Crna nedelja
Agonija režima i njene žrtve
Brzina s kojom se u slučaju ubistva direktora JAT-a Žike Petrovića izriču ocene po običaju je veća od brzine utvrđivanja činjenica
Izveštaj o političko-bezbednosnoj
situaciji za poslednju nedelju aprila 2000. deluje dramatično i povećava
konfuziju. Novi slučajevi su stizali stare.
U Ulici Jaše Prodanovića u širem centru Beograda u utorak 25. aprila u 21.30 ubijen je Žika Petrović, generalni direktor JAT-a. Dan ranije 24. aprila na Ceraku u Ulici Vinogradski venac broj 10. plastičnim eksplozivom raznet je ulaz jedne višespratnice i oštećeno je više stanova. Eksplozija je povezana s činjenicom da na drugom spratu te zgrade stanuje Zoran Uskoković Skole, koji je u pojedinim medijima povezan sa ubistvom Željka Ražnatovića Arkana, a koji je tu povezanost demantovao najpre izjavama, a onda i povratkom u zemlju. Istog dana oko 20 sati u Ulici Strahinjića Bana na Dorćolu izrešetan je automobil advokata Dragojlovića, počinioci pobegli a policija vršila istragu.
U ponedeljak 24. pred Vojnim sudom u Nišu počelo je suđenje pripadnicima "Oslobodilačke srpske armije" koje optužnica tereti za planiranje atentata na predsednika SRJ Slobodana Miloševića i načelnika Generalštaba VJ general-pukovnika Nebojšu Pavkovića. Optuženi negiraju te optužbe, ali jedan od njih Ivan Milanović iz Markešana kod Kruševca priznaje da su u jednoj prilici razgovarali o tome da general Pavković dolazi u Ribarsku Banju, te da je jedan od optuženih Boban Gajić želeo da vidi most za koji je jedan od optuženih predložio da bude miniran, ali se od toga odustalo.
U utorak 25. aprila u Beogradu, na sastanku okružnog javnog tužioca sa opštinskim javnim tužiocima, beogradski okružni javni tužilac Andrija Milutinović tvrdio je da je, što se tiče tragedije na Lazarevačkom drumu, Okružno javno tužilaštvo u Beogradu odbacilo krivičnu prijavu protiv dva visoka službenika DB-a, koju je potpisao Vuk Drašković zato što se, po rečima Milutinovića, našlo da nije postojala osnovana sumnja da su prijavljeni izvršili ovo ili bilo koje drugo krivično delo, te da se prema pravosudnim organima sprovodi verbalni teror, mada je u prošloj godini došlo do pada kriminala. Činjenicu da se ovo ubistvo desilo istog dana kada je javni tužilac zabašurivao lazarevački slučaj u sredu je na konferenciji za štampu naglasio predsednik SPO-a Vuk Drašković.
Vratimo se najneobičnijem od svih ovih slučajeva – ubistvu Žike Petrovića, generalnog direktora JAT-a od 1992. godine. Žika Petrović je bio, što bi se reklo, socijalistički direktor srednje visokog ranga, koji se nije mnogo eksponirao u političkim pitanjima. Njegovi nastupi bili su zapaženi samo u onim trenucima kada je trebalo, kao posle Dejtona, najaviti da će JAT otvoriti linije za daleke atraktivne destinacije.
Poslovanje
državnih preduzeća u doba sankcija "zakonito" su ulazile u
sivu zonu, ali pošto kod nas ne postoji transparentna javna kontrola
ekonomskih poslova države, ta oblast ostaje samo povod za beskrajna nagađanja.
Obnova flote JAT-a i dilema o tome da li da se kupe avioni tipa Erbas ili
neki drugi, o kojoj se pre izvesnog vremena pisalo, jamačno je na dugom
štapu i teško da bi se mogla nategnuti verzija o nekom lancu ucena i
podmićivanja čija bi žrtva mogao da bude Petrović.
