OsFestite se (3)
Princip Pati Difuse
Melodrama je "ženski žanr", ona se ne može dogoditi samo među muškarcima – osim ako oni nisu homoseksualci. Ali, najveći moderni reditelji melodrama kao "ženskog žanra" jesu baš homoseksualci. Jedan od njih je Pedro Almodovar, koji je nedavno dobio Oskara. To je takođe melodrama
Hoće li sada pisanje o Almodovaru postati teško, nešto
što valja izbegavati? Čovek je, naime, dobio Oskara.
Što se kaže, to obavezuje!
Nije u pitanju toliko sama nagrada koliko planetarni filmski konsenzus kako je to bilo neizbežno. Ali se zapravo radi o tome da je pobeda Sve o mojoj majci (u kategoriji tzv. stranog filma) suštinski ispala prvorazredno iznenađenje, gotovo senzacija. Ovo otuda jer su, nagradivši ipak Pedra Almodovara, što je tobože bilo pod sigurno, članovi Akademije doveli pod sumnju validnost svojih odluka vezanih za trijumf Američke lepote (pet Oskara).
Reditelj tog filma Sem Mendes, inace debitant, primajući priznanje kao reditelj godine, iskreno je priznao kako bi želeo da vrlo dugo snima filmove ne bi li se primakao na par kilometara onome što je – i kako je – ostvario Bili Vajlder. O tome i inače nije moglo biti nikakve dileme: svoj stvaralački uzor Mendes markira i time što u Američkoj lepoti (kao i u Bulevaru sumraka) priču kazuje mrtav covek. Stari veliki Bili je, u toj noći Oskara, bio u dvorani. On je došao da pozdravi svog naslednika. Ali to nije bio Sem Mendes. Taj se zove Pedro Almodovar.
KUHINJSKO POREKLO: I Almodovar je jednom rekao da je Bili Vajlder onaj među klasicima koji ga najviše interesuje jer se, dodirujući sve žanrove, uvek bavi emocijama, pridajući im epske dimenzije. Vajlder je (baš kao i Blejk Edvards) snimao filmove o Holivudu (Fedora), o robovima opijata (Dani vina i ruža) i transvestitima (Neki to vole vruće), što su sve stvari koje neobično privlače Almodovara. Na spisku Pablovih uzora, uz Hoksa i Ljubica, našao se i Džordž Kjukor zbog veštine u radu sa ženama. No, Džon Voters kaže da kao kreator ženskih likova Almodovar čini da Džordž Kjukor liči na Ota Premindžera.
Je li, u tom smislu, Oskar za Sve o mojoj majci i trijumf ženskog principa u prevashodno mačo filmskom svetu? Jedan deo feminističkog lobija prihvatiće to i s obzirom na Almodovarove seksualne sklonosti (on je gej); drugi deo će iz istog razloga takvu počast svom opredeljenju odbiti s indignacijom. Kao još sasvim mlad čovek, početkom osamdesetih, u vreme kada je došao iz La Manče u Madrid, Almodovar je, osim što se bavio stripom i rokom, objavljivao priče čija je stalna junakinja bila Pati Difusa, internacionalna porno zvezda i seks simbol, koja je – kako je to primetila Saša Markuš – predstavljala njegov alter ego. Junakinje njegovih prvih filmova su žene, bilo devojke s madridskih ulica, bilo kaluđerice iz manastira u kome se uživa droga i pišu herc-romani (Mračno skrovište). Junakinja Cveta moje tajne takođe je pisac takvih romana. Sa Visokim potpeticama i Ženama na ivici nervnog sloma Almodovar stiče međunarodnu verifikaciju, što mu omogućava da radikalizuje svoj pristup, te su, konačno, u filmu Sve o mojoj majci (gde priču kazuje takođe mrtav čovek) svi likovi ženski. Čak i kada je reč o muškarcima.
