Inter-Rail
"Za�to
ne biste putovali inter-rejlom do Nema�ke, ispa��e vam stra�no jeftino
po�to ovi na�i ra�unaju marku po kursu od �est dinara?" predlo�io
nam je jedan prijatelj. Nismo imali pojma da najomiljeniji oblik putovanja
jo� iz studentskih dana i dalje funkcioni�e, i da mi Srbi nismo
proterani iz te bogomdane organizacije. Na�a destinacija bio je grad
Gisen u blizini Frankfurta, ta�nije univerzitet Justus Libig, gde je
jednog od saputnika �ekala �ivotna �ansa otelovljena u profesoru �mitu,
stru�njaku iz oblasti molekularne biologije koga smo kontaktirali
i-mejlom, blagodarim.
I stvarno, inter-rejl i dalje radi, nismo isklju�eni iz toga, marka se obra�unava po kursu od �est dinara, te sve skupa karta ispada oko 150 DM po osobi starijoj od 26 godina. Karta va�i za drugu klasu, saop�tili su nam u agenciji, i mo�emo da je iskoristimo u naredna 22 dana, a za brze vozove (IC � Intercity, ICE � Intercity express) potrebno je doplatiti za ne�to �to se zove "cu�lag" i ko�ta 7 DM. Nastala je zbrka oko reda vo�nje � ispostavilo se da u agenciji postoji samo red vo�nje od pro�le godine � i malo smo se snu�dili, kao "ma, znali smo da �e ne�to po�i naopako". Me�utim, Nemci nisu menjali red vo�nje od pro�le godine (za�to bi?), reko�e nam ljubazni slu�benici agencije Jugoslovenske �eleznice posle obavljenih telefonskih konsultacija. Raspitali smo se kako da do�emo do tog Gisena, i reko�e nam da idemo preko Be�a, gde �emo presesti u drugi voz do Frankfurta, a zatim u tre�i do na�eg odredi�ta. Do Be�a se opet mora preko Novog Sada po�to je poru�en �elezni�ki most koji povezuje Beograd sa ovim napa�enim gradom. Sa inter-rejl kartama Jugoslovenske �eleznice u rukama i ose�ajem da �e sto posto ne�to po�i naopako, krenuli smo na put.
Na stanici u Novom Sadu sevaju blicevi iz pro�losti, hteli mi to ili ne. Sa ran�evima na le�ima u studentsko doba proputovali smo celu Evropu inter-rejlom, be�ali smo od konduktera iz prve klase, spavali po kampovima ili krovovima... (Jednom je u Be�u nastojnik �elezni�ke stanice upozorio na�e prijatelje da nije dozvoljeno spavanje na stanici, te su se oni popeli na krov zgrade i tu proveli no�. Ali, ne lezi vra�e, neki se Austrijanac iz kom�iluka, videv�i kroz prozor svog stana dvojicu momaka sa ran�evima kako spavaju na krovu �elezni�ke stanice, zgrozio i kao svaki dobar gra�anin slu�aj prijavio policiji.) Mu�no i nezdravo nametnuto pore�enje nekako smo savladali pretvaraju�i se da smo jo� uvek mladi (pa �ta, jeste da imam preko 30 godina, ali sam duhom mlad/mlada, uostalom ceo svet putuje inter-rejlom). Utom sretosmo jo� jednog "mladog" inter-rejlovca, prijatelja kome se posre�ilo da dobije posao u Ma�arskoj. Nismo imali prilike puno da �askamo, najavljiva�ica vozova se oglasila i otr�ali smo svak na svoj peron.
