Mostovi
privremeni, svađe trajne
Mrkonjiću
istekao rok
Sada se
već golim laičkim okom vidi da će montažno-demontažni železničko-drumski
most verovatno biti završen nešto pre godišnjice Kumanovskog sporazuma,
a ne za 1. maj kako je obećano
Svakog
dana poslednje aprilske sedmice na Beogradskom keju u Novom Sadu na
stotine ljudi okuplja se da gleda užurbane radove na izgradnji
Privremenog montažno-demontažnog železničko-drumskog mosta, koji se
izvode 75 metara uzvodno od mesta gde je tačno pre godinu dana NATO, u
trećem napadu, uništio nekadašnji Žeželjev most (26. aprila u pola
dva noću). Nakon što se bilo raščulo da je Milutin Mrkonjić, direktor
Direkcije za obnovu zemlje, početkom ovoga meseca insistirao da se
"zacrtani" rok izgradnje – 1. maj – održi, Novosađani su
jedno vreme tipovali – hoće li ili neće vodeći "maneken političkog
udarništva" opet imati "most pre roka". Sada se, međutim,
već golim laičkim okom vidi da će Milošević svoj "politički
majalos" morati da organizuje negde drugde, a da će ovaj most
verovatno biti završen nešto pre godišnjice Kumanovskog sporazuma,
dakle krajem maja ili početkom juna. Uostalom, prema izjavi Zorana Vape,
pokrajinskog funkcionera zaduženog za poslove Direkcije u Vojvodini, most
će verovatno biti pušten u saobraćaj "tokom maja", jer je
dinamiku i tehnologiju radova poremetio izuzetno visok vodostaj Dunava.
DEMOKRATSKA
ATMOSFERA: Kako
je, dakle, reč o mostu preko Dunava, jedne ozbiljne evropske reke, koji
je uz to sada i veoma brz, niko u Novom Sadu Mrkonjića i nije uzimao
zaozbiljno, pa niko i nije razočaran što će ovaj veliki i složeni građevinski
poduhvat nešto zakasniti. Pre se može reći da su šetači zadovoljni
†nišem radova u kojima danonoćno učestvuje oko 450 radnika
"Mostogradnje", PIM "Ivan Milutinović", "Bačka-puta",
MIN-a i "Goše" iz Smederevske Palanke. Najsimpatičnija je
svojevrsna "demokratičnost" koja vlada na gradilištu, koje
nije ograđeno i "obezbeđeno", kako je to nekada bio običaj
– pa dokoni građani mogu sasvim iz blizine da posmatraju očiglednu veštinu
graditelja, pa i da učestvuju u njihovim razgovorima. Uglavnom se zajednički
prave vicevi na račun "praznih džepova" Mrkonjića i njegovih
obaveza prema Miloševiću i režimskoj političkoj propagandi. Naime, u
"Mostogradnji", kažu zli jezici, većina ljudi je primila tek
januarske plate, a kasne i druge prinadležnosti. Inače, orijentacioni
predračun cene mosta je 1. septembra prošle godine, kada je pala odluka
o početku gradnje, bio devet miliona nemačkih maraka.
Ono što, za razliku od
graditelja, muči Novosađane jeste to što im u suštini ni ovaj most
verovatno neće doneti bitno olakšanje u svakodnevnoj komunikaciji sa
Petrovaradinom, Sremskom Kamenicom i Sremskim Karlovcima, jer će ga
verovatno pretežno zauzeti železnički saobraćaj (nekada je ovuda
dnevno prolazilo i do 40 železničkih kompozicija), a zbog male širine
mosta (nešto preko pet metara za prugu i drum preko nje) moguć je samo
naizmenični saobraćaj. Uostalom, ovaj most se i gradi kao privremeni pre
svega zbog toga što je ŽTP Beograd izračunao da navodno mesečno gubi
sedam miliona maraka zbog prekida jedne od svojih najvažnijih pruga.
Naravno, računica je oslonjena na nekadašnju dinamiku prevoza i veliko
je pitanje da li je potpuno korektna – s obzirom na to da su međunarodni
tereti delom našli druge putne pravce, na kojima će možda još dugo i
ostati.
SEDAM
IZGUBLJENIH MOSTOVA: I
dok Republika žuri da spoji magistralni železnički pravac prema severu,
radovi na Varadinskom mostu, onom koji je od vitalne važnosti za građane
Novog Sada, praktično stoje. Samo se množe stručne i političke svađe
oko usvojene koncepcije grednog mosta (koji je državna štampa krstila
"Duga"). Problem sa ovim grednim mostom je što on, da bi
zadovoljio visinu nad rekom po Dunavskoj konvenciji od 9,5 metara (stari
je bio niži za 2,7 metara), predviđa podizanje kosine navoza na most sa
4 na 5 odsto s petrovaradinske strane (a s novosadske i više) – što
degradira priobalne gradske zone, a zimi ugrožava saobraćaj. S druge
strane, projektanti ovog mosta su da bi smanjili ovu manu predvideli da
"telo" grede bude visoko samo 2,5 metra, dok gradski stručnjaci
tvrde da je zbog glavnog raspona nad plovnim putem od 130 metara za grednu
koncepciju minimalna visina noseće grede četiri metra. Jer, pri
"tanjoj" konstrukciji pešaci će "odskakati" na mostu
zbog učestalih vibracija sa amplitudom od pola metra, a i buka će biti
velika. Stoga projektanti "Duge" sada pokušavaju da povećaju
"krutost" mosta, no to njegovu težinu (dakle cenu) podiže sa
inače velikih 2300 na 2500 tona. Kako je kilogram čelika pet maraka,
ovaj most u startu postaje skuplji od onog pilonskog koji je projektovao
Hajdin, i za koji se zalaže gradska vlast, za 6,5 miliona maraka. Dakle,
most koji bi gradu "poklonila" Republika bio bi dvostruko
skuplji.
Neko će reći, pa kad
drugi plaća, što to muči Novosađane?! No, oni već znaju da zapravo
sve moraju platiti sami. Evo, prema
gradskim podacima – proãle, inaåe teãke godine NATO
bombardovanja, samo po osnovu opãteg poreza na promet i akciza, dræava
je na teritoriji Novog Sada ubrala 892 miliona dinara. Od te sume
Jugoslaviji je otiãlo 354 miliona, Srbiji 415 miliona, a Novom Sadu
je ostalo samo 111 miliona (dakle oko 13 odsto). Aproksimativno, ispada da
je Novom Sadu tokom proãle godine NATO razorio tri mosta na Dunavu,
a na to su joã Republika i Miloãeviñeva SRJ,
oporezivanjem prometa, iz grada odneli novac za åetiri nova
Varadinska mosta. Novi Sad je, dakle, proãle godine, u stvari,
izgubio sedam mostova. Ove godine ñe mu biti vrañena dva, a
odneto pet, a moæda i viãe.
Dimitrije Boarov
