrvata. Dugo pripremani dosije o zločinima u Gospiću sada je otvoren: ono što su Tuđman i Šušak 1991. pokušali da sakriju sada je izašlo na videlo
Od našeg specijalnog izveštača iz Zagreba
Kada se prošle
nedelje na teritoriji Gospića u Lici pojavio tim forenzičara i patologa
iz Haga sa jakom pratnjom hrvatske policije i vojske i u društvu istražnog
sudije i javnog tužioca, nastala je histerična panika u redovima
opozicionog HDZ-a i u stotinama raznoraznih udruga dragovoljaca
domovinskog rata. Nekako u isto vreme Zastupnički dom Sabora izglasao je,
na predlog vlade, Deklaraciju o suradnji sa Haškim sudom; HDZ je bio žestoko
protiv i napustio je sednicu pre glasanja, posle teških reči na račun
vlade i Tribunala.
Na pitanje šta im smeta, protivnici saradnje sa Hagom ponudili su razne razloge: "kriminalizacija celog Domovinskog rata" je najčešći; slede redom "antihrvatski" karakter Tribunala, "kršenje suvereniteta", "opća nesigurnost svih branitelja" (danas Blaškić i Merčep, a sutra...), "obrana digniteta Domovinskog rata" i slično.
Oni koloritniji – i nama nekako bliže poznati – razlozi svode se na priče o tome kako "nikakvih zločina nije bilo", kako su "Srbi svoje kuće spalili sami" i kako je sve to, uostalom, još jedna ujdurma novog svetskog poretka protiv malih, nezavisnih i junačkih naroda; pominju se Hirošima, Nagasaki, Drezden, Hamburg, Vijetnam, Granada i to; ekstremna neofašistička desnica (Mladen Švarc i don Anto Baković, na primer), ističu "čvrst i principijelan stav Srbije" na koju im se valja ugledati.
Iza cele te argumentacije, međutim, visi onaj glavni i neizrečeni razlog za užasavanje: otkad je zločin ubijati Srbe? Udruge dragovoljaca prete demonstracijama, ali i oružjem; potpisuju se po Gospiću peticije za odlazak haških islednika; rodbina pogunulih u ratu traži pravdu, a pojedine javne ličnosti traže etničku "ravnotežu" u Ševeningenu (zašto naših toliko, a njihovih samo onoliko?). Vladajuća koalicija i njena vlada, s druge strane, strpljivo i uz vidljivo uživanje ponavljaju da je, kao prvo, Ustavni zakon o suradnji sa Haškim sudom predložio Tuđman, a izglasao HDZ i da se sada prave blesavi; i kao drugo, da je gonjenje ratnih zločina dobro i korisno za Hrvatsku, jer se individualizacijom zločina i progonom zločinaca skida krivica sa celog hrvatskog naroda i časnih boraca i branitelja. Iz nekog razloga individualizacija zločina drugoj strani nikako ne odgovara; odatle i insistiranje na "narodnom jedinstvu" (kod nas se to zove "srpska sabornost"). Patriotizam se opet javlja kao "prvo utočište zlikovaca" (Embrouz Birs, "Đavolov rečnik"): ako smo "jedinstveni" i "patrioti" – krivi smo svi, a ne samo ja; a narod u celini ne može biti kriv i tako dalje u tom, dobro poznatom pravcu.
GRAD DUHOVA: Gospićki slučaj odlična je ilustracija pravih razloga za takvo ponašanje. Gospić je već devet godina grad duhova, proganjan avetima nesahranjenih žrtava, mesto gde se niko ne smeje. Centar grada, Obradović varoš, danas je gomila ruševina kroz koje rastu korov i drveće; umesto pravoslavne crkve je čistina, kao umesto Ferhadije u Banjoj Luci. Gospić je za vreme rata bio tučen atriljerijom i minobacačima sa srpskih pozicija u neposrednoj blizina grada, ali su kuće u Obradović varoši srušene stručnom i marljivom rukom majstora; na njima nema tragova gelera niti oštećenja tipičnih za bombardovanje. U Gospiću se gledanje u ruševine ne smatra za pristojno ponašanje; raspitivati se za ruševine isto je kao kad biste se u Foči raspitivali gde je džamija, nešto što nije baš higijenski. Gospićani pored ruševina prolaze kao da ih nema; posle devet godina vežbe, čovek se navikne... Pre izvesnog vremena vaš je izveštač posetio Gospić u društvu osobe koja je tamo odrasla i školovala se. Posetili smo komšinicu, kojoj je zbog nečega bilo jako neprijatno; naime, moja se saputnica raspitivala za prijatelje, komšije, rođake, školske drugove. Svratio je i drugi sused, stariji čovek, ogrubelih ruku od rada. Komšinica je sve nervoznije odgovarala: "Otišao...", "nema je, ne znam...", "ne znam...". Onda se stariji sused rasplakao, bez objašnjenja. Otišli smo potišteni i nesrećni, postiđeni. U septembru 1991. u Gospiću je bio osnovan Krizni stožer (štab), ad hoc telo, po tadašnjim običajima. Šef Kriznog stožera postao je Ante Karić, stariji čovek od ugleda u gradu. Karić i Ivan Dasović, šef policije, imali su stvari pod kontrolom kraće vreme i stabilizovali situaciju. Gospićki Srbi koji su to hteli već su bili otišli i pridružili se Mili Martiću; neutralni su ili ostali, ili otišli u drugim pravcima (Zagreb, Rijeka, inostranstvo); Srbi lojalni novoj vlasti i oni nezainteresovani ostali su.