Otuda je pomenuti Džon Voters referentna pojava za razumevanje Almodovarove pozicije; ono što ih povezuje jeste sklonost kempu, koji jeste forma travestije. S druge strane, to je Fasbinder. Sva trojica su homoseksualci naklonjeni ženama. To je, nema zbora, patetično, sasvim melodramski. Melodrama je, uostalom, žanr u kome ovi reditelji najbolje funkcionišu. Kada je o Votersu i Almodovaru reč, mnogi se kritičari pitaju može li biti melodrame u pop idiomu, nije li njihov kemp pristup zapravo parodija žanra. Više se ovde (opet) radi o travestiji: melodrama se, prekodirana na kemp, javlja u onom obliku kakvom je većina doživljava, dakle – kao (svesni) kič. Ta reč (kič) potiče iz kuhinje. Almodovar misli da je ono što povezuje melodramu i pop baš to što se obe stvari bave domaćicama. Setite se, uostalom, Votersovog filma Mama, serijski ubica, odnosno uloga koje je u ostvarenjima ovog reditelja tumačio transvestit Divajn. Ili se setite Hamiltonovog kolaža iz 1956. godine Šta je ono što današnji dom čini tako drukčijim, tako privlačnim?.
Zato melodramsko u Voters-Almodovarovom ključu biva prijemčivo sofisticiranom delu mejnstrim publike, to jest kritičarima i intelektualcima uopšte. Oni umišljaju da je sve to samo dobro zezanje. Ako može tako da se zaključi, melodrama je sa Votersom i Almodovarom dobila hepiend. To ovu dvojicu donekle razlikuje od Fasbindera: i u njihovim filmovima sve je predodređeno da ide krivo (fatum melodrame), ali se završava dobro čak i kada se završi tragično (Matador).
Ovo u našu priču uvodi novi lik: Daglasa Sirka. Van je svake sumnje da Fasbinder, Voters i Almodovar mnogo duguju tom najvećem reditelju klasične filmske melodrame (Imitacija života). Pišuci o Sirkovim filmovima, Fasbinder rezonuje kako on želi da pokaže da njegovi junaci nisu onako srećni kako izgledaju. Kod Almodovara se taj postulat obrće: njegovi junaci nisu onoliko nesrećni koliko izgledaju. Tako se, napuštajući ga, Almodovar vraća Sirku. Jer, opet će Fasbinder o Sirkovim filmovima: To su filmovi nekog ko voli ljude. Melodrama je, i kroz svoju travestiju, ostala ekstatični žanr. S tim da je danas voleti ljude već po sebi čist kemp. Almodovar voli ljude, što će se reći – voli žene. On je najveći ženski reditelj naših dana. Da li je to trijumf feminizma ili je njegov poraz? Kemp je u svakom slučaju.
I DOMAĆICE PLAČU: No, Almodovarova (kao i Fasbinderova) opsednutost ženama jeste, s druge strane, primena filmofilskog iskustva na čijoj se pozadini imena Sirka, Vajdlera ili Kjukora ne javljaju slučajno. Ime Hauarda Hoksa naročito. Pedro se kreće tragom onog Holivuda koji se u svim svojim žanrovima rukovodio aristotelovskom poetikom: ne događa se priča likovima, likovi se zbivaju priči, oni su zaplet. Okvir filma uvek je postavljen tako da afirmiše lični svet svakog karaktera (S. Markuš: Poetika Pedra Almodovara). Klasični Holivud je, na tragu tog opredeljenja, najveću pažnju posvećivao ženskim likovima. Možda i zato što mu beše veoma stalo do glamuroznosti. Bilo kako bilo, žene u stara holivudska vremena nisu (doduše) bile glavni junaci, one su bile suština: stvar od koje se prave snovi i priziva smrt.