Priča o privatizaciji JAT-a kao izvoru konflikta ne daje dovoljno osnova za sumnju da može proizvesti motiv ubistva. Posle dugog vremena sankcija JAT je sigurno u teškom stanju, ali teško da neko od oštećenih u tom kolektivu može da kupi hekler. Spor JAT-a i Montenegroerlajnsa davno je prošao katarzu. Slobodan Čerović, član direkcije JUL-a, već u sredu pre podne, rekavši da Petrovićevo ime nije povezano ni sa kakvim aferama, isključio je da je motiv za ubistvo materijalne prirode. Petrović, kao Požarevljanin, slovio je za čoveka bliskog porodici Milošević i nije bilo signala da na toj relaciji ima nekih loših vibracija. Hroničari ga smatraju bliskim požarevačkom političkom garniturom na vlasti u koju spada i ministar policije Vlajko Stojiljković. Držao je dobre veze sa zavičajem, kažu da je nameravao da renovira neku staru kuću u ovom gradu.
Kao i veliki broj državnih i privrednih funkcionera, Petrović je bio na listi ličnosti kojima je zabranjen ulazak u zemlje Evropske unije. On se razlikuje od svih ostalih žrtava atentata iz miljea državno-privredne nomenklature. On nije bio ona vrsta biznismena kojoj je pripadao Zoran Todorović Kundak, nije bio ni pripadnik ministarstava oružane sile kao Radovan Stojičić Badža ili Pavle Bulatović, niti je imao biografiju kao Željko Ražnatović-Arkan. Ono po čemu je ovo ubistvo specifično jeste činjenica da direktori krupnijih firmi nisu do sada bili meta napada niti atentata. Rizičnijim su smatrane kategorije "novih bogataša" s nejasnim poreklom bogatstva.
Pokojni direktor JAT-a kretao se bez obezbeđenja i očigledno nije očekivao napad – ubijen je pred roditeljskom kućom dok je izlazio iz službenog JAT-ovog audija BG 98-05, koji je sam vozio. Poznavaoci opisuju ovo ubistvo kao klasičnu beogradsku "sačekušu". Izveštaji pominju dvojicu izvršilaca, ali to su puka nagađanja, s obzirom na to da se iz konteksta može naslutiti da je Petrović bio praćen. Ubistvo je, kako izgleda, izvedeno automatskim oružjem s prigušivačem (pominje se škorpion), tako da najbliže komšije nisu čule pucnjavu. Neko je izjavio da je čuo zvuk kao kad puca plastična flaša. Napadači su nestali. Sat i po posle ubistva Petrovićevo telo je odneto kolima hitne pomoći. Na licu mesta bili su šef DB-a Srbije Radomir Rade Marković, Branko Đurić, načelnik beogradske policije, i pukovnik Milenko Erčić, načelnik kriminalističke policije. U policijskom saopštenju izdatom u toku iste noći kaže se da je "nesumnjivo reč o terorističkom aktu izvršenom nad visokim privrednim funkcionerom SR Jugoslavije". Ocenu da je reč o terorističkom aktu ili terorističkom aktu uvezenom iz inostranstva ponavljali su mnogi nadležni i nenadležni funkcioneri, uključujući i ministra pravde u vladi Srbije Dragoljuba Jankovića datoj Radiju B2-92.
Budimir Babović, stručnjak za policiju (Analitički servis MC) skreće pažnju da se ovakvi slučajevi u izjavama zvaničnika često kvalifikuju kao teroristički akti, mada se ti slučajevi u jednom detalju razlikuju od klasičnih terorističkih dela – teroristički akt je obično povezan s porukom. Važne finansijske ličnosti ubijale su i Crvene brigade, i francuska Direktna akcija, i grupa Bader Majhof, ali su one ostavljale poruku. U ovom slučaju ni izveštači, ni službena istraga ne pominju da je nađena ikakva poruka. Kao i u finansijskim aferama, i u slučajevima terorizma potrebno je izvesno vreme da se delo kvalifikuje i da se zamršene niti povežu u logičnu celinu. U konkretnom slučaju, pored nejasnih motiva, ostaje bez odgovora suštinsko pitanje da li država i njeni organi imaju upotrebljiva saznanja o tome ko ima infrastrukturu, mrežu i instalacije za izvođenje ovakvih akcija. Da li su oni kojima su takva sredstva dostupna efikasno kontrolisani.
Brzina s kojom se u ovom slučaju izriču ocene po običaju je veća od brzine utvrđivanja činjenica. To samo znači da ni povodom ovog slučaja verovatno neće biti pokrenuta suštinska rasprava o stanju države i efikasnosti njenih vitalnih službi i o resornoj odgovornosti. Crna serija poslednje nedelje aprila 2000. samo na specifičan način svedoči o agoniji jednog režima i o žrtvama te agonije.
Milan Milošević