KAD JE KRENULO PO ZLU: Stvari su krenule po zlu dolaskom u Gospić dva lika: Mirka Norca, zapovednika 118. brigade HV i Tihomira Oreškovića, opskurnog političkog emigranta iz Nemačke, čiji brat Ivica Orešković u ta doba ima visok rang u Vojnoj policiji HV. Ta dvojica počinju da u Gospić dovode paravojnu ekipu sastavljenu od krajnje sumnjivih tipova: emigranata, kriminalaca, fanatičnih "patriota" i sličnih slobodnih umetnika, čiji je izvor prihoda bio i ostao – nedostatak dokaza. Krizni stožer i Ante Karić u svojim izveštajima iz tih dana žale se na pljačke i spaljivanja napuštenih srpskih i hrvatskih kuća, na maltretiranje nevinih ljudi po nacionalnoj osnovi i na opšte bezakonje koje unose paravojne formacije. Rezultat je formiranje jedinice Vojne policije u Gospiću – upravo od tih istih paravojnih umetnika. Ante Karić piše pismo predsedniku Tuđmanu: o svemu tome i o pretnjama koje prima. Polovinom oktobra, regularni organi vlasti i Krizni stožer Gospića marginalizirani su i preplašeni.
Veliki pogrom u Gospiću bio je pripremljen – čekao se trenutak. Čas je kucnuo u noći između 16. i 17. oktobra 1991. Jedinice Vojne policije HV i paravojni "dragovoljci" te noći krenuli su da iz kreveta izvlače gospićke Srbe, ali i "nepatriotske" Hrvate i trpaju ih u kamione. Kamioni kreću van grada; nekoliko žrtava pokušavaju da pobegnu iskačući iz kamiona, ali su pobijeni pored puta Gospić-Karlobag. Ostali su bili postreljani iz blizine, ali i poklani na nekoliko lokacija: leševi su bili bačeni u jame, ili zakopani. Pogrom traje do 23. oktobra; ukupan broj stradalih tokom te krvave sedmice je između 150 (potvrđenih) i 400 (službeno nestalih).
Kriterijumi su bili dosta široki i slobodni: ubijani su Srbi zato što su Srbi; ubijani su Srbi zato što su bili na uglednim i značajnim položajima; ubijani su Hrvati zato što su u bračnim ili prijateljskim vezama sa Srbima; ubijani su Hrvati zato što su bili na značajnim položajima. Sestra Jurice Pavelića, koji je i dan-danas direktor Zagrebačkog velesajma, ubijena je zato što je bila udata za Srbina; sam Pavelić se nikada nije usudio da pita šta mu je sa sestrom. Sudija Okružnog suda Đuro Pavlica i okružni javni tužilac Đorđe Kalanj ubijeni su jer su bili i Srbi i opasni za nekoga; predsednica Okružnog suda Mira Jurjević tada nije pitala ništa, a danas sarađuje sa haškim islednicima u Gospiću. Đuro Pavlica smenjen je kasnije sa sudijske funkcije odlukom Sabora "jer se nije pojavio na radnom mjestu pet dana"; Nikola Visković, tada zastupnik, pitao je, je li to onaj isti Pavlica koji je na spisku gospićkih žrtava; odgovor nije dobio, a zapisnik sa te sednice nestao je nekuda. Stradalo je i nekoliko policajaca obe nacionalnosti; veruje se da su razlozi bili mnogo prozaičnije prirode od etničke pripadnosti. Prve vesti o gospićkom pogromu procurile su ubrzo, preko preživelih i preko rodbine stradalih, ali i kroz izveštaje Ante Karića i Ivana Dasovića. Rodbina stradalih žalila se svima: od vlade do američkog ambasadora Vorena Zimermana. Zagreb je pokrenuo istragu u kojoj su izjave dali mnogi svedoci, uključujući Karića i Ivana Dasovića, šefa policije u Gospiću. Ivan Dasović ispričao je šta se i kako desilo. Tihomir Orešković okupio je Krizni stožer jedne večeri i suočio ih sa svršenim činom: Srbi su pokupljeni i sada ćemo ih pobiti; sve zajedno odveo ih je na jednu lokaciju blizu grada, gde su počeli da pristižu kamioni sa pohvatanim ljudima; njegovi ljudi otvorili su vatru. Dasović kaže da je opalio dva metka, pazeći da nekoga ne pogodi, a ostatak šaržera ispraznio na zemlju. Najiscrpniji prikaz događaja, međutim, dali su trojica vojnika i pripadnika SIS (vojne službe bezbednosti HV), Zdravko Levar, Zdenko Repac i Zdenko Bando, sva trojica prisutni na terenu u ta doba. Oni govore o "krvavim čizmama" od klanja, o mučenjima i egzekucijama na više lokaliteta. Oni takođe pominju učešće posebne jedinice policije MUP-a Hrvatske pod komandom Tomislava Merčepa u tim događajima. Merčep se u Gospiću pojavljuje posle pokolja u Pakračkoj Poljani, koji je takođe predmet istrage haškog Tribunala.
"DOMOLJUBNA DIVERZIJA": Vrh vlasti u Hrvatskoj, uključujući i predsednika Tuđmana, znao je o Gospiću sve, još pre kraja godine 1991. Tihomir Orešković bio je priveden u MUP u Zagrebu, ali je Gojko Šušak, tadašnji ministar odbrane, intervenisao i objasnio Franji Tuđmanu da su Orešković, Mirko Norac i Merčep "naša djeca" i da ih ne treba goniti. Istorije radi, treba podsetiti da su i opozicioni članovi vlade narodnog jedinstva iz 1991. znali šta se desilo: Dražen Budiša (HSLS), Zdravko Tomac (SDP), ali i Stipe Mesić, tadašnji predsednik Sabora. Procenjeno je da se ne ruši "narodno jedinstvo".
Slučaj Gospić pojaviće se – na kratko, doduše – pred hrvatskim pravosuđem u kontekstu ubistva porodice Zec u Zagrebu 1993. Merčepovi ljudi Munib Suljić, Siniša Rimac i Igor Mikola, veterani Pakračke Poljane i Gospića, ubili su podlo i sa umišljajem celu porodicu, uključujući i devojčicu od 12 godina. Tokom suđenja, pošto su priznali sve i pošto im je zločin uredno dokazan, sva trojica su oslobođena – zbog proceduralne greške u istrazi. Siniša Rimac dogurao je do pukovnika HV u sastavu Tuđmanovog Prvog gardijskog zdruga... Ni ostali osumnjičeni za Gospić nisu gore prošli: Mirko Norac je general major HV; Tihomir Orešković je načelnik opštine Perušić; Tomislav Merčep bio je bestidan do te mere da se čak kandidovao za predsednika republike (0,03% glasova u prvom krugu); inače je predsednik jedne marginalne stranke i jedne još marginalnije udruge dragovoljaca, ali ima svoju infrastrukturu moći i podršku desnice HDZ, još uvek jakih neofašističkih krugova i dela crkve.
Oni koji su upozorili na zločine u Gospiću prošli su mnogo gore: Levar, Repac i Bando morali su da emigriraju u strahu od osvete; Ante Karić živeo je godinama u strahu. Nezavisni listovi koji su o Gospiću pisali – "Arkzin", "Feral", "Globus" – bili su optuživani za "izdaju". Hrvatski helsinški odbor, koji je među prvima prikupio podatke o Gospiću bio je predmet bezbrojnih policijskih intriga i istraga; Ivanu Zvonimiru Čičku, njegovom osnivaču i dugogodišnjem predsedniku zamereno je čak što je kum Tihomiru Oreškoviću, iako je poznato da su sve veze prekinuli pošto je Čičak javno progovorio o Gospiću. Sada je račun stigao na naplatu: haški "arheolozi" kopaju po Gospiću; hrvatski generali (naročito Mirko Norac, Ante Gotovina, Ivan Korade i Ivan Čermak, čija imena se učestalo pominju u haškom kontekstu) u panici su; osnovan je neformalni stožer, kod nas bi se reklo "koordinacija", za odbranu Tihomira Oreškovića, ali i Tomislava Merčepa; sve "patriotske snage" digle su se i kukaju kako im se, eto, sprema "novi Blajburg" u Hagu. HDZ, ugrožen raspadom stranke i frakcijskim borbama, u opasnosti od brojnih istraga za pronevere i pljačku (i još gore od toga), pod sve dužom senkom Mandatno- imunitetskog odbora Sabora, jedva je dočekala otvaranje slučaja Gospić da ga iskoristi kao "domoljubnu" diverziju. Kolumnisti Svete matere rimokatoličke crkve u Hrvata, don Živko Kustić i monsinjor Luka Vuco, kukaju po novinama kako je došlo poslednje vreme i nova 1945: "Nestao je (2000. godine!) jedan režim koji Hrvati nisu doveli", veli msgr. Vuco i nastavlja kako će, eto, jadni Hrvati opet biti krivi kao i posle 1945; ispade da je HDZ na vlast doveo Milošević. Istraga, međutim, traje; poslednja vest je da su islednici haškog Tribunala pronašli prve ostatke žrtava na jednoj lokaciji blizu Gospića.
Miloš Vasić