Almodovarov povratak tom principu je tim značajniji u ovo doba kada je situacija sa ženama na filmu gotovo tragična. Ona je prava melodrama bez hepienda. Danas je svaka rasprava o vampu besmislena: poslednji vamp bila je Viva, transvestit iz Vorholovih filmova i Makovih Misterija organizma. Žene su u savremenim filmova spale na najniže grane: one ne samo da su potpuno marginalizovane, već su – jer se u svakom filmu ipak mora pojaviti neka žena – postale remetilački faktor suvislog pripovedanja koji čini da se radnja permanentno ometa. Budući da je ženi sada dopala uloga (funkcija) puke pratilje muškog junaka (ili muških junaka – nisu Almodovarovi filmovi pederski, već su to oni po body-body formuli), ona je obično domaćica, supruga, koja će zapasti u nevolju (biće, recimo, oteta) što inicira akciju muškog heroja (žena je objekat njegove radnje), ili je, pak, još gore, večno džangrizava spram akcije (posla) kao ekskluzivno muške emanacije, čemu se posvećuju retorički pasaži koji nisu ni u kakvoj vezi sa zapletom. Međutim, Almodovar ne ukida tu poziciju odbacujući je sa tobožnjom superiornošću kvaziautorske indignacije; on polazi od nje da bi se vratio tradicionalnom profilisanju likova: i domaćice plaču, zar ne?!
Autor koji vlada likovima može se njima koristiti bez ograničenja. Ono što karakteriše Almodovarove filmove jeste stalno uvođenje novih likova: popis svih ličnosti Živog mesa ili Sve o mojoj majci zaposeo bi čitav prostor ovog članka. To je ionako odlika španskog načina (filmskog) mišljenja: hispanske televizijske sapunice sasvim nalikuju dramatizaciji telefonskog imenika. Tako se, kod Almodovara, priča permanentno proširuje da se čini kako se zbir njenih motiva i njihovih međuodnosa ne može razrešiti nikako drugačije do kataklizmom (propast sveta, svi umiru). No, mada nagla, finala Almodovarovih filmova su sasvim prirodna, na neki način (kao rukopis) blaga i nežna, a da ništa ne ostaje pod sumnjom, nerazrešeno. Svako ume da, kako-tako, neki lik uvede u priču i pusti ga da se tamo snalazi kako zna i ume (da se 'rve sa pričom, sa onim što mu se događa); samo majstor zna da sve likove, čitav telefonski imenik svog filma, izvede iz priče, zaokružujući i njihovu sudbinu i smisao onoga kome su se oni dogodili, smisao priče. Almodovar je danas u tome bez premca. Suština Fasbinderove opaske o Sirku kao nekom ko je voleo ljude tek sada postaje jasna: to nije nikakav humanizam od papira, to je režija. Sem Mendes još nije naučio tu lekciju. Nekima smeta što u svemu tome Pedro malo vodi računa o društvenom diskursu. Ali, filmovi Pedra Almodovara su taj diskurs. Onaj ko voli ljude prezire društvo. Pati Difusa (kao Almodovarova metafora) samo prividno pripada jednom određenom svetu; taj svet, kao i svaki drugi, pripada zapravo njoj.
Na prvoj projekciji nekog Almodovarovog filma u Beogradu, pre desetak godina, na jednom Festu, bilo je ravno deset gledalaca. Ako ne računamo onog jedanaestog (potpisnik), koji je zaspao. Pedro Almodovar je, ovog marta, dobio Oskara nakon svega što se, u minuloj filmskoj sezoni, moglo dobiti; on je sada priznati umetnik: Mnogo je bolje pokupiti međunarodne nagrade nego, recimo, kante za đubre ili stari papir (Almodovar). Njegov život po toj patetičnoj melodramatičnosti sa hepiendom sasvim nalikuje njegovim filmovima: seljače iz La Manče koje je, kao i čitava Španija, u svemu zakasnilo (naročito u školu) popelo se na vrh sveta. Tamo se prisetilo Džejmsa Kegnija (Belo usijanje) i njegove poruke majci.
Pedro Almodovar će i dalje snimati lepe filmove za smeh i plakanje, ali je već trenutak da se postavi pitanje – šta posle Almodovara?. Ko kaže Tarantino (ili kaže Rodrigez), neka sedne, kec k'o vrata! Verujem – Aleho de la Inglesia (Sudnji dan). Ako u međuvremenu nije sasvim poludeo (Perdita Durango).
Bogdan Tirnanić