Vidno uzbu�eni, u�li smo u voz Jugoslovenske �eleznice i smestili se u svoju ku�et kabinu. Iako je bilo kasno, moja saputnica se usredsredila na svoju magistarsku tezu koju je trebalo dostojno odbraniti na engleskom jeziku u Gisenu. "A �ta da ka�em ako me budu zapitkivali o bombardovanju?" kao iznebuha �e ona. "Ni�ta, ti reci ...", kad za�usmo neko kucanje na vratima kabine. U tom trenutku nalazili smo se na teritoriji Ma�arske. Razmenismo brze poglede, sklanjuju�i mrvice od kiflica. Na vratima je stajao revnosni kondukter koji je imao da nam uputi par bezbednosnih saveta kako da se odbranimo od magupa razli�itih nacionalnosti koji ordiniraju po vozovima. Skrenuo nam je pa�nju na klju� i rezu na vratima, a kako je razgovor tekao do�osmo i do �ipke kojom treba zaglaviti vrata, ne�to kasnije i do �ice kojom treba obmotati klju�, rezu i �ipku: "I ne zaboravite dobro da zaglavite prozore, jer su prime�eni pojedinci koji poku�avaju da se uvuku kroz prozor", re�e kondukter odmahuju�i u znak pozdrava. Bezbednosna kultura, pre svega. No� je protekla mirno, bez ikakvih neprijatnosti; nisu zapa�eni nikakvi sumnjivi pojedinci. Jutro je bilo ne�to dinami�nije: �esma u kupeu nije bila ispravna i nastala je mini-poplava. I opet nas je onaj dobri �ovek ute�io � rekao je da su u ve�ini kabina �esme pokvarene.
U Be� smo stigli oko pola �est ujutro, oprostiv�i se od udobnosti Jugoslovenske �eleznice. Sad je trebalo biti efikasan i u�i u pravi voz, a kako niko od nas ne govori nema�ki, pomo� smo potra�ili od na�ih sunarodnika. Gde god da se okrene� na� �ovek: deda sa unukom koji hoda na rukama, prosjaci, putnici. Pri�ao nam je trgovac kolima iz Kraljeva koji ve� deset godina radi u Dortmundu, u kariranom sakou sa �utom kravatom i kesom punom "jelen piva". "I�i �ete vozom do Linza, zatim presedate u voz za Pasau, a onda hvatate voz za Frankfurt", objasnio nam je �ovek sa kesom. U vozu za Linc prvi put se susre�emo s inostranim kondukterom, osobom od koje strahujemo jo� iz Beograda. Kondukter uzima inter-rejl kartu sa oznakom Jugoslovenske �eleznice u svoje ruke, i pomno je zagleda po�to o�ito dugo nije video istu. "Garant ne�e pro�i", proletela mi je klaustrofobi�na misao kroz glavu. Samouvereno smo po�eli da obja�njavamo da je to inter-rejl karta Jugoslovenske �eleznice koja pokriva C zonu, tj. nema�ku, austrijsku, �vajcarsku i dansku �eleznicu. Nemac nas je sumnji�avo posmatrao i pa�ljivo saslu�ao, a zatim otkucao kartu i ljubazno je vratio u stilu "dobro, verujem vam na re�". Verovatno se u�asno zbunio po�to nam nije naplatio 7 DM, "cu�lag" doplatu za brzi voz. U vozu za Frankurt slu�ajno smo upali u prvi razred, i to smo shvatili tek kada smo videli biznismene sa laptopovima i priklju�cima za internet. (Prvi i drugi razred su po izgledu sli�ni, i neiskusan putnik lako mo�e da pogre�i.) Kondukter u prvom razredu bio je jo� zbunjeniji prilikom susreta sa nama, toliko da nas nije izbacio iz prvog razreda, niti je tra�io doplatu za prvi razred i brzi voz. U Gisen smo stigli s ube�enjem da smo se provukli kroz iglene u�i, presre�ni �to nas niko nije skinuo sa voza.
...Opet be�ka �elezni�ka stanica na putu za Beograd. No� je. Grupa pijanih fudbalskih navija�a uzvikuje nekakve parole; skinhedsi, neonacisti ili �ta su ve�, govore ne�to o nama, ne razumemo, �uje se samo "Jugoslawien". Me�utim, mi smo ve� na sigurnom, udobno sme�teni u vozu Jugoslovenske �eleznice, i nije nas briga. Normalna stvar, odmah smo zaglavili prozore i �icom obmotali klju�, rezu i �ipku � sve po propisu. Mangupi belosvetski, �ta nam sad mo�ete?!
Biljana Vasi�
